Suludi tempo Karla Uvea Knausgora tokom pisanja „Moje borbe“: Kako su nastajali veliki romani

Norveški pisac Karl Uve Knausgor. Foto: Profimedia

Redak je primer savremenog romana koji nije imao priliku da „odleži“, da se generacijski slegne i tek decenijama nakon pojavljivanja dobije konačni sud o svojoj veličini i značaju, a za koji se u realnom vremenu, sa velikom dozom sigurnošću, može kazati da će uspeti da pronađe svoje mesto u istoriji svetske književnosti, da je u pitanju „veliki roman“. Slučaj „Moje borbe“ od norveškog pisca Karla Uvea Knausgora upravo je primer takvog književnog ostvarenja.

Preporučujemo

Pričati o Knausgorovoj biografiji gotovo je nepoželjno, pošto je pomenuto delo upravo autobiografsko, pa se čak i najkraća crtica iz životopisa može tretirati kao spojler, mada neće to i biti, jer vrednost „Moje borbe“ ne leži toliko u onome krupnome što se odigrava, koliko u načinu na koji je to prezentovano, u svakodnevnim radnjama i događajima koje ispunjavaju stranice njegovog monumentalnog romana, u autorovim razmišljanjima o svetu, životu, vremenu, ljudima i odnosima sa njima.

Ali, da ne bismo rizikovali, pomenimo par sitnica koje budućem čitaocu neće apsolutno ništa značiti niti pokvariti doživljaj, a koje su neophodne zbog kontekstualizacije, kako bi nastavak teksta imao nekakvog smisla: Karl Uve Knausgor je rođen u Norveškoj 6. decembra 1968. godine, i pre predmeta naše današnje priče napisao je i objavio dva romana, 1998. „Van sveta“, za koji je dobio Nagradu norveške kritike za književnost, što je bio prvi put da se to desi prvencu nekog pisca, i 2004. „Vreme za sve“, koji je bio nominovan za Knijževnu nagradu Nordijskog saveta i Međunarodnu dablinsku književnu nagradu. Neka to bude sve.

Pre nego što je seo da piše „Moju borbu“, Karl Uve (oprostićete nam na ovoj familijarnosti, ali kada budete pročitali njegove knjige, razumećete) se mučio sa pisanjem romana o odnosu sa svojim ocem; onda, početkom 2008. godine, doneo je odluku da piše manje stilizovano i planski, a više obično i o svom životu, sa ciljem razbijanja spisateljske blokade u kojoj se obreo, misleći da to samo po sebi nikoga neće interesovati.

Norveški pisac Karl Uve Knausgor. Foto: Profimedia

Zbog toga je i pisao tako otvoreno o sebi i drugim ljudima u svom životu, kojima, uz par izuzetaka, nije menjao imena, niti razmišljao o posledicama svega. Nećemo otkriti u kom trenutku je počeo da preispituje svoj metod, ali ćemo naglasiti da je, nakon što je završio prvi tom, isti poslao na adrese desetak glavnih likova, i ponudio se da im promeni imena, ako im to smeta.

Prva i neposredna posledica je bilo to, što mu je supruga pala u depresiju kada je pročitala prvi tom, mada nije tražila da se išta menja i kasnije je u javnosti stala na njegovu stranu, dok je on sam portret svoje supruge nazvao „najbolnijom stvari“ koju je učinio; majka i brat takođe nisu pravili problem, ali je očeva porodica zapretila tužbom ako se roman objavi, pošto je „pun insinuacija, neistina, lažnih ličnih karakteristika i obelodanjivanja“, što je Knausgora zastrašilo pa je ispravio nekoliko stvari, promenio par imena, odlučio da ne navodi ime svoga oca (to je uradio tek u novom, šestom tomu) i izbrisao jednu osobu iz rukopisa. Izgleda se i nakon toga dvoumio, osećao je grižu savesti, što je kasnije nazvao kukavičlukom, ali je svejedno odlučio da ide do kraja.

