Divljina je iz sve snage zvala Džeka Londona i on je čuo njen zov: Kako su nastajali veliki romani

Džek London piše 1905. godine na Južnom Pacifiku. Fotografiju je načinila njegova druga supruga Šarmijan. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/Century Company, NY, 1921/INeverCry

Džek London (1876—1916), rođen kao Džon Grifit London, bio je američki pisac, jedan od prvih svetskih spisateljskih zvezda, novinar i društveni aktivista koji se zahvaljujući svom književnom radu silno obogatio, što je u ono vreme, kao i danas, bila prava retkost rezervisana samo za malobrojne srećnike. Bio je i veliki inovator žanra koji će se vremenom razviti u naučnu fantastiku.

Preporučujemo

Čuvek je po svojim pripovetkama „Zapaliti vatru“, „Severna odiseja“ i „Ljubav života“, između ostalih; kao zagovornik socijalizma i prava radnika neumorno je pisao eseje socijalne tematike, poput „Ljudi ponora“ i „Rat klasa“, ali i romane kao što je „Gvozdena peta“, koji je jedan od prvih distopijskih romana ikada napisanih, alternativna istorija koja prati period od 1912. do 2600. godine i govori o viziji sveta u kojem šačica oligarha vlada tako što mase kontroliše politikom „štapa i šargarepe“ (zvuči poznato?). Međutim najveću slavu donela su mu njegova dva najpopularnija romana koja se i dan-danas rado čitaju: „Beli očnjak“ i „Zov divljine“.

„Zov divljine“ je kratki pustolovni roman objavljen 1903. godine sa radnjom koja se odigrava u kanadskom Jukonu tokom Klondajčke zlatne groznice, koja je poslednje decenije devetnaestog veka tresla Severnu Ameriku, kada je postojala velika potražnja za psima za vuču. Glavni lik je pas po imenu Bak: on je živeo udobnim životom kućnog ljubimca u Kaliforniji, sve dok ga nisu oteli zlikovci i preprodali na Aljasci. Bak, u strašnim uslovima u kojima se obreo, postepeno postaje sve više divlji jer je prinuđen da se bori za opstanak i za dominaciju nad ostalim psima.

Klondajčki tragači za zlatom, natovareni opremom i namirnicama, idu preko Čilkotskog prelaza 1898. Džek London je išao istim putem leta prethodne godine. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/Library University Washington; first published in 1900, "The Klondike, a souvenir", Rufus Bucks Publisher, Seattle, 1900/Soerfm

Kako je nastao? Džek London je bio rođeni Kaliforničanin (da li je to prava reč?), ali i rođeni avanturista, čovek gladan pustolovine. Već je kao tinejdžer proputovao Sjedinjene Države uzduž i popreko kao „hobo“, beskućni migrantski radnik, uglavnom se služeći teretnim vozovima poput ostalih „hobosa“. U Kaliforniju se vratio da bi završio srednju školu, koju je napustio kada mu je bilo četrnaest, a proveo je godinu dana i na Berkliju, pre nego što je jula 1897. otišao u Klondajk na vrhuncu zlatne groznice.

Do Aljaske je stigao brodom, nakon čega su se on i njegova partija prebacili na kopno. Morali su nositi na leđima tovare opreme teške i do pedeset kilograma, preko vrlo opasnih planinskih prelaza na kojima su mnogi gubili glave, ali su uspešno stigli na odredište i položili pravo na osam zlatnih rudnika duž reke Stjuart. U Klondajku (oblasti na teritoriji Jukona) je ostao skoro godinu dana, privremeno boraveći u pograničnom Doson Sitiju (koji je u zimu 1898. imao 30.000 stanovnika, uglavnom rudara, salon, operu i ulicu sa bordelima) pa u zimskom logoru u kojem je vreme koristio za čitanje knjiga koje je poneo sa sobom: „O poreklu vrsta“ od Čarlsa Darvina i “Izgubljeni raj“ od Džona Miltona. Kasnije je o tim svojim iskustvima napisao: „Tek sam u Klondajku pronašao sebe“.

U proleće, kada je novi talas tragača za zlatom počeo da pristiže, London, oboleo od skorbuta, uobičajenog za arktičke zime kada sveži proizvodi nisu lako i obilno dostupni, odlučio je da se vrati u Kaliforniju na lečenje. Zajedno sa svojim drugovima splavom je prešao 3.200 kilometara niz reku Jukon, kroz neke od najdivljijih krajeva severnoameričkog kontinenta, sve do Sent Majkla u kojem se zaposlio na brodu da bi mogao da plati put do San Franciska.

