Izabrali smo tri pesme Vladislava Petkovića Disa: Čupamo od zaborava bisere srpske kulturne baštine

 ≫ 

Poštovani čitaoci,
Molimo vas da se pridržavate sledećih pravila za pisanje komentara:

  • Neophodno je navesti ime i e-mail adresu u poljima označenim zvezdicom, s tim da je zabranjeno ostavljanje lažnih podataka.
  • Komentari koji sadrže psovke, uvrede, pretnje i govor mržnje na nacionalnoj, verskoj, rasnoj osnovi ili povodom nečije seksualne opredeljenosti neće biti objavljeni.
  • Prilikom pisanja komentara vodite računa o pravopisnim i gramatičkim pravilima.
  • Tekst komentara ograničen je na 1500 karaktera.
  • Nije dozvoljeno postavljanje linkova odnosno promovisanje drugih sajtova kroz komentare, te će takve poruke biti označene kao spam, poput niza komentara istovetne sadržine.
  • Komentari u kojima nam skrećete pažnju na propuste u tekstovima neće biti objavljeni, ali će biti prosleđeni urednicima, kao i oni u kojima nam ukazujete na neku pojavu u društvu, ali koji zahtevaju proveru.
  • NAPOMENA: Komentari koji budu objavljeni predstavljaju privatno mišljenje autora komentara, to jest nisu stavovi redakcije Telegrafa.
Odgovor na komentar korisnika Алекса
Ime je obavezno
E-mail adresa je obavezna
E-mail adresa nije ispravna
*otkucano <%commentCount%> od ukupno <% maxCommentCount %> karaktera
Komentar je obavezan

<% message.text %>

Komentari

  • verba

    28. avgust 2019 | 12:52

    Pesma "NAŠI DANI". Treba je pročitati prvo, a onda pogledati godinu kada je napisana. Unapred znam šta ćete tada u glavi dumati. Slava velikom pesniku Vladislavu Petkoviću Dišu.

  • plavi safir

    28. avgust 2019 | 00:22

    Hvala što ste mi ulepšali veče, noć. Pesma "Možda spava" je posebno lepa. Podsetih se stihova.

  • Алекса

    27. avgust 2019 | 21:03

    Не марим да пијем, ал' сам пијан често У граји, без друга, сам, крај пуне чаше, Заборавим земљу, заборавим место На коме се јади и пороци збраше. Не марим да пијем. Ал' кад приђе тако Свет мојих радости, уморан, и моли За мир, за спасење, за смрт или пак'о Ја се свему смејем па ме све и боли. И притисне очај, сам, без моје воље, Цео један живот, и њиме се креће; Узвик га пролама: "Неће бити боље, Никад, никад боље, никад бити неће". И ја жалим себе. Мени није дано Да ја имам земљу без убогих људи, Очи плаве, топле као лето рано, Живот у светлости без мрака и студи. И желећи да се заклоним од срама Пијем, и зажелим да сам пијан довек; Тад не видим порок, друштво где је чама, Тад не видим ни стид што сам и ја човек.

Da li želite da dobijate obaveštenja o najnovijim vestima?

Možda kasnije
DA