Tin Ujević i šolja kafe protiv konobara prestižne kafane: Kratke anegdote iz života velikih pisaca

Tin Ujević, najveći hrvatski pesnik XX veka, na fotografiji nastaloj oko 1940. godine, kada se iz Splita preselio u Zagreb, nakon što je prethodno veći deo međuratnog perioda proveo u Beogradu i Sarajevu. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/Nostalgija svjetlosti, Matica hrvatska/Kaiser87

Augustin Josip „Tin“ Ujević rođen je 5. jula 1891. godine u dalmatinskom Vrgorcu, prva tri razreda osnovne škole pohađao je u Imotskom, a četvrti završio u Makarskoj. Nakon toga je prešao u Split gde je živeo u „nadbiskupskom sjemeništu“, i 1909. maturirao u klasičnoj gimnaziji sa odličnim uspehom. Pošto je odbio da se zaredi, krenuo je na studije hrvatskog jezika i književnosti, klasične filologije, estetike i filozofije u Zagrebu.

Preporučujemo

Neki izvori navode da je filozofiju studirao i u Beogradu; u svakom slučaju je u prestonici Kraljevine Srbije prvi put boravio 1912. (prethodne godine Milan Ćurčin svrstao je njegove pesme u „Srpsko-hrvatski almanah“), jer ga je kao strastvenog pristalicu jugoslovenstva vukao „pijemont“, kako je naša zemlja tada doživljavana. No po povratku u Zagreb to nije bio razlog osude na devet godina progonstva, kojim su ga počastile habzburške vlasti: razlog je ležao u činjenici da je znao da će njegov poznanik Luka Jukić pokušati atentat na carskog komesara za Hrvatsku Slavka Cuvaja, i da je o tome ćutao.

Tako je dospeo u Pariz koji će odigrati ključnu ulogu u njegovom pesničkom razvoju. U godini izbijanja Velikog rata deset njegovih pesama uvrštene su zbirku „Hrvatska mlada lirika“, tokom tog konflikta jedno je vreme bio i član Jugoslovenskog odbora, da bi nakon stvaranja Kraljevine SHS došao u Beograd i u njemu ostao do 1929. godine (neki izvori navode 1925). Jedni su ga obožavali, drugi su ga mrzeli: jednostavno je bio isuviše nekonvencionalan za jednu još uvek uskogrudu i tradicionalističku sredinu da je moglo biti ikako drugačije (isto su prolazili čak i rođeni Beograđani koji su odstupali od šablona, a kamoli neki tamo Dalmatinac).

U našem glavnom gradu počeo je 1921. da se potpisuje kao „Tin“, kod nas je objavio i prve dve zbirke pesama, „Lelek sebra“ (1920) i „Kolajnu“ (1926), i to ćirilicom i na ekavici, mada po svemu sudeći protivno njegovoj volji. Družio se sa srpskim piscima i pesnicima sličnih svetonazora, i nije izbijao iz kafana: maltene je bio „komad nameštaja“ u „Moskvi“ i Skadarliji, jedna od viđenijih ličnosti sa ozbiljnom boemskom reputacijom zbog koje su ga voleli i poštovali istinski nosioci beogradskog duha, onog duha koji i dalje živi (recimo, Boško Tokin u svom romanu „Terazije“ iz 1932, čija se radnja odigrava sredinom dvadesetih, ne propušta da ga pomene u poglavlju koje se delom odigrava u „Moskvi“).

Tin Ujević izlazi iz zagrebačkog bifea „Blato“, današnjeg „Tip-topa“. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/Nostalgija svjetlosti, Matica hrvatska/Kaiser87

Neki kažu da je njegovo odavanje kafanskom životu bila posledica rezigniranosti prema unitarističkom i integralnom jugoslovenstvu koje mu se nije dopadalo, prema svojim bivšim saborcima koji su u borbi za ujedinjenje očito bili samo iz želje za bogaćenjem (pesma u prozi „Drugovima“ ima deo koji kaže: „Mi smo imali da budemo jedna vojska. Ali srca su naša, o drugovi, bila podvojena: vi ste tražili korist, a ja samo ljepotu“), prema političkom i ekonomskom haosu novonastale države.

