Pisac kojeg je Gebels mrzeo, bežao je iz Berlina '33: Život velikog Roberta Musila

Uspeh u ljubavi i stvaralaštvu

I hrvatski slikar Josip Račić imao je takvih problema, samo što nije imao snage nositi se s tim, da se leči i stavi ljubav prema izvesnoj devojci na čekanje kako je ne bi zarazio, pa se 1908. ubio iz pištolja. Musil se izlečio. Nekako u to doba upoznao je devet godina stariju Valeri Hilpert, slavnu pijanistkinju, poznatu i kao strasnu planinarku i kao ženu oduševljenu mističnim. Preko ušiju zaljubljeni mladić ju je obletao, citirajući Ničea, posebno "Tako je govorio Zaratustra". I uspeo je.

Navodno je vest o smrti Ničea doznao u njenom krevetu. Vest ga je tako potresla da je na nekoliko dana odlutao u Alpe, sam samcat, samo s Emersonovim "Zaratustrom" u ruci. Navodno je to bio trenutak transformacije čoveka iz materijalnog, što je takođe uneo u svog "Čoveka bez osobina".

Za Musila bile su to divne godine - 1906. napisao je ono što je prevedeno kao "Zbunjenosti mladog Torlesa". I svi izdavači redom su ga odbili s tim čudnim rukopisom s kojim ih je obilazio. Ko zna što bi bilo s tim austrijskim književnikom, dramatičarom, esejistom i pripovedačem da se nije setio da traži pomoć od Alfreda Kera, tad već cenjenog pozorišnog kritičara i pisca.

Ker je bio toliko oduševljen onim što mu je doneo 26-ogodišnji Musil da mu je pomogao od pronalaska izdavača do završne redakture, promocije i distribucije debitantskog romana iz snova, koji je oduševio modernističke krugove. Otvorio mu se svet. Postao je bibliotekar na "Technische Hochschule" u Beču. Godine 1911. venčao se s Martom Markovaldi. Potom je počeo da piše za "Die Neue Rundschau", sarađivao je s Kafkom...

Krvavi Prvi svetski rat

I onda, u septembru 1914. godine, sve je počelo da ide dođavola. Musil je pokleknuo pod ratnim bubnjevima i objavio u listu svoj "Europäertum, Krieg, Deutschtum". Bio je to esej s izrazima poput "rata", "lepote", "hrabrosti vojnika", "bratstva" i sličnog u istom kontekstu. To što je u toku rata, nakon što je oboleo, i posle rata pisao u vojnom časopisu, bilo je pitanje preživljavanja i to ne može da mu se prebaci.

Ovaj esej iz 1914. bio je, međutim, jedini trenutak u kojem se pokazao kao potpuno nespreman za brutalni pakao, spiralu propasti stare Evrope. Uostalom, miloni su tad u Evropi s oduševljenjem hitali u taj rat kao da idu na izlet. Kao oficir u Dolomitima vrlo brzo je shvatio šta je rat zaista. Pogotovo ovaj. Tačno jednu godinu nakon onog eseja kod Tridenta ga je za milimetar promašio mali čelični šiljati projektil bačen iz aviona. Opisao je to posle u svom "Kosu".

Na njegovu sreću, u aprilu 1916. tako se teško razboleo da su ga povukli s fronta na lečenje, a onda i kao predavača sa Deutsche Franz-Joseph Technische Hochschule u Brünnu. Da, tako se tad zvalo mesto na kojem je njegov otac držao katedru u srećnijim davnim godinama. Ipak, rat je uspeo da preživi. I to ne kao razočarani i emocionalno povređeni nacionalista, nego kao čovek svestan da je rat najgori način da ginete za bilo šta, posebno za pseudoverske mitove poput nacionalizma.

Detalj iz Prvog svetskog rata / Foto: Tanjug/AP/National World War I Museum and Memorial

- Ali, što ostaje od svega, nakon puštanja daha kojim se nastojalo održati na životu – samo neorganska gomila materijala. Petogodišnje ropstvo rata u međuvremenu je razorilo najbolji deo mog života. Novi početak previše se odužio, prilika da se prikupi snaga prekratka. Ustati ili odstati jedini je izbor koji je preostao, kakav god bio - govorio je Musil.

Izbor je i u njegovom slučaju bio slab. Imetak njegove porodice i njegove supruge Marte proždrali su rat, a potom i postratna inflacija. Vremenom se istopila i postratna naknada koju je primao. Ironično, bilo je to doba u kojem je počeo da dobija književna priznanja, u kojem je pisao i u kojem su ga rado objavljivali.

S druge strane, bilo je to doba u kojem se mala skupina ekstremističkih uličara po pivnicama počela pretvarati u sve ozbiljniju rulju kadru da radi sranja u gradovima Nemačke. Uz nekoliko smrtnih slučajeva u porodici, pa onda i ne baš bezazlenu operaciju žuči, uz novčane probleme usred svetske ekonomske krize, Robert Musil upao je u stvaralačku krizu.

Naslov romana "Der Mann ohne Eigenschaften" prvi je put Musil javnosti predstavio 1927. godine, u toku jednog javnog čitanja delova koje je upravo bio napisao. Tek dve godine posle započeo je konačan rukopis prve knjige svog romana i kasnije se pokazalo da je to već bio deo njegovog života u kojem je sve podredio tom delu. Od nečega se moralo i živeti, a on je pisao veliko, opsežno delo, pedantno poput prirodnjačkog naučnika, polirajući više od 1000 stranica teksta do savršenstva.

