Knut Hamsun je „Glad“ pisao gladan: Kako su nastajali veliki romani

Knut Hamsun kao autobuski kondukter u Čikagu 1884. godine. Foto: Wikimedia Commons/Lomita

Slavni norveški pisac Knut Hamsun (1859—1952), dobitnik Nobelove nagrade za književnost, jedan je od najkontroverznijih, ne samo norveških, već evropskih i svetskih autora dvadesetog veka. Sedam decenija duga i uspešna spisateljska karijera, tokom koje je napisao preko dvadeset romana, zbirku poezije, više pripovetki i pozorišnih komada, putopisa i eseja, „začinjena“ je Hitlerovom umrlicom koju je napisao nedelju dana nakon diktatorove smrti.

Preporučujemo

Njome je stavio neslavnu „krunu“ na podršku režimu Vidkuna Kvislinga, i podršku samoj Nemačkoj tokom Drugog svetskog rata (iako treba napomenuti da se protivio okupacionom rajhskomesaru za Norvešku Jozefu Terbovenu, i da je 1943. neuspešno molio Hitlera da se oslobode svi rodoljubi iz logora, čime je razbesneo „firera“, mada je i njegov slab sluh odigrao neku ulogu u tome), mada se kasnije pokajao kada su mu saveznici pokazali logorske snimke onoga što su nacisti zapravo činili. Norvežani su posle rata spaljivali njegove knjige, a vlasti ga smestile u psihijatrijsku bolnicu, gde je proglašen ludim, zbog čega nije moglo da mu se sudi za izdaju; protiv njega je zato pokrenuta građanska parnica, zbog pružanja moralne podrške Nemcima, koju je izgubio, iako nije dokazana direktna veza sa okupatorom.

Čitav taj proces i ophođenje prema jednom od najvažnijih svetskih pisaca devetnaestog i dvadesetog veka, izazvali su, a i dalje izazivaju, široku osudu javnosti ostalih zemalja, u toj meri da je danski autor Torkild Hansen, koji je 1978. napisao knjigu „Hamsunovo suđenje“, koja je izazvala buru u Skandinaviji, napisao: „Ako želite da upoznate idiote, idite u Norvešku“.

Portret Knuta Hamsuna snimljen 1895. godine. Foto: Wikimedia Commons/Alvilde Torp

(Apropo toga, njegov norveški biograf Ingar Sleten Kolen je pre desetak godina napisao: „Ne možemo da ga ne volimo, mada smo ga mrzeli tolike godine... To je naša hamsunovska trauma. On je duh koji neće da ostane u grobu“.)

I žalosno je što priču o gromadi Knutu Hamsunu počinjemo mrljom kojom je ukaljao svoj maestralni opus i svoje mesto u evropskoj i svetskoj civilizaciji, jer, ipak se radi o „jednom od najuticajnijih i najinovativnijih književnih stilista u proteklih stotinu godina“, pioniru upotrebe tehnika poput toka svesti i unutrašnjeg monologa, koji je snažno uticao na druge velikane poput Mana, Kafke, Hemingveja, Gorkog, Hesea, Henrija Milera, kojeg je upravo Man nazvao „potomkom Fjodora Dostojevskog i Fridriha Ničea“, kojeg je Čarls Bukovski nazvao „najvećim piscem koji je ikada živeo“, i za kojeg je nobelovac Isak Baševis Singer, poljsko-američki pisac jevrejskog porekla, rekao da je „otac savremene škole književnosti u svakom smislu — njegova subjektivnost, fragmentarnost, upotreba flešbekova, njegova lirika. Čitava moderna škola fikcije dvadesetog veka potiče od Hamsuna“; ali ta mrlja je, kad god se o njemu priča, „slon u sobi“ koji treba odmah ukloniti, to je ona najveća žaba koju prvu treba progutati.

Kao mladi pisac, Hamsun se protivio realizmu i naturalizmu, i kao glavni cilj modernizma zagovarao prikazivanje zamršenosti ljudskog uma, tvrdeći da pisci treba da opisuju „šaputanje krvi, i molbe koštane srži“, pa je u skladu sa tim bio predvodnik neoromantičarske „pobune“ na prelazu dva veka, posebno romanima „Misterije“ (1892), „Pan“ (1894) i Viktorija (1898), a najposebnije svojim romanom-prvencem „Glad“ (1890), koji nazivaju „književnim otvaranjem dvadesetog stoleća“ i delom kojim počinje književni modernizam. Upravo je to roman o kojem će danas biti reči.

Knut Hamsun, jedan od najvećih pisaca u istoriji književnosti, sedi u svom radnom kabinetu u Norholmu. Foto: Wikipedia/Anders Beer Wilse

Knut Hamsun je rođen kao Knud Pedersen u mestu Lom, u dolini Gudbransdalen, kao četvrti sin od sedmoro dece Tore Olsdater i Pedera Pedersena; porodica se, kada mu je bilo tri godine, zbog siromaštva preselila na ujakovo imanje u Hamsundu kod Hamareja na severu Norveške, gde su kod ujaka radili kao najamnici, obrađujući zemlju. Kada mu je bilo devet, ujak, Hans Olsen, uzeo ga je pod svoje i odvojio od porodice, jer mu je trebala pomoć u pošti koju je otvorio; tukao ga je, izgladnjivao, i Hamsun je kasnije svoju hroničnu živčanost pripisivao upravo načinu na koji se majčin brat prema njemu ophodio.

