Sima Milutinović Sarajlija je obožavao Srbiju: Jednom na posao nije došao 3 dana, ovako se opravdao

Na današnji dan 1791. godine rođen je Sima Milutnović Sarajlija, pesnik, prevodilac, istoričar, diplomata, hajduk, učitelj Petra II Petrovića Njegoša.

Prema rečima savremenika, Simeon "Sima" Milutinović Sarajlija je bio stasit, koštunjav, plećat gospodin snažnih grudi, belog lica i visokog čela. Pogled mu je bio strog i pun odlučnosti. Takav je bio u narodu, dok je u svojoj radnoj sobi bio "raskomoćen, gologlav, bosonog". Šetao bi tamo-amo, uronjen u misli koje je neprestano zapisivao.

Preporučujemo

Rođen je u Sarajevu, ali se ubrzo s roditeljima preselio u Beograd. U ovom gradu je započeo školovanje, a nastavio ga je u Segedinu i Karlovcima. Međutim, obrazovanje nije diplomom ozvaničio, već je nastavio samostalno da uči. Proučavao je grčki jezik, čije se poznavanje tad tražilo. Iz Zemuna je lađom prešao u Beograd gde je 1808. postao senatski pisar. 

U to vreme se zaljubio u mladu Turkinju Fatimu. Kažu da ju je mnogo voleo. Međutim, Fatima je poginula pri padu Beograda.

Sima je pobegao u Zemun, pa preko Pančeva i Arada u Beč. Odatle je otišao u Hrvatsku, Dalmaciju, Grahovo, pa je stigao u Sarajevo. Jedan period 1814. godine proveo je u srpskom manastiru Blagoveštenje, i tu je napisao molbu ruskom i turskom caru za spas Srbije.

Sima Milutinović Sarajlija / Foto: Wikipedia/public domain

U oslobođenoj Srbiji je radio kao pisar kod Jovana Obrenovića, nakon čega je isti posao obavljao i u Parodnoj Kancelariji u Beogradu.

Mesto ga nije držalo, pa je otišao da traži roditelje po Vlaškoj. Mimoišao se sa ocem, pa je ostao u Vidinu gde je napisao svoje prvo ozbiljnije delo "Trojesestarstvo". Kažu da je tad napisao i svoje najlepše ljubavne pesme, inspirisan romantičnim trenucima u Vidinu.

"Srbijanka" je možda njegovo najpoznatije delo, u kom opeva tek minule borbe za oslobođenje Srbije. Godine 1825. otišao je u Lajpcig gde je odštampao ovo delo u četiri sveske. Tamo se družio s nemačkim književnicima koji su se divili srpskoj poeziji koju je sakupio Vuk Karadžić.

Profesor Dušan Ivanić, u svojoj knjizi "Srbi u Lajpcigu", navodi da se Sima u ovom gradu našao među studentima s Balkana (Bugarima i Rumunima), s Lužičkim Srbima, s prevodiocima srpskih narodnih pesama (Tereza Albertina Lujza fon Jakob, Vilhelm Gerhard), dospeo do Getea, pored "Srbijanke" štampao je i svoj ciklus od 110 pesama o Prvom i Drugom srpskom ustanku (1804-1815), pomagao je na prevođenju srpskih narodnih pesama i delova svoje "Srbijanke", izazvao tim delom značajnu pažnju J. V. Getea, podstakao je nacionalnu orijentaciju i romantičarski zamah književnosti Lužičkih Srba... Izazvao je veliku pažnju kao saborac Karađorđev, pa uz to pesnik... Stigao je da se bavi i homeopatijom, dao patent za jednu vrstu pluga, uveo češko-nemačkog pisca Herlosona u srpsku tematiku...

"Zoricu", svoju novu zbirku poezije, odštampao je u Budimu 1827. godine, pa je otišao na Cetinje i ostao do smrti vladike Petra I i stupanja Petra II, kom je postao učitelj. Tu je napisao i tragediju "Obilić", dramu "Dika Crnogorska" i "Istoriju Crne Gore". 