Istovremeno sa pisanjem prva dva toma, koje je gotovo izvesno mahom stvarao u malom stanu iznajmljenom specijalno u tu svrhu, sa radnim stolom ispred prozora i pogledom na prometnu ulicu, jer su mu bili potrebni mir i samoća, budući da je imao dvoje male dece u kući, kao i osećaj da svakodnevno ide na posao — Knausgor je na dnevnoj bazi telefonski pozivao svog prijatelja Jeira Anjela Ejgardena, takođe pisca, i čitao mu napisano: svih 5.000 stranica. Ejgarden ga je bodrio i hrabrio, ubeđivao da treba da nastavi sa započetim, da u tome postoji intrinsična vrednost, dok je Knausgor smatrao da je Ejgarden ključan za čitav projekat.

Ejgarden je takođe predložio i naslov romana, koji je kontroverzan zbog činjenice da se tako zove Hitlerova zloglasna knjiga, zbog čega njegov norveški izdavač Jeir Guliksen isprva nije hteo da ga prihvati, pre nego što je promenio mišljenje, možda uvidevši adekvatnost naziva, što njegov nemački kolega nije razumeo pa je doneo odluku da ga izmeni za svoje tržište. Knausgor je shvatio škakljivost objave pod normalnim prevodom u Nemačkoj, i nije se bunio zbog toga, ali je Ejgarden u pravu kada kaže da su Nemci imali priliku da preškrabaju naslov Hitlerove knjige, da taj naslov na izvestan način ukradu i dodele drugom delu, i da su tu priliku propustili.

Karl Uve Knausgor, norveški pisac, autor „Moje borbe“. Foto: Promo / BOOKA

Kada je prvi tom izašao iz štampe, drugi je već bio spreman. Knausgor je planirao da šest tomova napiše za godinu dana, postavljajući sebi vrlo oštre rokove kao vid borbe sa spisateljskom blokadom. Ali je knjiga postala momentalna senzacija, mediji su potpuno poludeli, počeli da jure likove iz romana, što nije bilo teško s obzirom da su ti Knausgorovi jedini Knausgorovi u Norveškoj (kakva razlika između Srba i Norvežana! ovi drugi lude za knjigom, a mi za nepismenim zvezdama rijalitija; doduše, i u ovom norveškom slučaju postoji izvesna rijaliti-dimenzija, ali je jaz između te dve stvari ipak preogroman da ga ne bismo konstatovali).

Zbog takvog neočekivanog prijema kod čitalačke publike i javnosti, pisac je morao da se povuče iz sveta, na neki način, da se potpuno zatvori za medije (kaže, međutim, da je čitava kontroverza dosta uticala na kasnije tomove), i sem toga što je svakodnevno svoju decu vozio u obdanište, po vascele dana je sedeo i pisao, nekad i po 20 strana dnevno, što znači 7—10.000 reči, a jednom je uspeo da za 24 sata „izbaci iz sebe“ čak 50 stranica; zna se da je peti tom, koji ima 550 strana, napisao za svega dva meseca, tako da mu je za prvih pet tomova trebalo oko tri godine, pošto je sve završio 2011, što je gotovo nestvaran tempo za ozbiljnog pisca.

Pet tomova „Moje borbe“ samo je u Norveškoj prodato u pola miliona primeraka, što znači da na svakih devet odraslih Norvežana dolazi po jedna kopija, što je podatak kojim verovatno ne može da se podiči ni jedna knjiga ni u jednoj zemlji, sem možda Biblije ili Kurana. Roman je preveden na 35 svetskih jezika, uključujući i srpski, a njegov šesti tom koji se pojavio prošle godine, zapravo je dobrim delom esej o ranom životu Adolfa Hitlera i njegovoj knjizi, naravno napisan „knausgorski“.

(P. L.)