Težak i pretežak je bio „Jedan dan Ivana Denisoviča“: Kako su nastajali veliki romani

Ruski pisac i nobelovac Aleksandar Solženjicin govori 14. februara 1974. godine pred okupljenim novinarima u Zapadnoj Nemačkoj, nakon što ga je sovjetski režim prognao iz zemlje i oduzeo mu državljanstvo. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/proxy.handle.net/Bert Verhoeff / Anefo/Mr.Nostalgic

Aleksandar Solženjicin (1918—2008) se rodio u Kislovodsku, u današnjem Stavropoljskom kraju na jugozapadu Ruske Federacije, na obroncima severnog Kavkaza, kao sin mladog oficira ruske carske vojske Isakija Semjonoviča, čoveka kozačkog porekla, i majke Taisije Zaharovne Ščerbak, Ukrajinke, kćerke skromnog seljaka koji se preduzimljivošću i sposobnošću uzdigao do bogatog zemljoposednika, kulaka, a čija je imovina dvadesetih godina konfiskovana i pretvorena u kolhoz.

Preporučujemo

Aleksandar nikada nije upoznao oca, koji je poginuo u Prvom svetskom ratu nedugo nakon što je Taisijina trudnoća potvrđena, šest meseci pre njegovog rođenja. Majka se nikada nije preudala, tajila je da joj je muž bio carski oficir, odgajala je sina uz sestrinu pomoć, u duhu pravoslavne vere, i ohrabrivala njegove spisateljske napore, kao i studije matematike i fizike na Rostovskom državnom univerzitetu.

Bez obzira, međutim, na odgoj, Solženjicin je postao ubeđeni komunista, pristupio Crvenoj armiji, učestvovao u Drugom svetskom ratu, tukao se na frontu, bio dva puta odlikovan za hrabrost, i svedočio brojnim zločinima koje su Sovjeti činili nad nemačkim civilima u Istočnoj Pruskoj, što mu je posebno smetalo, na šta se žalio u pismima prijateljima, i o čemu je nekoliko godina kasnije u gulagu napisao pesmu „Pruske noći“, o ženi, Poljakinji, koju su crvenoarmejci, verujući da je Nemica, silovali do smrti (kasnije se u knjizi „Arhipelag Gulag“ zapitao: „Da li smo mi bili išta bolji?“).

A do gulaga je dopao 1945. zbog vređanja Staljina u pismu jednom prijatelju, zbog kritikovanja načina vođenja rata, i zato što je istom čoveku govorio o potrebi stvaranja nove organizacije koja će se boriti protiv sovjetskog režima. Osuđen je na osam godina robije, tokom kojih je boravio u više logora, „gulaga“ (ta reč, koja je zapravo skraćenica od „Glavna uprava za logore i kolonije popravnog rada“, na ruskom „Главное управление исправительно-трудовых лагере́й и колоний“, postala je prvo po metonimiji izraz za celokupni sistem a potom i za svaki pojedinačni logor, u kom slučaju se piše malim slovom).

Život u gulagu tokom Staljina bio je težak. Foto: Wikipedia/public domain

U nekom trenutku počeo je da mu se razvija rak, ali je primećen tek 1953. kada je pušten na uslovnu slobodu, kada je poslat u egzil u jedno selo u južnom Kazahstanu, gde se našao blizu smrti; 1954. mu je odobreno lečenje u Taškentu i rak je počeo da se povlači, da bi dve godine docnije bio oslobođen egzila, posle dolaska Hruščova na vlast i početka destaljinizacije. Bitno je naglasiti, da je postepeno, u tih deset godina, počeo da napušta marksizam i da postaje religiozan u pravoslavnom smislu, mada filozofski nastrojen.

Nakon egzila dobio je posao profesora u srednjoj školi, i počeo je da piše, ali tajno, pod okriljem noći, strahujući za svoju bezbednost, i, kako je kasnije naglasio u govoru prilikom primanja Nobelove nagrade za književnost, još uvek tvrdo rešen da nikada ništa što je napisao ne ugleda svetlost dana. Ali pisao je. Imao je 42 godine kada je sa rukopisom romana „Jedan dan Ivana Denisoviča“ ipak prelomio i 1960. došao kod Aleksandra Tvardovskog, pesnika i pisca te glavnog urednika časopisa „Novi svet“.

