Miloš Crnjanski je umro na neobičan način: Za njim se ugasila i njegova najveća ljubav - Vida Ružić

Vida Ružić, jedna od najlepših devojaka Beograda zaljubila se u Miloša Crnjanskog, jednog mladog i učenog momka, uvek s knjigom pod miškom, u lepom odelu, sigurnog hoda i naočite pojave. Tako je to nekad bilo - najlepše devojke osvajali su intelektualci, momci vešti s rečima, bez obzira na danas popularnu "debljinu novčanika".

A šta su na to rekli njeni roditelji? Pa, nisu bili zadovoljni.

Preporučujemo

Vida je bila ćerka bivšeg dvorskog savetnika i pisca, Dobre Ružića. Svi koji su ih poznavali, o njima su govorili u jednini – Miloš Crnjanski i Vida Ružić, kasnije Crnjanski.

Pošto se njena porodica protivila ovoj vezi rešila je da pobegne i ode u Pariz. Na ulasku u voz, na tužnom rastanku, Miloš je obećao da će joj pisati. Ali je ubrzo savladan burom emocija bez razmišljanja ostavio sve, i već sutradan bio u Parizu pored Vide. Od mladog novinara Crnjanski se izdigao u pesnika i romansijera najvišeg reda.

U emotivnom životu, iako oženjen i zaljubljen, bio je i ženskaroš.

Vida je o ljubavnim izletima svog Crnjanskog govorila: Mnogo je voleo žene. U Londonu sam ga lično viđala na ulici sa damama, on zastane, uplaši se. A ja samo mahnem rukom, znam da će doći kući. Posle mi sve ispriča.

Kako je to Vida uspevala da iznese, a da se ne uvredi, velika je nepoznanica. Svakako, do dana današnjeg govori se da je Crnjanski nju mnogo voleo, bez obzira na očijukanja s drugim damama.

U jednoj svojoj knjizi napisao je da je ona jedina sreća u njegovom životu, a ona je s njim ostala do kraja života.

Kažu da su njegove poslednje izgovorene reči bile dokaz večne ljubavi: Vode i Vido. Njegovi prijatelji tvrde da je u poslednjem času ponavljao želju da kada dođe vreme, njegova supruga počiva pored njega.

Miloš Crnjanski je umro na neobičan način. Počeo je da boluje od demencije. Primetivši tragove bolesti u sebi, povlači se u sobu i biva mu sve gore. Jedne noći mu je pozlilo, Vida je pozvala doktora Bogdanovića u kojeg je Crnjanski jedino imao poverenja.

Odveden je u bolnicu… doktorku je tiho zamolio da ga više ne muči … a doktoru Bogdanoviću, na nagovor da jede, rekao je: “Ja uopšte nemam nameru da živim…”. Ni sa Vidom nije razgovarao, ćutao je sklopljenih očiju i za dva dana umro (30.novembar 1977.godine). Bilo je to čudno, urađena je obdukcija koja je pokazala da su svi vitalni organi bili u redu. Lekari su konstatovali da je uzrok smrti psihosomatske prirode.

A Vida je ostala sama. Život bez Miloša za nju je izgubio svaki smisao. Poživela je tek toliko da zavešta sredstva za osnivanje Zadužbine Miloš Crnjanski, a onda, deset meseci kasnije, preminula je sa njegovim stihovima na uzglavlju:

A kad mi glas i oči dah upokoje, ti ćeš me, znam, uzeti u krilo svoje.

Ona je sahranjena u grobnici porodice Ružić na Novom groblju, a on u Aleji zaslužnih građana. Posljednja želja Crnjanskih da počivaju u istom grobu nije ispunjena.

Pesma Ljubavnici:

Niko nas neće podeliti više,

na dobre i grešne.

Tajni smo kao grane snežne,

a sve što je staro u ljubavi,

plače sve tiše.

Još malo samo, pa ćemo

sumorni, sa osmehom tužnim,

u strastima ružnim, stati,

bolni, bledi, umorni.

U bilju, ili nečem drugom,

moćnom, nad proplankom jedne šume mlade,

naći ćemo opet svoje nade.

U mirisnom nebu noćnom.

Nade svih koji se bolno smeše.

I, kad, opet, kao večni cvet,

nad telima umornim, nebesa zaplave.

I zagrljaj opet bude svet’,

kao zlato oko svete glave,

sa tamjana mirisom sumornim,

nećemo znati koji greh to beše,

među gresima što ko oblaci plove,

što nam ta tela i duše dade divne i nove.

(Telegraf.rs)