Šolohov od Staljina tražio smrtnu kaznu za agente NKVD: Kratke anegdote iz života velikih pisaca

Mihail Aleksandrovič Šolohov (1905—1984), veliki sovjetski pisac i dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1965. godine, rodio se 24. maja u Kružilinskom, zaseoku kozačke stanice Vešenske, u Donskom okrugu, u oblasti Donskoga vojska, administrativne jedinice Ruske imperije. Kružilinski je od Vešenske, koja je danas centar Šolohovskog rejona, udaljen 33 kilometra, i kroz njega protiče rečica Semjonovka, kao i Čornaja u koju se uliva, koja je opet leva pritoka Čira, koji je desna pritoka „tihog Dona“.

Šolohov, koji je celoga života pisao o donskim kozacima, lično nije bio donski kozak, jer su njegovi bili doseljenici, što današnjem čitaocu može zazvučati čudno, pošto se donski kozaci, posebno kod nas, drže za Ruse, kao što se i ukrajinski kozaci, čak Ukrajinci generalno, pojednostavljeno smatraju Rusima, uz potpuno nerazumevanje pojma identiteta i njegovog razvoja. Ali u ono vreme bilo je potpuno drugačije. Svako ko je pažljivo čitao Šolohovljev roman „Tihi Don“, primetio je da tamošnje kozačko stanovništvo nije sebe doživljavalo kao Ruse; naprotiv, sebe su smatrali zasebnom etničkom grupom, ne samo distinktivnom od Rusa nego čak i suprotnom njima, pošto su oni bili „slobodni“ a Rusi „kmetovi“ sa gospodarima, puki robovi koji su oslobođeni carskim ukazom samo nekoliko decenija ranije, pa se u pomenutom remek-delu svetske književnosti može povremeno čuti o ljudima koji su „otišli u Rusiju“ i tamo se „porusili“.

Razlika je zapravo bila institucionalizovana; donski kozaci na teritoriji oblasti Donskog vojska imali su svoje vekovne privilegije, nisu imali gospodare, nisu bili ni u čijem vlasništvu, za razliku od ruskih seljaka, i nisu plaćali poreze, ali su imali obavezu višegodišnjeg služenja u carskoj vojsci, što nije bio slučaj sa doseljenicima na Don, kakvih je bilo dosta. Među tom doseljeničkom klasom, čije su pripadnike kozaci posmatrali s podozrenjem i prezirno nazivali „seljacima“ (mada je ekonomija i samih kozaka u stvari bila zemljoradnička, i mada su svi mahom živeli po selima), bili su i roditelji Mihaila Šolohova. Aleksandar Mihajlovič Šolohov je bio Rus koji se bavio raznim zanimanjima, zemljoradnjom, trgovinom stokom, vodeničarstvom; otac Anastasije Danilovne bio je ukrajinski seljak koji se doselio na Don, dok joj je majka, polu-Tatarka, po ocu bila poreklom kozakinja.

Ležerni odnos koji Donci kod Šolohova imaju prema svetosti braka, vernosti i vanbračnim seksualnim odnosima, mada svakako utemeljen u stvarnosti, pošto su muževi i žene oduvek varali jedni druge, neretko deluje kao preterivanje, kao nešto što pisac bez preke potrebe potencira, stvarajući utisak da je Don bio područje opšteg „bluda i razvrata“ koje uglavnom prolazi bez ikakve osude okoline, čak često i uz njeno odobravanje.

To možda proizlazi iz njegove specifične porodične situacije, i služi kao moralno čišćenje njegove majke Anastasije, koja, napustivši svog zakonitog supruga, kozačkog gardistu Kuznjecova, i otišavši da živi sa Aleksandrom Šolohovim, nije stoga uradila ništa posebno, već nešto uobičajeno i opštezastupljeno; Mihail se rodio iz te nezakonite veze, i sve do 1913. prezivao Kuznjecov, što mu je pravilo probleme kod vršnjaka koji su mu se zbog toga rugali, budući da je pred zakonom bio sin Kuznjecova sa kojim je njegova majka bila u braku. Tek kad je ovaj umro mogla je ona da stupi u drugi brak, i da sinu da prezime rođenog oca.

Mihail je do 1918. pohađao nekoliko različitih škola, u godini izbijanja Prvog svetskog rata čak bio i u jednoj prestoničkoj ustanovi, ondašnjoj 8. moskovskoj muškoj gimnaziji, ali je četvrti razred 1918—1919, u jeku Ruskog građanskog rata, završio u Vešenskoj gimnaziji. Otac Aleksandar je 1920. preselio porodicu u stanicu Karginsku, gde je počeo da radi za novu boljševičku vlast, pa je sa sobom povukao i sina, koji je prvo dobio zaduženje učitelja i zadatak da „likvidira“ nepismenost u jednom zaseoku stanice Karginske, potom delovođe Karginskog staničkog revkoma (slogovna skraćenica za „revolucioni komitet“), i tako dalje.