Naposletku, nepravedno i bez ikakvog osnova optužen da je odgovoran za niz provala u beogradske dućane, stražarno je sproveden vozom u rodno mesto; možda razočaran takvim odnosom beogradskih konzervativnih elemenata prema njemu, nikada se više nije vratio u naš grad. Isprva je boravio u Splitu kod prijatelja, potom sedam godina živeo u Sarajevu, potom ponovo tri godine u Splitu, da bi konačno došao u Zagreb 1940. godine i tu ostao do svoje smrti 12. novembra 1955. U međuvremenu izašle su njegove zbirke „Dva glavna bogumila“ (1931), „Nedjelja maloljetnih“ (1931), „Auto na korzu“ (1932), „Ojađeno zvono“ (1933), „Ljudi za vratima gostionice“ (1938), „Skalpel kaosa“ (1938) i „Žedan kamen na studencu“ (1954). Danas jedna ulica na Staroj Karaburmi nosi njegovo ime.

Ipak, Tin Ujević je, podjednako koliko po pesništvu, čuven bio i ostao i po brojnim anegdotama koje su se vezivale za njegov način života. Jedna od boljih je ona koja kaže, da mu je jednom prilikom neki veseljak iz društva, videvši ga kako sa praznom čašom stoji u kafani, prišao i rekao: „Slaži nešto na brzinu i platit ću ti špricer“, na šta mu je pesnik preko ramena i kao iz topa dobacio: „Ne, prijatelju, rekao si dva!“. S obzirom da je to već samo po sebi bila laž, ovaj je morao da mu plati piće.

Ništa nije lošija ni ona koja kaže da je jedne večeri ušao u neku prestižnu zagrebačku kafanu, seo za sto i naručio kafu, samo da bi konobar odbio da ga usluži jer nije bio propisno obučen, svakako ne za jedan takav otmen lokal. Ujević, miran, ustao je i otišao kući, presvukao se u najbolje odelo, vratio, seo za isti sto i ponovo naručio kafu. Nakon što mu ju je konobar doneo, pesnik je ustao, rastegao džep od sakoa i sipao kafu u njega, objasnivši svoj postupak rečima: „To sam učinio zato jer ste Vi ovu kavu donijeli mom odjelu, a ne meni“.

Tin Ujević, najveći hrvatski pesnik dvadesetog veka, dugo je godina tokom međuratnog perioda boemski živeo u Beogradu, ne izbijajući iz kafana, posebno iz „Moskve“ i Skadarlije. Foto: Wikipedia/Kaiser87

Nije voleo razgovore u berbernicama, koji su i tada bili neizbežni jednako koliko i sada. Jednom prilikom ga je brica, koji mu je inače stalno dosađivao, upitao: „Kako hoćete da vas obrijem?“, na šta mu je Tin sasvim mirno odgovorio: „Bez riječi“. Zatim je tu ona anegdota iz parka. Naime, pijan je zaspao na klupi i bio probuđen od strane policajca, koji je međutim odmah prepoznao već tada slavom ovenčanog pesnika i počeo da se izvinjava. „Ma ne morate mi se ispričavati, iako bi bio red da ste prvo probudili podstanara“ — rekao mu je Ujević i pokazao na beskućnika koji je spavao pod klupom.

Razume se da ovaj tekst o najvećem hrvatskom pesniku dvadesetog veka ne može da prođe bez pominjanja najvećeg hrvatskog pisca dvadesetog veka, Miroslava Krleže, kojeg su inače kritikovali zbog čestog menjanja stavova i ubeđenja, kao da je to neki greh, ili možda zato što su sumnjali da ih menja iz oportunizma. Uglavnom, kaže priča da je jednoga dana Krleža ušao u kafanu u kojoj je sedeo već dobrano pijani Ujević, i sve prisutne pozdravio sledećim rečima: „Dobar dan ljudi, a i tebi pijani pjesniče“, na šta mu je Tin uzvratio: „Dobar dan i tebi, zastavo svih boja“. Penal! Interesantno, poslednji Krležin roman, objavljen sedam godina nakon Ujevićeve smrti, zove se upravo „Zastave“.

Interesantna je i duhovita i ona iz voza kojim je putovao iz Pariza: nakon neke bogate zakuske i degustacije vina, ušao je u kupe i upitao: „Da li je ovo prvi razred?“, na šta je gospodin sa šarenim kišobranom, koji je sedeo odmah levo, odgovorio potvrdno. Tin mu se potom naklonio, nasmešio, digao obrvu i rekao: „Drago mi je, ja sam vaš novi učitelj“. A kada su Ujevića — koji se nikada nije ženio, i kojeg su, dok je bio u Beogradu, „optuživali“ da je „manufakturista“, to jest da se ručno samozadovoljava — neki prijatelji upitali zbog čega već ne nađe sebi suprugu, on im je odgovorio: „Ljudi se trebaju ženiti, bogovi mogu, a pjesnici ne smiju“. Time bismo završili.

(P. L.)