110 godina pesme "Santa Maria della Salute": Dve se u meni pobiše sile, mozak i srce, pamet i slast

Srpska poezija slavi 110 godina pesme „Santa Maria della Salute”. Laza Kostić ju je završio 1909, godinu pred svoju smrt, kada je prvi put i objavljena u izdanju Matice srpske.

U tom trenutku, bilo je prošlo već deceniju i po otkako je prerano umrla pesnikova muza Lenka Dunđerski (1895), a taj događaj ga je i podstakao da napiše stihove koji se i danas smatraju najlepšom srpskom ljubavnom poezijom.

Preporučujemo

To vreme „beznjenice”, kao da nije nagrizalo stubove na kojima je pesnik u romantičarskom zanosu zidao četrnaest strofa svoje „labudove pesme”, kako je i sam o njoj pisao.

„Pisao ju je otkad je počeo da sastavlja stihove i rime, kako i mora da bude dok nastaje ono što traje koliko i jezik na kojem nastaje, s pobožnim pripevom ’Santa Marija dela Salute’”, kaže akademik Miro Vuksanović, prema čijem mišljenju je to „pesma nad srpskim pesmama”.

U čast 110 godina Kostićeve pesme, u ogranku SANU u Novom Sadu priređena je svečanost, na kojoj je ljubavnu kanonadu govorio dramski umetnik i pesnik Miodrag Petrović, nekadašnji upravnik Srpskog narodnog pozorišta, glumac koji je među desetinama svojih uloga tumačio i lik Laze Kostića u predstavi „Među javom i med snom”.

Mlada Lenka Dunđerski je umrla na svoj rođendan: Postoje tri verzije njene misteriozne smrti. Za Lazu Kostića, to nije bila istina!

"Santa Maria della Salute"

Oprosti, majko sveta, oprosti,

što naših gora požalih bor,

na kom se, ustuk svakoje zlosti,

blaženoj tebi podiže dvor;

prezri, nebesnice, vrelo milosti,

što ti zemaljski sagreši stvor:

Kajan ti ljubim prečiste skute,

Santa Maria della Salute.

Zar nije lepše nosit lepotu,

svodova tvojih postati stub,

nego grejući svetsku grehotu

u pepo spalit srce i lub;

tonut o brodu, trnut u plotu,

đavolu jelu a vragu dub?

Zar nije lepše vekovat u te,

Santa Maria della Salute?

Oprosti, majko, mnogo sam strado,

mnoge sam grehe pokajo ja;

sve što je srce snivalo mlado,

sve je to jave slomio ma';

za čim sam čezno, čemu se nado,

sve je to davno pepo i pra',

na ugod živu pakosti žute,

Santa Maria della Salute.

Trovalo me je podmuklo, gnjilo,

al opet neću nikoga klet;

šta god je muke na mene bilo,

da nikog za to ne krivi svet:

Jer, što je duši lomilo krilo,

te joj u jeku dušilo let,

sve je to s ove glave, sa lude,

Santa Maria della Salute!

Tad moja vila preda me granu,

lepše je ovaj ne vide vid;

iz crnog mraka divna mi svanu,

ko pesma slavlja u zorin svit;

svaku mi mahom zaleči ranu,

al težoj rani nastade brid:

Što ću od milja, od muke ljute,

Santa Maria della Salute?

Ona me glednu. U dušu svesnu

nikad još takav ne sinu gled;

tim bi, što iz tog pogleda kresnu,

svih vasiona stopila led,

sve mi to nudi za čim god čeznu',

jade pa slade, čemer pa med,

svu svoju dušu, sve svoje žude,

– svu večnost za te, divni trenute! –

Santa Maria della Salute

Zar meni jadnom sva ta divota?

Zar meni blago toliko sve?

Zar meni starom, na dnu života,

ta zlatna voćka što sad tek zre?

Oh, slatka voćko tantalska roda,

što nisi meni sazrela pre?

Oprosti moje grešne zalute,

Santa Maria della Salute.

Dve se u meni pobiše sile,

mozak i srce, pamet i slast,

dugo su bojak strahovit bile,

ko besni oluj i stari hrast;

napokon sile sustaše mile,

vijugav mozak održa vlast,

razlog i zapon pameti hude,

Santa Maria della Salute.

Pamet me stegnu, ja srce stisnu',

utekoh mudro od sreće, lud,

utekoh od nje – a ona svisnu.

Pomrča sunce, večita stud,

gasnuše zvezde, raj u plač briznu,

smak sveta nasta i strašni sud –

O, svetski slome, o strašni sude,

Santa Maria della Salute!

U srcu slomljen, zbunjen u glavi,

spomen je njezin sveti mi hram,

kad mi se ona odonud javi,

ko da se bog mi pojavi sam:

U duši bola led mi se kravi,

kroz nju sad vidim, od nje sve znam

zašto se mudrački mozgovi mute,

Santa Maria della Salute.

Dođe mi u snu. Ne kad je zove

silnih mi želja navreli roj,

ona mi dođe kad njojzi gove,

tajne su sile sluškinje njoj.

Navek su sa njom pojave nove,

zemnih milina nebeski kroj.

Tako mi do nje prostire pute,

Santa Maria della Salute.

U nas je sve ko u muža i žene,

samo što nije briga i rad,

sve su miline, al nežežene,

strast nam se bliži u rajski hlad;

starija ona sad je od mene,

tamo ću biti dosta joj mlad,

gde svih vremena razlike ćute,

Santa Maria della Salute.

A naša deca pesme su moje,

tih sastanaka večiti trag,

to se ne piše, to se ne poje,

samo što dušom probije zrak.

To razumemo samo nas dvoje,

to je u raju prinovak drag,

to tek u zanosu proroci slute,

Santa Maria della Salute.

A kad mi dođe da prsne glava

o tog života hridovit kraj,

najlepši san mi postaće java,

moj ropac njeno: “Evo me, naj!”

Iz ništavila u slavu slava,

iz beznjenice u raj, u raj!

U raj, u raj, u njezin zagrljaj!

Sve će se želje tu da probude,

dušine žice sve da progude,

zadivićemo svetske kolute,

bogove silne, kamoli ljude,

zvezdama ćemo pomerit pute,

suncima zasut seljenske stude,

da u sve kute zore zarude,

da od miline dusi polude,

Santa Maria della Salute.

(Telegraf.rs / Politika)