Naslovnica časopisa „Saterdej ivning post“ od 20. juna 1903. godine koja najavljuje objavljivanje prvog od četiri nastavka romana „Zov divljine“ od Džeka Londona. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/hdl.handle.net/Kirtap

Ali je tokom tog boravka na Aljasci pronašao materijal koji ga je nadahnuo da napiše „Zov divljine“. Naime, kada je godinu dana ranije dolazio, plaža Daja je bila glavno mesto na koje su pristizali tragači za zlatom, ali je zbog tamošnjih opasnih voda tu ulogu u međuvremenu preuzeo Skagvej. Međutim, da bi se odatle došlo do Klondajka, ljudi su morali da idu preko Belog prelaza, koji nije bez razloga poznat i kao Staza mrtvog konja: u pitanju je put koji je doslovno bio načičkan leševima i kosturima mrtvih konja koji nisu mogli da izdrže te stravične uslove.

Zbog toga su zamenjeni psima za vuču, kako bi rudari lakše mogli da transportuju materijal, a posebno su bili traženi snažni psi sa debelim krznom, kojih nije bilo mnogo i koji su stoga dostizali veoma visoke cene. Nema sumnje da je i u Doson Sitiju i u zimskom logoru viđao pse, posebno haskije, ali su to mahom bili vlasnički psi koje su ljudi poveli sa sobom; štaviše, braća Bond, u čijem je zaposlenju London bio u Klondajku, imala su svog mešanca bernardinca i škotskog ovčara koji je poslužio kao model za Baka (na Jejlu se čak čuva i fotografija tog psa koju je načinio sam London 1897), a i ranč sa kojeg je Bak ukraden utemeljen je na kalifornijskom imanju porodice Bond.

Po povratku kući London nije mogao da pronađe stalan posao pa je radio sve i svašta, čak i kosio travu, samo da preživi. Nedugo potom, međutim, ponudio je listu „Buletin“ iz San Franciska da napiše priču o svojim iskustvima na severu, ali je odbijen uz obrazloženje da je „zanimanje za Aljasku neverovatno opalo“. Nekoliko godina kasnije napisao je pripovetku o psu po imenu Batard koji na kraju ubija svog gazdu, ona je objavljena u „Kosmopolitenu“ juna 1902. pod naslovom „Dijablo — pas“, pa je London, ljubitelj životinja koga je sada grizla savest, momentalno počeo da radi na „Zovu divljine“ u želji da se iskupi zbog rđavog predstavljanja te plemenite životinje.

Džek i Šarmijan London na Havajima, pre ili posle surfovanja, 1915. godine. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/rain.org/Cropbot

„Mislio sam da to bude pratilac moje druge pseće priče ’Batard’, ali mi se otrgao kontroli, i umesto 4.000 reči došao sam do 32.000 pre nego što sam mogao da se zaustavim“, pričao je kasnije London. Prvobitno namenjen tržištu petparačkih priča, objavljen je 1903. u četiri nastavka u „Saterdej ivning postu“ koji ju je otkupio za 750 dolara.

Iste godine London je sva prava prodao velikoj izdavačkoj kući „Mekmilan“, koja je izdavala Vinstona Čerčila, Margaret Mičel (autorku „Prohujalo sa vihorom“) i brojne druge značajne američke pisce, i to za 2.000 dolara, što bi usklađeno sa inflacijom danas bilo oko 50.000 dolara; oni su ga odmah izdali u knjiškoj formi i do dana današnjeg nije prestao da se štampa, samo na srpskom jeziku postoji bezmalo 80 različitih izdanja.

Bio je momentalni hit koji je svom autoru doneo znatnu reputaciju koja će ga pratiti do kraja života, koji nije bio dug, budući da je pod još uvek nerazjašnjenim okolnostima preminuo mesec i po dana pre svog 41. rođendana. Mnogi su sumnjali na samoubistvo, ali to po svemu sudeći nije tačno, jer je najverovatniji uzrok njegove smrti bila uremija pogoršana slučajnom prekomernom dozom morfijuma, koji je uzimao protiv bolova izazvanih samom i uremijom, ali i dizenterijom, tropskom frambezijom i drugim infekcijama i oboljenjima koje je pokupio tokom svog boravka na Južnom Pacifiku.

Džek London oko 1910. godine. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/Genthe, Arnold, 1869-1942, photographer. Arnold Genthe Collection (Library of Congress). Negatives and transparencies/Opencooper

(P. L.)