Foto: Wikipedia/public domain

Godine 1831. vratio se u Srbiju gde je napisao i "Istoriju Srbije 1813-1815", pa se ponovo vratio u Lajpcig da bi je odštampao, a ujedno i druga svoja dela.

U Budimu se oženio pesnikinjom Marijom Popović "Punktatorkom", koja je, navodno, bolje od svih umela da tumači njegovu "Srbijanku". Marija je komunikaciju sa Vukom Karadžićem, Milovanom Vidakovićem i Đorđem Markovićem Koderom. Godine 1839. se s njom preselio u Beograd gde je ostao do svoje smrti, menjajući državne službe.

Na vrhuncu uticaja i moći, iznenada je preminuo 30. decembra 1847. godine u Beogradu. Cela Srbija je žalila za njim, kao i Crna Gora. Njegoš mu je posvetio odu punu ljubavi i poštovanja.

Sima Milutinović Sarajlija je prvenstveno bio sahranjen na nekadašnjem groblju na Tašmajdanu, ali njegovi zemni ostaci danas počivaju u porodičnoj grobnici Milutinovića na Novom groblju.

Sima Milutinović Sarajlija / oto: Wikipedia/public domain

Ovom prilikom prenosimo i jednu anegdotu iz Siminog života:

U ono doba kad je u Ministarstvu Prosvete u Beogradu bio načelnik Jovan St. Popović a sekretar Sima Milutinović, dogodilo se i ovo.

Popović je bio vredan, tačan, možda i pedantan. To znamo.

Sima je bio — drukčiji. To je lako znati.

Jednom se desi da Sima ne dođe u kancelariju puna tri dana. Što načelnika o tome i ne izvesti — možda i nije velika krivica; ali biće da je načelnik saznao kako Sima ne boluje — ni on niti ko od njegovih.

Četvrtoga jutra uđe načelniku u kancelariju momak, koji je bio određen da pred Ministarstvom stražari, pa javi:

— Ide gospodin Milutinović, i — možda će ovamo!

Načelnik brzo ode stolu njegovu i spusti tabak hartije na kome je bilo napisano:

Gosp. S. Milutinoviću.

Biti drugar druželjubnu

O svom lebu — stvar je srca.

Biti točan i prilježan

Dužnosti je prvi poziv.

Već tri dana Muza stoji.

Ćuti pero, pra(h) je pao.

Ko će Muzu da povede?

Nesvršeno da soverši?

Krivac svoje nek kazuje,

Kako može nek se brani.

I što lepše s otim bolje.

Strogosti nas zakon uči.

Načalnik J. St. Popović

Drugim rečima: tu se od Sime — tražilo izjašnjenje!

Odmah po tom dođe i Sima. Sede za svoj sto, i pogled mu se zaustavi na tom neobičnom aktu. Za tim uze pero i u produženju napisa odgovor:

Bilo jednom omaleno dete,

Svakom dobru priljubilo svojski,

Bogobojno i majke poštovno,

Zora l’ njega spavaćiva igda

Niti nađe, nit’ se za to trudi.

U svog znoja koru l’ hlepca smaže.

Al’ kad pojmi desno idi l’jevo —

Ka’ manito, niti pripituje

Milutina niti Anđelije.

Đe sam bio ? A đe bio nisam!!!

Kud ne sij’o i tuda nicao!

Jedno samo: u zlo ni do veka!

Mlogo prošlo, a ostalo malo,

I to malo već je dotrajalo.

Pa što će ti da do kraja saznaš?

Uči drugo, ima jošte dosta

Čega ne znaš — a ja ni toliko.

Simeon Milutinov Sarajlija.

Čitalac bez sumnje razume i Popovićevo pitanje i Simin odgovor, a seća se da su Milutin i Anđelija roditelji Simini. Bez sumnje vidi kako ovo pitanje pokazuje prirodu i karakter jednoga a odgovor drugoga pesnika.

Tako napisano „izjašnjenje“ odnese Sima i ćuteći spusti pred Popovića na sto pa ode svome poslu.

Ne zna se da li je od toga bilo kakvih posledica. Najverovatnije je da je sve ostalo pri ovoj šali dvojice zaslužnih pesnika i književnika...

(Telegraf.rs)