Poslednje pismo Branka Miljkovića: Ta žena nije bila samo moja ljubavnica. Bez nje ne umem da pišem

U noći između 12-tog i 13-tog februara 1961. godine, policija je našla je telo srpskog pesnika Branka Miljkovića obešenog o drvo u parku u centru Zagreba. U vreme smrti imao je 27 godina. Zvanični nalazi govore da je bilo samoubistvo, dok je u to vreme postojao broj dokaza da postoji mogućnost da je ubijen od strane hrvatskih nacionalista. Do danas, ne postoji konkretan zaključak o njegovoj smrti.

Dve nedelje pre toga, poslednje pismo pesnika Branka Miljkovića upućeno je beogradskom književnom kritičaru Petru Džadžiću. Zbog ovog pisma mnogi i dan danas veruju da se mladi pesnik, kome je tada bilo samo 27 godina, ubio zbog žene koja ga je izneverila.

Preporučujemo

- Dragi prijatelju,

Ne znam zašto, ali želim da ti objasnim suštinu svog poraza od koga se nikada više neću oporaviti. Pre svega moraš znati da moja nesreća nije puki ljubavni jad. Ili, tačnije rečeno, jeste to, ako se ta moja ljubav shvati kao eros u spinozističkom smislu.

Branko Miljković, rukopisi Foto: Wikipedia/Intermedichbo

Ta Žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba mog duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni. Bez Nje ja sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći. Moja usamljenost je sada apsolutna.

Za mene ne postoji oblast čistog važenja i pevanja. Sad moje pesme traže moju glavu. Više nema ko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna. Pored nje najopasnije misli pretvarale su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i besomučno kidiše na mene.

Kada bih samo mogao pobeći od onoga što sam rekao! Živim u užasnom strahu. Bojim se da govorim, da pišem. Svaka me reč može ubiti. Ja sam najveći deo svojih pesama napisao pre nego sam Nju zavoleo, ali tek sa Njom ja sam postao pesnik, to jest onaj koji nije ugrožen onim o čemu peva, koji ima jedan povlašćen položaj u odnosu na ono što kazuje. Sada moja poezija gubi svaku vrednosti i izvrgava se u mog najžešćeg neprijatelja.

Možda bih ja postao pravi pesnik da je ta divna Žena ostala kraj mene. Ovako ja sam onaj što se igrao vatrom i izgoreo. Poraz ne može biti pobeda ma koliko veliki bio. Izgubivši nju ja sam izgubio i svoju snagu, i svoj dar. Ja više ne umem da pišem. Ostala je samo nesreća od koje se ništa drugo ne može napraviti osim nove nesreće.

Sećaš li se, dragi prijatelju, da sam ja napisao stih “Jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik”. Tek sada vidim koliko je to tačno.

Ja ću pokušati da živim i dalje, mada sam više mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova užasna patnja je poslednji ostatak onoga što je u meni ljudsko. Ako nju nadživim ne očekujte od mene ništa dobro. Ali ja ne verujem da ću je nadživeti.

Želi ti sve najbolje Branko

P.S

Ako želiš da mi pišeš, pisi mi o Njoj. Bilo šta. Ne u vezi sa mnom. Šta jede, kako spava, da li ima nazeb itd.; ti sve to možeš znati. Svaka sitnica koja se na Nju odnosi za mene je od neprocenjive vrednosti. Ako prestanem da mislim o njoj počeću da mislim o smrti.

Ponoć je. Doviđenja.

Branko, Bjankinijeva 11, Zagreb

LAŽNA I PRETERANA SENTIMENTALNOST?

Ipak, najbliži članovi Miljkovićeve porodice sumnjali su kako u njegovo navodno samoubistvo, tako i u istinitost ovoga pisma. Njegova majka je ovako odgovorila na ovo pismo:

- I sada, ljubitelji Brankove poezije žive u zabludi na koju ih je onaj kriticar Džadžic navukao objavljujući bez naše dozvole njemu upućenu prepisku o njegovoj tobož neizmernoj ljubavi prema jedinoj ženi svog života, dok se on po svom običaju, kao što je i ranije činio, jednostavno zafrkavao...

 

 

 

View this post on Instagram

#brankomiljkovic #beogradA post shared by @ ivan_ergic on Aug 28, 2019 at 8:05am PDT

- ...To podmetanje ni do danas nisam mogla da shvatim jer se moj sin nikada ne bi ubio zbog jedne žene, pogotovo ako ga je izneverila. Ne kažem, bilo je i takvih, ko to živ nije doživeo, ali ih pitajte kako su prošle. Za Branka su odmah bile mrtve, a on je voleo život i mogao da bira devojke...

- ...Oni koji su bliže poznavali Branka, znajući za njegova razmišljanja o ženama, kao i postupke, tvrde da to namerno sentimentalno, krajnje patetično pesnikovo pismo navodi na misao da ga je sročio namerno, u želji da postigne efekt kod "dotične" dame i ostalih... Kasnije mi je posvedočila prisutna osoba u zagrebačkoj kafani da je Branko pred nekoliko poznanika sročio to pismo u stilu zaljubljenika romantičarske škole, čemu se podsmeva, ističući veštački izazvanu famu o nadzemaljskoj ljubavi u stilu odnosa Petrarke prema Lauri, pominjući prozne meditacije o ženskoj prevrtljivosti i neveri iz pera tog istog majstora soneta i kancona - napisala je Brankova majka.

SUMNJIVA OKOLNOSTI NJEGOVE SMRTI

Ni njegovi prijatelji nisu verovali u priču o samoubistvu zbog kraja ljubavne veze.

 

 

 

View this post on Instagram

#psihoterapijaonline #psihoterapeut #psihoterapija #savetnik #savetovanje #savetovanjeonline #zivotnicitati #zivot #umetnost #poezija #vatra #svest #samosvest #ataraksia #licnirast #licnirazvoj #radnasebi #izreke #brankomiljkovicA post shared by Ataraksia - psihoterapija (@ataraksia_psi) on Jul 14, 2019 at 6:14am PDT

- Znao sam da je Branko veliki pesnik, od prvog susreta. A što se tiče njegove smrti, to sam utvrđivao na licu mesta, dva dana posle sahrane. Bio sam u Italiji kada se to dogodilo. Kada sam se vratio, uzeo sam automobil, uzeo sam njegove roditelje… Otišli smo u Zagreb, na lice mesta. Tražio sam od islednika da mi pokaže šta su uradili. Bio sam tad savezni poslanik, imao sam pravo i morali su to da mi daju. Istraga je bila aljkava. Ubeđen sam da je Branko Miljković bio zadavljen jastukom - naveo je svojevrmeno pesnikov prijatelj Tanasije Mladenović

- Bio sam u toj strašnoj kafani… Mogli su kriminalci da ga ubiju. Nije moralo to da bude iz političkih razloga, ali on je ubijen. Videli smo službenu fotografiju Branka, sa šeširom na glavi, kraj "drvceta", kako kleči na jednom kolenu!!! Drvo je bilo više nego tanašno da izdrži ljudsko telo normalne težine... Posetio sam i porodicu koja je u blizini stanovala. Ti ljudi su mi rekli da su te noći između 11. i 12. februara, čuli veliku galamu, vrisku, zapomaganje, ali da nisu smeli da izađu iz kuće, jer je u tom kraju bilo opasno noću hodati"...

(Telegraf.rs)