Uspeo je da pobegne 1874. i da se vrati u Lom, gde je u narednih pet godina prihvatao raznorazne poslove da bi preživeo: radio je kao prodavac u dućanu, torbar, obućarski šegrt, pomoćnik lokalnog šerifa, čak i učitelj u osnovnoj školi; dve godine nakon bekstva postao je užarski šegrt i počeo da piše. Život mu je olakšan nakon što je mesnog preduzetnika Erazmusa Zala ubedio da mu pruži izdašnu finansijsku podršku, kako bi mogao da se posveti književnom stvaralaštvu. Njegovi rani radovi su pripovetke „Enigmatični čovek: Ljubavna priča iz severne Norveške“ (1877), za koju je inspirisan bio vlastitim životnim i radničkim iskustvima, te „Bjerger“ (1878), u kojoj je opisao ljubav istoimenog pesnika prema nekoj Lauri, i koju je potpisao kao „Knud Pedersen Hamsund“, a koja će kasnije poslužiti kao osnova za gorepomenuti roman „Viktorija“.

Nekoliko godina je proveo i u Americi, putujući i radeći šta god se plaćalo, pa je i o tome napisao knjigu, koju je izdao 1889. Ali slavom će ga ovenčati tek „Glad“, čiji su se prvi odlomci pojavili anonimno u jednom danskom časopisu već 1888, dve godine pre celovitog romana, čija se radnja odigrava krajem devetnaestog veka u Kristijaniji (od 1925. ponovo Oslo), koji prati doživljaje izgladnelog mladića koji tumara ulicama u potrazi za mrvicama hleba, mladića čiji se dodir sa realnošću progresivno smanjuje kako vreme odmiče, baš kao i njegova sposobnost da očuva masku uvaženog građanina, mladića koji se psihički i fizički raspada, zbog svoje nesposobnosti ili nespremnosti da nađe „svakodnevni“ posao, jer to smatra nedostojnim svojih veština i darovitosti.

VIDEO: Insert iz filma „Glad“ (1966), snimljenog po istoimenom slavnom romanu Knuta Hamsuna (1890)

Teoretičari i kritičari odmah su primetili sličnosti između protagoniste „Gladi“ i Rodiona Romanoviča Raskoljnikova, glavnog lika „Zločina i kazne“, jednog od najboljih, a možda i najboljeg, romana Dostojevskog. Hamsun nikada i nije skrivao da je veliki Fjodor ostvario presudan uticaj na njega, niti je skrivao uticaj Emila Zole, koji se takođe primećuje u „Gladi“, kao i odbacivanje realističke tradicije; ovde je očito prisustvo dva temeljna Hamsunova književna i ideološka lajtmotiva, i to njegovo gorepomenuto insistiranje da zamršenost ljudskog uma mora biti osnovni cilj moderne književnosti, ali i obezvređivanje savremene urbane civilizacije, koju na kraju romana protagonista simbolično odbacuje ukrcavanjem na brod koji napušta grad (na brodu je našao zaposlenje, pa to nije samo simbolično odbacivanja Grada, već i svog starog Ja).

„Glad“ je, s manje od dvesta stranica, roman prosečne dužine koji prekaljeni čitalac može pročitati za dan-dva, možda i brže, mada za tim nema potrebe jer je pitanju remek-delo koje treba „konzumirati“ polako, kako bi na pravi način leglo u um; manje iskusni čitaoci, nenavikli na ozbiljnu književnost, navikli na „limunade“ kakve se danas nemilice štancuju i lažno predstavljaju kao vrhunska literarna dostignuća, mogu imati izvesnih problema, iako je „težak roman“ svakako najveći mit književnosti (tačnije, „težak roman“ ne postoji, postoji samo „lagani mozak“).

U svakom slučaju, za one koji su čitali „Glad“, kao i za one koji nemaju nameru da to učine a vole filmove, preporučujemo istoimenu fantastičnu adaptaciju danskog reditelja Heninga Karlsena iz 1966. godine (film se u danskom originalu zove „Sult“, odnosno „Hunger“ u engleskom prevodu), snimljenu u dansko-norveško-švedskoj koprodukciji (ako nas sećanje dobro služi, ovo je simbolično prva takva koprodukcija u istoriji skandinavske kinematografije); u pitanju je ostvarenje koje je remek-delo „po sopstvenom pravu“. Ako želite i da pročitate knjigu i da pogledate film, idite obavezno tim redosledom: knjiga, pa tek onda film; film je prosto uvek, i bez jednog izuzetka, lošiji od knjige.

(P. L.)