Čuveni upitnik Viktora Igoa svom izdavaču: Kratke anegdote iz života velikih pisaca

Viktor Igo, kolorizovani portret iz 1876. godine, nastao nekoliko godina nakon povratka slavnog pisca u Francusku, posle skoro dve decenije u izgnanstvu koje je uglavnom proveo na kanalskom ostrvu Gernzi. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/Macesito

Viktor Igo je bio i ostao svetski slavan francuski pisac, najslavniji stanovnik Kanalskih ostrva ikada, čovek kojem je pošlo za rukom nešto što je za rukom pošlo vrlo malom broju ljudi, naime, da istovremeno bude intelektualno poštovan i neverovatno popularan.

Preporučujemo

Rodio se 26. februara 1802. u pitoresknom Bezansonu, gradiću smeštenom na prirodnom meandru reke Du, na istoku zemlje, kao treći sin Žozefa Leopolda Sigisberta i Sofi r. Trebuše; otac, inače Napoleonov general, zanesen sinovljevim spisateljskim talentom, u pismu mu je priznao da je začet na jednom od najviših vrhova planine Vogezi, što je „izgleda ostvarilo uticaj na tebe pa je tvoja muza sada stalno uzvišena“.

Talenat o kojem govorimo otkriven je kada mu je bilo trinaest, kada su njegove prve pesme privukle pažnju javnosti i donele mu brojne nagrade, čak bile pohvaljene od pojedinih članova Francuske akademije, najvišeg svetskog autoriteta za francuski jezik.

Dvadesetih godina devetnaestog veka postao je jedna od vodećih figura romantičarskog pokreta; njegov komad „Ernani“, izazvao je veliku kontroverzu, doneo otvoreni sukob klasicista i romantičara, liberala i konformista, republikanaca i rojalista, izazvao čak ulične nerede koji su pratili premijeru 25. februara 1830. i koji se nazivaju „Bitka za Ernani“, i predstavljao najpotresniji događaj na francuskoj pozorišnoj sceni tog stoleća, zbog čega se danas smatra prekretnicom tamošnje istorije književnosti.

„Fantina“, Margaret Bernardin Hol, 1886. Fantina je lik iz romana „Jadnici“ od Viktora Igoa. Foto: Wikimedia Commons/Google Cultural Institute

Roman „Bogorodičina crkva u Parizu“ pojavio se 1831. i momentalno postao bestseler, vrlo brzo bio preveden na skoro sve evropske jezike, i popularizovao pariski Nort Dama u koji je počela da se sliva reka turista, koja nikada nije stala, sve donedavno kada je ta prelepa srednjovekovna crkva tragično izgorela u požaru. No uprkos tome tridesetih godina bio je mahom koncentrisan na pozorište; 1841. postao je član Francuske akademije, četiri godine kasnije i per Francuske (zvanje slično, mada ne istovetno, engleskom lordu).

Postajao je i sve zainteresovaniji za političko delovanje. U mladosti monarhista, sada je polako postajao republikanac poput svog oca. Nakon Revolucije 1848. i stvaranja Druge francuske republike, isprva je podržao Luja Napoleona Bonapartu, bratanca prvog Napoleona, ali je ubrzo nakon izbora ovoga za predsednika shvatio opasnost njegovih ambicija i postao mu žestok protivnik, osmislivši čuvenu frazu: „Imali smo Napoleona Velikog, sada moramo imati Napoleona Malog“.

Zbog protivljenja novom režimu, nakon što je predsednik izvršio državni udar, proglasio sebe za cara Napoleona III a republiku za carstvo, Igo je morao da beži iz zemlje, prvo u Brisel, zatim, shvativši da su belgijske vlasti nesigurne u vezi njegovog prisustva, na ostrvo Džerzi u Lamanšu, i konačno tri godine kasnije na susedno ostrvo Gernzi na kojem je napisao čitav niz važnih dela, od kojih je najvažniji roman „Jadnici“, i na kojem je tvrdoglavo ostao sve do pada carskog režima 1870. godine uprkos tome što je već nakon 1859. mogao da se vrati.

Povod pisanja ovog teksta upravo je anegdota iz tog perioda, vezana baš za „Jadnike“. Naime, nakon što je taj veliki roman objavljen 1862. godine, slavni pisac je želeo da sazna kako ide prodaja, kako ga je javnost prihvatila, pa je svom izdavaču poslao telegram u kojem je stajalo: „?“ Samo to i ništa više. Kakav je bio odgovor izdavača? Jednako lakonski: „!“ I to je bilo to, izdavač je znao šta znači upitnik a pisac šta predstavlja uzvičnik: prodaja ide odlično, narod je oduševljen.

Sahrani Viktora Igoa u Panteonu 1. juna 1885. prisustvovalo je oko dva miliona ljudi, a njegov kovčeg je bio izložen ispod Trijumfalne kapije. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/Jean Valmy-Baysse, La curieuse aventure des boulevards extérieurs, Éditions Albin-Michel, 1950./François GOGLINS

Kada se napokon vratio, u domovini je dočekan kao heroj; slavljen kao autor, poštovan kao društveni radnik, bio je izabran za narodnog poslanika. Preminuo je 22. maja 1885. godine i po svojoj poslednjoj želji bio sahranjen u kovčegu siromaha; uprkos tome, oba doma francuskog parlamenta izglasala su mu pravo na nacionalnu sahranu, pa je njegov kovčeg bio položen ispod Trijumfalne kapije i 1. juna sahranjen u Panteonu u prisustvu oko dva miliona ljudi (pored njega leže grobnice Aleksandra Dime i Emila Zole). Svaki francuski grad, i skoro svaka varoš, ima ulicu nazvanu po njemu.

Što mu se privatnog života tiče, protivno majčinim željama verio se prijateljicom iz detinjstva, Adel Fuše, ali se iz poštovanja prema njoj oženio tek kad je umrla, Imali su petoro dece, mada je prvi sin preminuo u detinjstvu; septembra 1843. dogodila se velika tragedija kada se njegova kćer Leopoldin sa svojim suprugom udavila u Seni, u Normandiji.

Imao je i brojne ljubavnice, od kojih je najpoznatija glumica Žilijet Drue, sa kojom je bio u vanbračnoj vezi čitavih pedeset godina, uz znanje svoje žene koja ju je smatrala bezmalo članom porodice. Bilo je i skandala, poput veze sa udatom ženom koja je zbog toga ispaštala daleko više nego on, ali koju je on posle finansijski podržavao.

Inače, hrast koji je zasadio 14. jula 1870. godine — svega par meseci pre nego što će francuska vojska biti od strane Prusa uništena u Bici kod Sedana a Napoleon III zarobljen i posledično svrgnut sa prisvojenog trona — rekavši da će, kada drvo izraste nastati „Sjedinjene Evropske Države“, i dalje cveta.

(P. L.)