Mada se ponegde može pronaći podatak da je 1918. pristupio boljševicima i da se borio protiv belogardejaca, to ne možemo pouzdano tvrditi, i čini se da to uglavnom služi kao municija onima koji tvrde da Šolohov nije autor „Tihog Dona“, već da je to neko drugi, neko ko je tokom rata poginuo i kome je Mihail ukrao rukopis. Svejedno, Šolohov je počeo da piše kada se sa 17 godina preselio u Moskvu sa namerom da postane novinar, što mu nije pošlo za rukom, pa je tokom tog perioda za život zarađivao radeći kao zidar, lučki radnik, računovođa.

Dve godine kasnije, 1924, vratio se u Vešensku, i oženio kozakinjom Marijom Petrovnom Gromoslavskom, kćerkom atamana sela Bukanovske, sa kojom će dobiti dve kćeri i dva sina. Istovremeno, odlučio je da se potpuno posveti pisanju; iste godine objavio je svoj prvi literarni uradak, novelu „Beleg“, a naredne „Priče sa Dona“, čiji bi adekvatniji prevod sa ruskog bio „Donske priče“ (rus. Донские рассказы). Te 1925. počeo je da piše i prvi deo romana koji će mu doneti svetsku slavu te biti glavni povod za kasniju Nobelovu nagradu — već pomenuti „Tihi Don“, koji se bavi životom donskih kozaka neposredno pre i tokom Prvog svetskog rata, te tokom Ruskog građanskog rata koji je usledio posle Oktobarske revolucije.

Trebalo mu je četrnaest godina da ga dovrši; i mada je tokom tog perioda, a i nakon njega, pisao druge stvari, često se celokupni njegov književni opus svodi upravo na te dve reči: „Tihi Don“. Nijedno drugo njegovo delo nije poznato kao to, čak ni većina izvrsnih poznavalaca svetske književnosti neće znati da navede išta osim njega; kritika sve ostalo ocenjuje znatno slabije. A sve što je ikada napisao, tiče se života na Donu, pre svega kozačkog; ovde je pre svega od značaja spomenuti još i „Uzoranu ledinu“, roman čiji je prvi deo izašao 1932. godine (drugi deo tek 1959), dakle, za života Josifa Visarionoviča Staljina, čoveka koji je Šolohova izuzetno cenio i, može se reći, držao ga kao malo vode na dlanu. To je od značaja jer se današnje anegdote tiču upravo veza sa „gvozdenim Gruzinom“.

Upoznali su se 1930, i nema sumnje da je pisac na generalnog sekretara Svesavezne komunističke partije (boljševika) ostavio odličan utisak, pošto će nakon toga biti jedan od retkih građana Saveza Sovjetskih Socijalističkih Republika koji su gospodaru Kremlja smeli, i mogli, u lice da kažu istinu o onome što se dešava u zemlji. Iz svog doma u Vešenskoj, drug Šolohov je drugu Staljinu tokom tridesetih godina pisao mnogo puta, žaleći se na katastrofalno stanje u kolhozima (kolektivna gazdinska, sovjetske zadruge; kolhozi su koristili državno zemljište ali su bili vlasnici sredstava za proizvodnju, a njihovi članovi su delili prihode) i sovhozima (državna gazdinstva na kojima su radnici primali mesečnu platu kao naknadu) duž Dona, zahtevajući pomoć za seljake.

4. aprila 1933. poslao je Staljinu jedno dugo pismo u kojem je naveo imena dva oficira OGPU (rus. Объединённое государственное политическое управление при СНК СССР, Objedinjena državna politička uprava pri Sovjetu narodnih komesara SSSR), tajne policije koja se razvila iz Čeke (rus. Всероссийская Чрезвычайная Комиссия, Sveruska vanredna komisija, skraćeno ČK, odnosno Čeka) i GPU (rus. Государственное политическое управление, Državna politička uprava), i koja će 1934. prerasti u GUGB (rus. Главное управление государственной безопасности, Glavna uprava državne bezbednosti) pri obnovljenom NKVD (rus. Народный комиссариат внутренних дел, Narodni komesarijat unutrašnjih poslova); u pitanju su različiti nazivi jedne iste službe, a to je Služba, koja će od 1954. pa do raspada Sovjetskog Saveza biti poznata kao KGB (Комите́т госуда́рственной безопа́сности СССР, Komitet državne bezbednosti SSSR) sa zvaničnom devizom: „Vernost Partiji je — vernost Otadžbini“.

Razlog zbog kojih je Šolohov u pomenutom pismu Staljinu naveo imena tih oficira nije bio pohvalan; pisac ih je optužio za mučenje pritvorenika njegovog rejona, što je generalnog sekretara navelo da pošalje Matveja F. Škirjatova, istaknutog i uticajnog člana partijske Centralne kontrolne komisije, sa zadatkom da ispita slučaj. Epilog je bilo hapšenje oba agenta; prvobitno su bili osuđeni na smrt, ali je presuda prvo preinačena, da bi potom bili oslobođeni i vraćeni na dužnost, uz zabranu da ikada više kroče u Vešensku i okolinu, koja je, zahvaljujući intervenciji Staljina, primila dodatnu pomoć u hrani tokom gladi koja je sredinom tridesetih potresala SSSR, pre svega Ukrajinu, ali i druge bivše kozačke krajeve.

