„Zašto mu treba 30 strana da opiše prevrtanje po krevetu“: Kratke anegdote iz života velikih pisaca

Marsel Prust na fotografskom portretu nastalom 1895. godine. Foto: Wikimedia Commons/parisdepeches.fr

Marsel Prust (1871—1922) — francuski pisac, kritičar i esejista, jedan od najznačajnijih i najuticajnijih francuskih i svetskih književnika dvadesetog veka — najpoznatiji je kao autor monumentalnog sedmotomnog romana „U traganju za izgubljenim vremenom“, čiji ukupni broj reči iznosi neverovatnih 1.267.069, odnosno, čiji je ukupni broj karaktera 9.609.000, što ga čini jednim od najdužih ikada napisanih, a ako je verovati „Ginisovoj knjizi rekorda“ — i najdužim.

Preporučujemo

Radnja prati naratora koji se priseća detinjstva i iskustava iz zrelog doba, krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka, i koji sve vreme razmišlja o izgubljenom vremenu, nedostatku smisla sveta i života, često se koristeći metodom „nevoluntarne memorije“: najčuvenija epizoda svakako je ona sa madlenom, kada jedenje ovog kolača umočenog u čaj biva okidač sećanja iz detinjstva, odnosno situacije kada je kolač umočen u čaj jeo sa svojom tetkom, što sa sobom povlači druga sećanja.

Roman je počeo da dobija svoj oblik 1909. godine i Prust je radio na njemu sve do svoje prerane smrti; o jeseni 1922. morao je da prekine zbog bolesti i već 18. novembra je preminuo. Strukturu je rano razvio, ali čak i nakon što je nekoliko tomova dovršio, neprestano i neumorno im se vraćao, ispravljao, dodavao novi materijal; u poslednja tri toma postoje previdi, fragmentarni ili nesređeni pasusi, zato što u trenutku smrti nisu bili dovršeni, ili su postojali samo kao nacrti, pa je publikaciju tih tomova, koja je završena 1927, nadgledao njegov brat Robert.

Gradić Ilje u departmanu Er-i-Loar bio je mesto u kojem je Marsel Prust proveo deo detinjstva i koji je u „U traganju za izgubljenim vremenom“ nazvao Kombre. Kao omaž piscu i slavnom romanu, gradić je promenio ime i danas se zove Ilje-Kombre. Foto: Wikimedia Commons/Oxxo

Imajući u vidu značaj „U traganju za izgubljenim vremenom“, imajući u vidu snažan njegov uticaj na sve potonje autore dvadesetog veka, i činjenicu da je nebrojeno mnogo pisaca pokušavalo da ga kopira ili čak parodira, nestvarno zvuči činjenica da je Prust — za koga se tvrdi da je uvek pisao u krevetu, u sobi sa zidovima koji su bili prekriveni plutom — jedva uspeo da objavi prvi tom. Zapravo, priča oko izdavanja ovog remek-dela sama je po sebi čuvena i gotovo se uvek ističe kada se o njemu piše ili govori. Upravo je ta priča ovonedeljna anegdota iz života velikog pisca koju smo za danas izabrali.

Naime, u leto 1912. godine Prust je pripremio otkucani primerak prvog toma i odneo ga Faskelu, velikom izdavaču koji je radio sa piscima poput Emila Zole i Edmona Rostana. Međutim, čovek kojem je Faskel delegirao čitanje i ocenjivanje rukopisa zauzeo je tako negativan stav da je čak izjavio da nema pojma o čemu se u romanu zapravo radi.

Prust je zatim otišao u „Novu francusku reviju“ (franc. Nouvelle Revue Française) — koju je osnovala grupa intelektualaca okupljena oko Andrea Žida, Žala Kapoa, Žaka Šlumbergera i Gastona Galimara, koji je 1911. pokrenuo izdavačku kuću „Éditions Gallimard“ kao organ ove revije (danas je ta kuća jedna od najvećih u Francuskoj i najuglednijih u svetu) — uveren da će tamo naići na drugačiji prijem i da će oni bolje razumeti umetničku vrednost njegovog dela. Ali Žid, kojem je zapalo da ga pročita, momentalno ga je odbacio, neki kažu zbog Prustove reputacije — govorilo se da je snob; Žid je po svemu sudeći, nakon što je preleteo preko beskrajnih prisećanja, filozofiranja i melanholičnih epizoda, nabasao na par manjih sintaksnih grešaka i to iskoristio kao opravdanje da odbije Prusta.

Plaža u Kaburu, nekada mondenskom letovalištu u Donjoj Normandiji čija je obala bila načičkana vilama i hotelima. Kabur je Marselu Prustu za potrebe čuvenog romana „U traganju za izgubljenim vremenom“ poslužio kao model za grad Balbek. Foto: Wikimedia Commons/Ji-Elle

Ne gubeći nadu i ne padajući u očajanje, Marsel Prust je potom otišao kod izdavača koji je zvao Olendorf. Ponovo je dobio negativnu ocenu, ali ovoga puta i pismo u kojem se nalazila rečenica koja je praktično na mala vrata ušla u istoriju svetske književnosti: „Možda sam glup“, napisao je izdavač ili osoba kojoj je delegiran posao čitanja, „ali ne mogu da razumem zašto ovom čoveku treba trideset strana da opiše kako se obrće i prevrće po krevetu pre padanja u san“.

Prust je naposletku otišao kod Graseta, malog i mladog izdavača koji je tek ulazio u posao, i ponudio mu da sam plati izdavanje romana, da sve troškove štampe i promocije preuzme na sebe. Graset je prihvatio a da jednu reč rukopisa nije pročitao. To se desilo početkom 1913. godine. Prvi tom romana „U traganju za izgubljenim vremenom“, koji se zove „U Svanovom kraju“, postigao je momentalni uspeh, i čitavoj francuskoj literarnoj javnosti bilo je odmah jasno kakvo je blago izašlo sa štamparskih presa.

Toliko jasno da je Andre Žid Prustu napisao pismo već početkom 1914. godine, da bi mu se izvinio; „Nekoliko dana nisam bio u stanju da odložim Vašu knjigu... Odbijanje ove knjige ostaće najveća greška ikada počinjena od strane NRF i, pošto nosim breme sramote jer sam za to ponajviše odgovoran, jedno od najbolnijih kajanja u mom životu“. Galimar mu je ponudio izdavanje svih ostalih tomova, ali je Prust odlučio da ostane veran Grasetu; to se promenilo s izbijanjem Prvog svetskog rata zato što je Graset, koji je regrutovan i poslat na front, ugasio svoje preduzeće, zbog čega je propala publikacija drugog toma pa je Galimar naposletku ipak objavio preostale tomove: „U seni devojaka u cvetu“, „Oko Germantovih“, „Sodoma i Gomora“, „Zatočenica“, „Nestala Albertina“ i „Nađeno vreme“.

(P. L.)