Tvardovski je bio toliko fasciniran i zadivljen detaljnim opisima života u gulagu, da se odlučio na ogroman rizik, ne samo po autora nego i po sebe samog: odneo je rukopis u Centralni komitet Komunističke partije Sovjetskog Saveza sa molbom da se odobri štampanje i objavljivanje. Na ličnu intervenciju Hruščova, roman je zaista objavljen, a vođa SSSR (o tome šta je zapravo bio „vođa SSSR“ možete pročitati ovde) je čak na jednoj od sednica Politbiroa Centralnog komiteta (koji se u to vreme, u periodu 1952—1966, nazivao Prezidijum CK) morao je da brani i delo i autora od onih koji su se tome protivili, rečima: „Postoji staljinista u svakome od vas; postoji staljinista čak i u meni. Moramo iskoreniti to zlo“.

Naravno, „Jedan dan Ivana Denisoviča“ postao je momentalni hit u Savezu Sovjetskih Socijalističkih Republika, jedno izdanje za drugim je bivalo razgrabljivano, u sovjetskim školama je čak bio i lektira dok je Hruščov bio na vlasti, što nije potrajalo, budući da je srušen 1964. Sovjetska javnost, kao i zapadna, bila je zapanjena, i to zbog čitavog niza stvari: zbog otvorenosti autora, zbog realizma, zbog toga što je to bio prvi veliki ruski roman još od dvadesetih godina, i to političke tematike, zato što je napisan od strane čoveka koji nije bio član partije, štaviše, koji je robijao zbog vređanja Staljina, zato što je takav roman takvog pisca uopšte objavljen... Lista razloga za šokiranost bila je predugačka, posebno što su i sovjetska i zapadna javnost prvi put tada saznale istinu o gulazima i onome što se u njima dešava.

Ruski pisac i nobelovac Aleksandar Solženjicin leta 1994. godine ukrcava se na voz u Vladivostoku, gde je došao iz Amerike posle dve decenije izgnanstva, odakle je krenuo na povratničko putovanje preko Rusije. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/Mikhail Evstafiev

Jer, „Jedan dan Ivana Denisoviča“ je roman koji se odigrava u jednom danu života logoraša, običnog Rusa, koji se zove Ivan Denisovič, a koji je smešten u gulagu kod Karagande u severnom Kazahstanu, u kojem je jedno vreme boravio i sam Solženjicin. Da vam otkrivamo išta više od toga nećemo, da vam ne bismo „kvarili doživljaj“ ako niste čitali; a ako ste čitali nema ni svrhe. Pomenimo tek toliko, da su retka dela koja tako potresno govore o dehumanizaciji ljudskog bića, o tome koliko nisko čovek može da padne, kao što to čini slavni ruski pisac u svom literarnom prvencu.

No, posle prvenca došli su i drugi romani, koji nisu objavljivani u SSSR; istovremeno, KGB mu je plenio rukopise, uključujući i prvobitni za „Arhipelag Gulag“, jednom pokušao i da ga otruje ricinom, sovjetska štampa i brojne kolege su se obrušavale na njega, posebno krajem šezdesetih, bio je proglašen izdajnikom i zemlje i njenih principa, a 1969. izbačen iz Saveza pisaca SSSR. Godine 1970. dobio je Nobelovu nagradu za književnost, ali je nije primio lično jer nije hteo da ide u Stokholm, strahujući da mu neće biti dozvoljeno da se vrati u Sovjetski Savez; primio ju je tek četiri godine docnije, nakon što se Politbiro, posle debate o njegovoj sudbini, gde se uzela u razmatranje čak i nova robija, što ne bi bilo dobro za imidž zemlje, odlučio da mu oduzme državljanstvo i da ga progna na Zapad, budući da je Zapadna Nemačka izjavila da će ga drage volje primiti da u njoj živi i slobodno radi.

Na tako drastičan čin sovjetski režim se odlučio samo nekoliko sedmica nakon što je „Arhipelag Gulag“, uspešno prokrijumčaren van zemlje, bio objavljen u Francuskoj oko gregorijanskog Božića 1973. godine; u Rusiji je štampan tek 1989, mada je o njemu negativno pisano od prvog dana, ali o toj knjizi će više reči biti narednog ponedeljka. Inače, Solženjicin se ubrzo preselio u Cirih, i konačno u Sjedinjene Države; u Rusiju se vratio tek 1994. godine. Što se tiče njegovog arhiva koji je ostao u SSSR, veći deo, uključujući rukopise, člansku kartu Saveza pisaca i vojna odlikovanja, uspeo je da prokrijumčari, kao diplomata, američki vojni ataše Vilijam Odom, kojem se Solženjicin odužio u knjizi „Nevidljivi saveznici“, objavljenoj sredinom devedesetih.

(P. L.)