Izabrali smo tri pesme Vladislava Petkovića Disa: Čupamo od zaborava bisere srpske kulturne baštine
≫
Poštovani čitaoci,
Molimo vas da se pridržavate sledećih pravila za pisanje komentara:
- Neophodno je navesti ime i e-mail adresu u poljima označenim zvezdicom, s tim da je zabranjeno ostavljanje lažnih podataka.
- Komentari koji sadrže psovke, uvrede, pretnje i govor mržnje na nacionalnoj, verskoj, rasnoj osnovi ili povodom nečije seksualne opredeljenosti neće biti objavljeni.
- Prilikom pisanja komentara vodite računa o pravopisnim i gramatičkim pravilima.
- Tekst komentara ograničen je na 1500 karaktera.
- Nije dozvoljeno postavljanje linkova odnosno promovisanje drugih sajtova kroz komentare, te će takve poruke biti označene kao spam, poput niza komentara istovetne sadržine.
- Komentari u kojima nam skrećete pažnju na propuste u tekstovima neće biti objavljeni, ali će biti prosleđeni urednicima, kao i oni u kojima nam ukazujete na neku pojavu u društvu, ali koji zahtevaju proveru.
- NAPOMENA: Komentari koji budu objavljeni predstavljaju privatno mišljenje autora komentara, to jest nisu stavovi redakcije Telegrafa.
<% message.text %>
verba
Pesma "NAŠI DANI". Treba je pročitati prvo, a onda pogledati godinu kada je napisana. Unapred znam šta ćete tada u glavi dumati. Slava velikom pesniku Vladislavu Petkoviću Dišu.
plavi safir
Hvala što ste mi ulepšali veče, noć. Pesma "Možda spava" je posebno lepa. Podsetih se stihova.
Алекса
Не марим да пијем, ал' сам пијан често У граји, без друга, сам, крај пуне чаше, Заборавим земљу, заборавим место На коме се јади и пороци збраше. Не марим да пијем. Ал' кад приђе тако Свет мојих радости, уморан, и моли За мир, за спасење, за смрт или пак'о Ја се свему смејем па ме све и боли. И притисне очај, сам, без моје воље, Цео један живот, и њиме се креће; Узвик га пролама: "Неће бити боље, Никад, никад боље, никад бити неће". И ја жалим себе. Мени није дано Да ја имам земљу без убогих људи, Очи плаве, топле као лето рано, Живот у светлости без мрака и студи. И желећи да се заклоним од срама Пијем, и зажелим да сам пијан довек; Тад не видим порок, друштво где је чама, Тад не видим ни стид што сам и ја човек.