Mihail Šolohov je 1932. postao član partije, a decembra 1937. bio izabran u novoobrazovani Vrhovni sovjet SSSR, najviši zakonodavni organ te zemlje po ustavu koji je donesen prethodne godine. Međutim, četiri meseca pre tih izbora, dok se spremao za put u inostranstvo, gde je trebalo da učestvuje na međunarodnoj konferenciji pisaca, uhapšen je njegov najbolji prijatelj, sekretar partijskog komiteta u Vešenskoj, P. K. Lugovoj. Šolohov je odbio da pređe granicu dok se njegov prijatelj ne pusti na slobodu, što je Staljina navelo da hitno pošalje drugog člana Centralne kontrolne komisije, druga Vladimira P. Stavskog, da istraži slučaj; istovremeno je pozvao Šolohova da ga poseti u Kremlju. Susret se odigrao 4. novembra, Lugovoj i dvojica drugih za koje se pisac zauzeo pušteni su na slobodu, ali se Šolohov u narednim pismima Staljinu žalio da oni koji su ih „neosnovano uhapsili“ nisu kažnjeni.

Koliko je Šolohov bio siguran da u Staljinu ima nepokolebljivog zaštitnika najbolje pokazuju događaji iz naredne, 1938. godine, kada se prilikom jedne posete Moskvi, verovatno tokom prvog zasedanja Vrhovnog sovjeta, čekirao u hotelsku sobu zajedno sa Jevgenijom Ježovom, suprugom Nikolaja Ježova, zloglasnog šefa NKVD, to jest, narodnog komesara (narkom) unutrašnjih poslova, takođe narkoma vodnog transporta i predsednika već dva puta pomenute Centralne kontrolne komisije pri Centralnom komitetu Svesavezne komunističke partije (boljševika). Ježov nije bio osoba sa kojom je čovek smeo da se zavitlava na bilo koji način; svi znaju za Veliku čistku tokom druge polovine tridesetih, kada se Staljin na gomili obračunao sa svim svojim stvarnim i umišljenim neprijateljima, ali malo ljudi zna da se vrhunac čistke odigrao upravo tokom mandata Ježova, i da se taj period u ruskoj istoriografiji naziva „ježovština“.

Elem, soba je bila ozvučena, Ježov je napao svoju suprugu kada je čuo snimak ovog susreta, 18. septembra ju je obavestio da će tražiti razvod braka, budući da pisac nije bio njen jedini ljubavnik, nakon čega je ona počela da piše Staljinu, i konačno 19. novembra izvršila samoubistvo. Po svemu sudeći, Šolohova je stavio pod prismotru u Vešenskoj, zbog čega se pisac 23. oktobra žalio Staljinu, nakon čega je Ježov, pozvan u Kremlj, negirao postojanje istrage; 31. oktobra Staljin je ponovo pozvao Ježova, i suočio ga sa operativcem koji je bio dodeljen Šolohovu, i koji je potvrdio da je naređenje za stavljanje pod mere stiglo iz Moskve, ali je Ježov nastavio sve da negira.

Kakve veze ovi događaji imaju sa Ježovljevom ostavkom, do čega je došlo 24. novembra, teško je reći; veze su verovatno posredne, svakako ne presudne. Staljin je hteo da ga smakne jer je ovaj potpuno potonuo u alkoholizam, već obavio prljavi posao zbog kojeg je doveden, a pritom bio i isuviše popularan kod običnih pripadnika NKVD; uz Staljinovu podršku Berija je polako preuzeo kontrolu nad službom i pre formalne ostavke. Ježov je dužnost narkoma vodnog transporta prestao da vrši 9. aprila 1939, dan kasnije je uhapšen, i deset meseci kasnije osuđen na smrt pod optužbom da je izvršio niz antisovjetskih krivičnih dela; pogubljen je 4. februara 1940, nedaleko od Lubjanke, u maloj stanici NKVD, u podrumu koji je izrađen upravo po njegovim uputstvima, sa nagnutim podom koji je nakon pogubljenja lako mogao crevom da se spere od krvi.

Mihail Aleksandrovič Šolohov preminuo je 21. februara 1984. godine. Njegov lik i njegovo delo i dalje su predmet spora: odgovor na pitanje da li je on jedan od najvećih ruskih i sovjetskih pisaca 20. veka, ili pak najuspešniji prevarant staljinovske epohe, zavisi od toga kome pitanje postavljate. Mi odgovora nemamo, nismo stručni da ga damo, i sve što pouzdano možemo reći je to, da je „Tihi Don“ jedna od najvažnijih ruskih knjiga prošlog stoleća. Ko god da ju je napisao. Što je najverovatnije učinio upravo Mihail Aleksandrovič Šolohov.

(P. L.)