Pramenove svoje preminule dece je čuvala u fioci: Turoban život autorke horor romana "Frankenštajn"

Meri Šeli / Foto: Wikimedia/National Portrait Gallery

Život engleske književnice Meri Šeli, autorke romana "Frankenštajn, ili moderni Prometej", bio je prožet porodičnim prepirkama i nesrećama, stalnim borbama sa siromaštvom i dugovima, kao i ljubavnim jadima. Uprkos tragedijama, Meri Šeli je ostala zapamćena kao jedan od najboljih pisaca horor priča ikada.

Preporučujemo

Smatra se jednim od začetnika naučne fantastike kao književnog žanra. Napisala je veliki broj kratkih priča, eseja, biografija, putopisa, kao i sedam romana. Njeno najpoznatije delo "Frankenštajn, ili moderni Prometej" inspirisalo je brojne pozorišne predstave, igrane i crtane filmove, televizijske serije, kostime za maskenbal i Noć veštica. Retko koje dete danas nije čulo za "strašno čudovište" Frankenštajna, iako je u romanu to prezime doktora Viktora Frankenštajna, koji je čudovište napravio.

Detinjstvo i ljubav prema knjigama

Meri Šeli je rođena kao Meri Volstonkraft Godvin 30. avgusta 1797. godine u Somers Taunu u Londonu. Roditelji su joj bili cenjeni intelektualci. Otac Vilijam Godvin je bio filozof, politički pisac i novinar, a majka Meri Volstonkraft feministkinja, pisac dela "The Vindication of the Rights of Women" (1792). Borac za ženska prava i jedan od prvih filozofa feminizma, umrla je svega desetak dana nakon rođenja svoje ćerke Meri. Uz nju je ostavila i svoje vanbračno dete Feni Imlej, koje je dobila iz ljubavne afere sa vojnikom Gilbertom Imlejom.

Merin otac Vilijam se 1801. godine oženio komšinicom Meri Džejn Klermont koja je svoje dvoje dece dovela u Godvin domaćinstvo, kasnije dobivši sina i sa Vilijamom. Novu suprugu nisu voleli ni Vilijamovi prijatelji, ni mala Meri, koju je maćeha svesno zapostavljala i manje volela od svoje dece – Čarlsa i Kler.

Budući da nije imala formalnog obrazovanja za razliku od polusestre Kler, Meri je često, kraj majčinog groba, čitala knjige iz velike očeve biblioteke. Na taj način je bežala u svoj imaginarni svet. Od oca, koji ju je podsticao da čita i piše, preuzela je liberalna politička shvatanja. Bila je školovana kod kuće uz nadzor guvernante i dnevnog učitelja. Primetivši da njegova ćerka ima "ogromnu želju za znanjem", Vilijam je sijao od ponosa.

Prva ljubav: Persi Biš Šeli

Godine 1814, pred svoj sedamnaesti rođendan, Meri je započela ljubavnu vezu sa pet godina starijim pesnikom Persijem Bišom Šelijem, studentom njenog oca. Nalazili su se tajno, na grobu Merine majke. Persi je poticao iz ugledne aristokratske porodice i još uvek je bio oženjen izvesnom Harijetom kad se zaljubio u Meri. Sa Meri i njenom polusestrom Kler Klermont napustio je Englesku i otputovao za Francusku, ostavivši trudnu suprugu i porodicu.

Persi Biš Šeli / Foto: Wikimedia

Meri zbog ovog poteza dugo nije razgovarala sa svojim ocem, a zaljubljeni par je doživeo ostrakizam i negodovanje mnogih rođaka, prijatelja i poznanika. Određeno vreme su putovali po Evropi, boreći se finansijski i emotivno. Svoje prvo dete su izgubili 1815. godine – prevremeno rođenu devojčicu koja je poživela svega nekoliko dana.

Nastanak "Frankenštajna"

Meri i Persi su sledećeg leta otišli u Švajcarsku sa Kler Klermont, Lordom Džordžom Bajronom, sa kojim je Kler tada bila u ljubavnoj vezi, i njegovim prijateljem Džonom Polidorijem.

Iznajmili su dve vile na Ženevskom jezeru. Leto nije bilo ni sunčano, ni toplo. Razlog tome je bila veoma jaka vulkanska eksplozija u Holandskoj istočnoj Indiji, danas Indoneziji, iz koje je pepeo u vazduhu proizveo godišnju zimu za veći deo sveta. Temperatura u Njujorku je u maju te godine bila ispod nule, a situacija u Švajcarskoj nije bila naročito bolja. U najboljem slučaju vreme je bilo maglovito i prohladno. To je ovom neobičnom krugu ljudi ograničavalo spoljašnje aktivnosti.

