Najstrašnija ostrva su ona u Solženjicinovom „Arhipelagu Gulag“: Kako su nastajali veliki romani

Prošlog ponedeljka, u okviru ove rubrike, „Kako su nastajali veliki romani“, pozabavili smo se jednim od najvažnijih dela ruske književnosti iz druge polovine dvadesetog veka, jednim od najvažnijih dela sveukupne sovjetske književnosti, romanom „Jedan dan Ivana Denisoviča“ od Aleksandra Isajeviča Solženjicina (1918—2008), pisca o kojem je tom prilikom bilo više reči, posebno o onim elementima njegovog životopisa koji su relevantni za nastanak te knjige.

Ali isti elementi važni su i za nastanak knjige „Arhipelag Gulag“, te ih stoga nećemo ponavljati; svako može jednim klikom, ako prethodne sedmice nije pročitao tekst, da pročita i da shvati kontekst, koji će sada biti samo produbljen događajima relevantnim za ovo delo, koje nije roman, već trotomna dokumentarna knjiga o sovjetskom sistemu gulaga, to jest radnih i koncentracionih logora koji su postojali okviru državne službe koja se zvala Gulag, što je slogovna skraćenica od „Glavna uprava za logore i kolonije popravnog rada“ (rus. „Главное управление исправительно-трудовых лагере́й и колоний“); mada ime ove rubrike decidno pominje romane kao svoju temu, zbog važnosti ove knjige napravićemo odstupanje.

Preporučujemo

Solženjicin je „Arhipelag Gulag“ počeo da piše još 1958, ali tajno, prvo paralelno sa gorepomenutim „Jednim danom Ivana Denisoviča“, koji ga je proslavio, a nakon toga i paralelno sa romanom „Odeljenje za rak“, čije je pisanje bilo javno poznato, što mu je pružilo izvesnu masku i pokriće. Ali to se sve dešavalo tokom Hruščovljeve vladavine, kada je došlo do popuštanja državnih stega i tzv. destaljinizacije, bez koje ne bi bilo ni moguće objaviti „Jedan dan...“.

Ruski pisac i nobelovac Aleksandar Solženjicin govori 14. februara 1974. godine pred okupljenim novinarima u Zapadnoj Nemačkoj, nakon što ga je sovjetski režim prognao iz zemlje i oduzeo mu državljanstvo. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/proxy.handle.net/Bert Verhoeff / Anefo/Mr.Nostalgic

Padom Hruškova 1964. došlo je ponovo do promene kulturne klime, ne nužno vraćanja na klasične staljinističke metode, sa tim je bilo zauvek završeno, ali svakako do obnove represije: štampanje Solženjicina je obustavljeno, a on je postao, orvelovski rečeno, ne-osoba. 1965. godine KGB je zaplenio rukopis njegovog romana „Prvi krug“ (biće u samocenzurisanoj verziji objavljen 1968. na Zapadu), ali ne i „Arhipelag Gulag“, koji nisu našli zato što nije bio kod njega, pošto ga je pisao kod raznih prijatelja širom Moskve i njene okoline, često pod plaštom privatnih poseta, kod kojih je čuvao te delove knjige kako bi celina bila sigurnija: ako bi službe bezbednosti zaplenile jedan deo, ostali bi delovi bili sigurni. Istovremeno je tokom većeg dela tog perioda živeo u dači Mstislava Rostropoviča, svetski slavnog violončeliste i dirigenta, pa je zbog domaćinove reputacije bio donekle bezbedan od KGB, mada ne u potpunosti.

Na kraju su ti ručno pisani delovi sklopljeni i skriveni u kuću advokata i bivšeg estonskog ministra prosvete, Arnolda Susija, kojeg je Solženjicin upoznao u pritvorskoj ćeliji Lubjanke, zgrade u kojoj se nalazilo sedište KGB-a, a danas FSB-a; ali pre toga, napravljena su tri otkucana prepisa, roman je snimljen i na mikrofilm, koji je prokrijumčaren na Zapad, u Cirih, do piščevog glavnog tamošnjeg pravnog zastupnika dr Frica Heba (malo kasnije prokrijumčaren je i jedan prepis), dok je Susijeva kćer, Heli, čuvala original sve do raspada Sovjetskog Saveza.