Sleva nadesno: Hitler, Gering, Gebels i Hes oko 1939. godine / Foto: Wikipedia/Franklin D. Roosevelt Library

Prva knjiga romana objavljena je 22. decembra 1930. godine, što je bilo šteta jer, da ju je objavio samo koju sedmicu ranije, to remek-delo koje je ionako izazvalo oduševljenje, mnogo više vremena provelo bi u dućanima uoči Božića 1930. A takve stvari tih godina mogle su ostaviti velike posledice na ostatak života. Robert Musil i njegova supruga živeli su u neizvesnim uslovima.

Počeci nacizma i uzburkavanje pred Drugi svetski rat

Nije mu pomoglo ni to što su ga u januaru 1932. godine, uprkos podršci Tomasa Mana i Alfreda Döblina, većinskom odlukom odbili da prime u Prusku akademiju umetnosti. Navodno su se među obrazloženjima čule i takve izjave da je reč o čoveku "previše inteligentnom za jednog pisca". Svejedno, Robert Musil objavio je svoju drugu knjigu "Čoveka bez osobina" 15. decembra 1932. godine, ovaj put očito na vreme s obzirom na praznike.

O kakvom je vremenu reč, svedoči i naslov romana pod kojim je, kao političkim komentarom, ovaj deo izašao: "Put u Hiljadugodišnje Carstvo (Razbojnici)". Još od 1919. Musil se nije previše politički angažovao, ali ovo je bilo sasvim drugo vreme. On i Marta su stanovali u pansionu "Stern" na Kufirstendam u Berlinu, odakle bi i bitno slabije obrazovani i promućurni Nemac shvatio šta se događa.

U najvećim gradovima NSDAP zapravo nikad nije osvojio apsolutnu većinu. Na izborima u novembru u odnosu na izbore u julu 1932. nacisti su na nivou cele Nemačke zapravo čak izgubili 4 posto - dobili su 37 posto glasova. Prava nacifikacija i histerija nacije počela je tek Hitlerovim osvajanjem vlasti, zabranjivanjem prvo snažnih nemačkih komunista (KPD), pa onda još snažnijih socijaldemokrata (SPD).

Sve su to Musil i Marta s prozora i na ulicama gledali, konačno i onaj trenutak u kojem su konzervativci i centristi shvatili da su naivno mislili kako mogu kontrolisati naciste i Hitlera i kad je samoproglašeni firer ubio Vajmarsku republiku, pre nego što će početi masovno da ubija Jevreje, Nemce iz opozicije, a onda redom duž Europe.

Jozef Gebels / Foto: wikipedia/Bundesarchiv_Bild

Alfred Ker, čovek koji je četvrtinu veka podržavao Musila, a koji je već godinama Jozefa Gebelsa javno prozivao kao glavnog političkog neprijatelja, morao je da bežati iz Berlina 15. februara 1933. Samo nekoliko dana posle, Musilov izdavač postao je meta nacističkih SA-razbijača zbog "čišćenja" nepoželjne literature. A Marta je usto bila Nemica jevrejskog porekla. U maju su i njih dvoje bežali iz Berlina. U Beč, naravno. A tamo...

Prvo su nacisti u julskom puču 1934. ubili hrišćanskog socijalistu Engelberta Dolfusa, koji je vladao po uzoru na Musolinija, ali se barem protivio "ujedinjenju". Nemačka je bila pokorena, a Austrija se politički lomila. Musil je pisao o kolektivizmu koji je potisnuo sve ostalo, o vremenima u kojima su izgubljeni humanost i ličnost, u kojima se humanost i individualnost može još samo oplakivati.

- Iz političkih razloga na mnogim mestima su izrazi poput humanosti, internacionalnosti, slobode, objektivnosti i drugih postali omraženi. Smatraju se buržoaskim, liberalnim, preziru se. Ne sve odjednom i naglo, nego malo pomalo - zabeležio je Musil.

Konačnih dodatnih 20 poglavlja druge knjige svog "Čoveka bez osobina" štampali su u Austriji u martu 1938. godine, upravo u vreme Hitlerovog "pripajanja" Austrije. Musil je preko noći bio zabranjen u vlastitoj domovini prema odluci SS-ova rajhfirera Hajnriha Himlera, iako se preko izdavača "Fišera", koji je preuzeo njegove knjige od uništenog "Rovolta", njegove knjige još moglo naručiti iz inostranstva.

Marta i Robert morali su da beže u ljeto 1938. godine, prvo u Cirih, a onda u Ženevu, jedini još preostali kutak kontinentalne Evrope u kojem je član antifašističkog Međunarodnoga kongresa pisaca, simpatizer austrijskog SPÖ-a, čovek koji je poslednjih 20 godina tražio način da iskoreni imperijalistički nacionalizam još mogao biti koliko-toliko siguran da njega i njegovu suprugu neće ubiti.

Umro je od moždanog udara 1942. godine, 15. aprila, dana u kojem je ispisao poslednje reči onoga što će njegova Marta objaviti u Lozani godinu posle, kao 462 stranice trećeg dela "Čoveka bez osobina".

(Express.hr)