Najviše vremena su provodili pričajući do kasnih noćnih časova, u piću, naglas čitajući priče o duhovima. Izdvajale su se teme o natprirodnom i galvanizmu (termin nastao po otkriću naučnika Luiđija Galvanija koji je otkrio da mišići i nervne ćelije stvaraju elektricitet). Iz čiste dosade su započeli takmičenje. Bajron je predložio da svako napiše jednu strašnu priču. Nakon toga bi je svako pročitao naglas i tako bi izglasali pobednika.

Nekoliko večeri kasnije, Meri je sanjala kreaciju čoveka koju je napravio oholi naučnik, "preuzevši ulogu boga". Ne zna se da li je Meri pobedila na tom takmičenju, ali je tu kratku priču, na inicijativu Persija Šelija, kasnije pretvorila u roman koji je postao svetski bestseler. Meri je to leto u Švajcarskoj opisala kao period kad je "prvi put iz detinjstva iskoračila u stvaran svet".

Pun naziv ovog književnog dela je "Frankenštajn, ili moderni Prometej". "Moderni Prometej" zato što je, prema grčkom mitu, Prometej bio Titan koji je ljudsku rasu pravio od gline, učio ih kako da žive i dao im vatru. To je razgnevilo ostale bogove, pa su ga vezali za stenu gde su mu ptice jele džigericu svaki dan. Meri je očito bila inspirisana ovim mitom jer ekscentrični doktor Viktor Frankenštajn predstavlja modernog Prometeja budući da pravi čoveka od mrtvog mesa (pljačkajući grobove) u neuobičajenom laboratorijskom eksperimentu. Ono što nije očekivao je da će njegovo stvorenje biti nesavršeno i "loše opremljeno", i da neće znati da se snađe u tadašnjoj svakodnevici. Umesto, čudovište pravi haos još u toku svog buđenja...

Prvo izdanje knjige "Frankenštajn" / Foto: Wikimedia

Pretpostavlja se da je zamak Frankenštajn, koji se nalazi na planinskom pojasu Odenvald i gleda grad Darmštat u Nemačkoj, bio inspiracija za Meri da u njemu smesti rođenje čudovišta. Njen otac Vilijam je jednom prilikom rekao da je "Frankenštajn" "najlepše delo koje bi jedan dvadesetogodišnjak mogao da napiše". U delu se prepliću književni pravci kao što su gotika, naučna fantastika i romantizam. Roman je smatran i kao upozorenje – na transformaciju čoveka u industrijskoj revoluciji.

Knjiga je debitovala 1818. godine, a potpisao ju je anonimni pisac. Mnogi su mislili da ju je Persi napisao jer je uradio predgovor za knjigu. Delo je doživelo veliki uspeh. Tek pet godina kasnije, na koricama drugog izdanja, stajalo je ime Meri Šeli.

Porodični problemi i tragedije

Oktobra 1816. godine Merina polusestra Feni Imlej je izvršila samoubistvo, a posle kratkog vremena i Persijeva žena Harijeta.

Meri i Persi su se venčali 30. decembra 1816. godine. Tek tada su se odnosi u njihovim porodicama pomalo "smirili". Persi je ubrzo izgubio starateljstvo nad svojom decom, iz braka sa prvom suprugom, jer ga je sud proglasio moralno nedoraslim da se brine o njima.

Meri i Persi nisu imali najsrećniji brak. Njihova zajednica je bila poljuljana preljubom i tugom, kao i smrću njihovo troje dece. Drugo dete Vilijam – Vilmaus je preminulo u Rimu 1819. godine, dok je treće dete, Klara, preminulo u Veneciji godinu pre. Njihovo poslednje, četvrto dete, Persi Florens (dobilo ime Florens jer je rođeno u Firenci 1819. godine) je bilo jedino koje je nadživelo svoje roditelje.

Merina polusestra Kler Klermont je 1817. godine iz ljubavne veze sa Lordom Bajronom rodila devojčicu Albu, kasnije nazvanu Alegra. Pretnja zatvorom Persiju zbog dugova, njihovo loše zdravlje, gubitak Persijevog starateljstva nad decom rezulitiralo je da se Šeliji sa Kler presele u Italiju, bez namere da se vrate u Englesku. Kler je Albu predala Bajronu u Veneciji uz dogovor da se dete nikad ne razdvaja od svog oca, a da je ona samo povremeno posećuje. Međutim, Bajron je nekoliko godina kasnije ćerku smestio u manastir. Kler je zbog ovoga pobesnela i čak je planirala otmicu svoje ćerke. Ipak, Alba – Alegra je u petoj godini umrla u manastiru od tifusa ili malarije. 