Ruski pisac i nobelovac Aleksandar Solženjicin leta 1994. godine ukrcava se na voz u Vladivostoku, gde je došao iz Amerike posle dve decenije izgnanstva, odakle je krenuo na povratničko putovanje preko Rusije. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/Mikhail Evstafiev

KGB je uspeo da se dokopa samo jednog otkucanog prepisa, nakon što je Solženjicinova daktilografkinja popustila pod torturom i otkrila gde se ta kopija nalazi; nekoliko dana docnije obesila se u Lubjanki, dok je pisac, koji je želeo da se knjiga prvo objavi u Rusiji, saznavši za njenu smrt, promenio mišljenje i dozvolio publikaciju u Parizu, što se desilo par dana nakon Božića 1973. godine, ali ipak nešto ranije nego što je autor očekivao.

„Arhipelag Gulag“ objavljen je tada prvo na ruskom jeziku, ali je priroda ovog dela bila takva da je momentalno izazvala senzaciju, dovela do munjevitog prevođenja na mnoštvo drugih evropskih jezika, a mesec i po dana kasnije, 12. februara 1974, i do hapšenja Solženjicina u Moskvi, odluke o njegovom formalnom izgnanstvu iz SSSR i oduzimanju državljanstva te ukrcavanju na avion za Frankfurt, nakon što je Zapadna Nemačka obavestila Kremlj da je spremna da prihvati pisca, da slobodno živi i radi u njoj. Posle kratkog boravka u Zapadnoj Nemačkoj i Švajcarskoj, skoro dve decenije živeo je u Americi, a u domovinu se vratio tek 1994. godine.

Solženjicin nije mislio da će „Arhipelag Gulag“ postati njegovo najvažnije delo, gledao ga je kao žurnalističku i istorijsku knjigu pre nego kao vrhunsku književnost, ali je u svetu, pored „Jednog dana Ivana Denisoviča“, upravo to delo njegovo najpoznatije, ono koje mu je donelo najviše novca. Zapravo, nije mu donelo nikakvu finansijsku korist, zato što je pisac sva autorska prava preneo na posebni „Solženjicinov fond pomoći“, koji je obrazovao sa ciljem da pomaže bivšim logorašima; fond je sedamdesetih i osamdesetih unutar Sovjetskog Saveza delovao tajno, i uspešno uneo u zemlju znatne sume novca za preraspodelu.

„Lenjin u Kremlju“, Nikolaj Baskakov, 1960. Primer socijalističkog realizma u slikarstvu. Foto: Wikimedia Commons/leningradschool.com

Ali šta je zapravo „Arhipelag Gulag“? Opet, ne možemo da otkrivamo previše zbog ljudi koji bi možda želeli da je pročitaju, ali strukturalno, knjiga je podeljena na sedam delova skupljenih u tri toma, i počinje Lenjinovim dekretom iz 1918. kojim je klica sistema gulaga uspostavljena, a završava se 1956. kada počinje Hruščovljeva destaljinizacija; pisac govori o pravnim i praktičnim okvirima, čistkama, birokratskom razvoju, pobunama i ustancima logoraša za koje javnost nikada pre nije ni čula, i tako dalje. Bilo je i ranije knjiga na Zapadu na tu temu, ali nikada napisanih na taj način.

Ključno je bilo to što je odgovornost svalio na Lenjinova pleća, a ne na Staljinova, koji je sistem samo unapredio i uvećao a ne stvorio, što je imalo ozbiljne implikacije (u SSSR se eventualno govorilo o Staljinovim zloupotrebama vlasti i devijaciji sistema, to je bila linija Hruščova, dok je Lenjin bio nedodirljivi „otac“) iz kojih je pisac izveo zaključak da gulag kao takav nije devijacija već neizbežni ishod boljševičkog projekta (u našem slučaju to nije tačno, jer je Goli otok kao logor za unutarpartijske neprijatelje postojao relativno kratko i bio neophodan jugoslovenskom režimu; da nije bilo tog jednog Golog otoka, da je prostaljinistička struja pobedila, imali bismo ne „goli otok“ nego „arhipelag golih otoka“; politički zatvorenici su postojali i kasnije, ali su bili vrlo retki i smešteni u regularnim zatvorima).

Solženjicin takođe prati i tipičan put „zeka“, kako su se žargonski nazivali zatvorenici („zek“ dolazi od skraćenice ruske reči za „zaključanog“), od trenutka hapšenja preko pritvora i nameštenog suđenja do transporta u „arhipelag“ i života u gulagu, konačno i do eventualnog puštanja na slobodu.

Inače, u Ruskoj Federaciji je 2009. godine „Arhipelag Gulag“ postao deo obavezne srednješkolske lektire.

(P. L.)