"Nabrekla Mačva od žita, oteklo Pomoravlje...": Vanvremenski stihovi Oskara Daviča o našoj zemlji

Oskar Davičo je bio vodeća književna figura svoje generacije. Bio je jedan od najuspešnijih srpskih pisaca nadrealizma, ali i revolucionarni socijalista, aktivista, političar. Prestižna NIN-ova nagrada dodeljena mu je tri puta - za dela "Beton i svici" (1956), "Gladi" (1963) i "Tajne" (1964).

Pročitajte Davičovu pesmu "Srbija":

Preporučujemo

Ja znam sva tvoja lica, svako šta hoće, šta nosi,

gledao sam sve tvoje oči, razumem sta kažu, šta kriju.

Ja mislim tvoju misao za čelom ti u kosi,

ja znam tvoja usta šta ljube, šta piju.

Ej, piju od tuge, od znoja, od muke,

od noći, od sijerka koji se teško melje.

Ja sam u mlinu, sred buke

žrvnja, čuo sve tvoje želje

i brige tvoje, oj, Srbijo među pesmama među šljivama

Oj, Srbijo među ljudima

na njivama,

Oj, Srbijo među pesmama, među stadima,

oj, Srbijo, pesmo među narodima.

Pesmo tužna, meka si milošta

što plače kao krv grožđa, kao suza mosta,

kao onaj poljubac, onaj miris perja što utka

u gugutanje svoje gugutka.

Oj, milošto meka, klik si divlje plovke

nad jarom iz koje stasa

crveni ugalj sunca

u zrnu svakog klasa,

ali bosa pesmo gluve žalopojke,

kad prestaju pesme, kad počinju psovke?

Gladna ruke, slepe jadikovke,

kad će hajduk bune iz tebe da grune?

Psovke i psovke, ej, u čije zdravlje

zalud je oranje, zalud je letina?

Kletve i kletve, za čije je truplo kravlje

nabrekla Mačva od žita, oteklo Pomoravlje,

bure u bune, za čije se zube lavlje

dimi od mleka ovca i dimi planina,

kad Mačva nije sita, kad Mačva nije sita?

Kroz mukle lance dana, koža suvonjavih.

Svu su je proderali duboki rovovi bora.

Od rovovskog rata od zemlje poplavi

i skori se lice preko gladi – kora;

to lice što nije lice, ti dani što nisu dani,

ti dani ranjenih lica, ta lica kao tabani;

trnje im ne može ništa i ništa – udari…

A svako od tuge za dan

kao vek čitav ostari

I zbrčka se, oj, Srbijo među bunama, među šljivama,

oj, Srbijo među ljudima

na njivama,

oj, Srbijo među pesmama, među brdima,

oj, Srbijo,

pesmo među narodima.

Tužna pesmo, majko stara,

brat nam je u taljigama dovukao iz grada

kamenu ploču, kamenog dinara,

za med našeg znoja, vino našeg rada.

A đikaju deca u lazigaćama, pod kosom,

u blatu, među svinjama, među patkama,

hraniš ih, Srbijo, druže, više prosom, više postom,

više bajkama, uspavankama, više gatkama,

i pokrivaš ih mrakom što tako teško pada

da gnev po cele noći do oblaka pali

bunom iz koliba, polja, vinograda,

pevajući srcem što sebe ne žali

niz sedmu rupu na krajnjoj svirali,

oj, Srbijo među bunama, među šljivama,

oj, Srbijo među ljudima

na njivama,

oj, Srbijo među pesmama u grudima,

oj, Srbijo,

buno među narodima.

(Telegraf.rs)