Persi Biš Šeli / Foto: Wikimedia

U Italiji, Šeliji i Kler se nisu ni u jednom mestu dugo zadržavali. Vreme su provodili pišući, čitajući, razgledajući gradove, učeći, družeći se. Smrt drugog i trećeg deteta je Meri bacila u depresiju i udaljila od Persija. Utehu je nalazila u pisanju, kao i u rođenju četvrtog deteta. Narednih godina se i dalje borila sa depresijom i Persijevim interesovanjima za druge žene, dok je ona istovremeno imala ljubavne afere sa pojedinim muškarcima i ženama.

Godine 1822, dva meseca posle Alegrine smrti, Persi Biš Šeli se sa dva prijatelja udavio ploveći zalivom Specije. Tela su se deset dana posle oluje nasukala na plažu blizu grada Vijaređo u Italiji, gde je Persi kasnije i kremiran. Meri Šeli je sa dvadeset i četiri godine postala udovica. 

Godine 1823. sa sinom se vratila u Englesku kod oca i maćehe, dok je Kler otišla u Beč, a potom u Rusiju. Šeli je naporno radila da bi izdržavala sebe i svoje dete. Iste godine je napisala istorijski roman "Valperga". Posvetila se i prepravljanju i promovisanju poezije svog supruga, obezbeđujući mu mesto u književnoj istoriji. Do 1837. godine Persijev rad je nadaleko bio poznat i poštovan.

Novi romana i neuzvraćene ljubavi

Budući da je stalno bila u dugovima i besparici, siromaštvo ju je sprečavalo da prisustvuje raznim okupljanjima, a i dalje je doživljavala ostrakizam od pojedinih koji su se protivili njenom braku sa Persijem. Sledeće godine se preselila u Kentiš Taun u severnom Londonu da bi bila bliže Džejn Vilijams, koja se ranije sviđala njenom pokojnom mužu. Prema rečima Šelinog biografa Mjuriel Spark, Meri je bila "pomalo zaljubljena u Džejn". Međutim, Džejn ju je kasnije odbila time što je ljudima govorila da ju je Persi više voleo od Meri, koja je bila "loša supruga".

Tih godina je radila na apokaliptičnom romanu "Poslednji čovek" (The Last Man), koji je izdat 1826. godine. Tada je upoznala američkog glumca Džona Hauarda Pejna i pisca Vašingtona Irvinga, autora dela "Legenda o Uspavanoj dolini". Odbila je Pejnovu ponudu za brak rekavši da "ne može ponovo biti udata za genija jer je već to bila". Odbila je veliki broj udvarača jer nikada nije prebolela Persija. Tridesetih godina je napisala romane "Perkin Warbeck" (1830), "Lodore" (1835) i "Falkner" (1837). Ujedno je pisala i kratke priče za ženske magazine. Godine 1836. umro joj je otac Vilijam u osamdesetoj godini. Počela je da skuplja njegova pisma i podatke u memoare kako je i zahtevao u testamentu, ali je to prekinula posle dve godine rada.

Poslednje godine i smrt

Od 1839. godine Šeli je patila od glavobolja i paraliza u pojedinim delovima tela koje su je sprečavale da čita i piše. Između 1840. i 1843. godine je sa sinom Persijem Florensom putovala po Evropi. Njihove avanture je zapisala u putopisu "Rambles in Germany and Italy 1840, 1842, 1843". Godine 1848. Persi Florens se oženio sa Džejn Gibson Sejnt Džon i imao je srećan brak. Majka i snaja su se poštovale i volele. Zajedno su živeli i putovali.

Meri Šeli / Foto: Wikimedia/Reginald Easton

Meri Šeli je umrla od tumora mozga 1. februara 1851. godine u pedeset i trećoj godini, u Londonu. U testamentu je tražila da bude sahranjena sa svojim roditeljima na groblju St. Pancras Churchyard, ali sin i njegova supruga su zaključili da je to groblje "užasno" i sahranili je u Crkvi Svetog Petra u Bornmautu, u Londonu, prenevši posmrtne ostatke njenih roditelja i kremiranog srca njenog supruga.

Zanimljivosti

Kler Klermont se posle Rusije vratila u Englesku 1828. godine na godinu dana, da bi potom otputovala za Drezden. Vratila se u Englesku 1836. gde je radila kao učitelj muzike. Živela je i u Parizu 1840-ih, a umrla 1879. u Firenci, u svojoj osamdesetoj godini, nadživevši ceo društveni krug Šelijevih, osim Džejn Vilijams i Edvarda Džona Trelajnija.

Tek 1950-ih godina je objavljen autobiografski roman Meri Šeli "Matilda" (Mathilde).

Godinu dana posle smrti Meri Šeli, Persi Florens i njegova supruga su otvorili Merinu fioku u njenom radnom stolu i našli pramenove kose njene preminule dece, svesku koju je pisala i delila sa Persijem, kopiju njegove poeme "Adonais" sa jednom zavijenom stranicom gde je čuvala nešto pepela njegovog srca.

(Dušan Veselinović / Pop&Kultura / Telegraf.rs)