Putovanje Konana Dojla koje je vratilo Šerloka Holmsa iz mrtvih: Kako su nastajali veliki romani

Ser Artur Konan Dojl na fotografiji iz 1914. godine. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/rrauction.com/Scewing

Ser Artur Konan Dojl se rodio 22. maja 1859. godine u Edinburgu, u porodici irskih katoličkih doseljenika koji su u to vreme u masama hrlili sa svog na susedno ostrvo, posebno na njegov sever, u Škotsku. Roditelji su nekoliko godina bili rastavljeni zbog očevog alkoholizma, pa se mladi Artur obrazovao zahvaljujući pomoći svojih bogatih ujaka, prvo u Engleskoj a potom u Austriji, uvek kod jezuita, mada će kasnije odbaciti katoličanstvo i postati agnostik, zbog čega njegov životni razvoj u tom pogledu ima krupnih sličnosti sa Džojsovim.

Preporučujemo

Posle Austrije vratio se u Edinburg gde je počeo da pohađa studije medicine i — da piše pripovetke. Nakon početnog neuspeha, jednu je uspeo da objavi 1879, iste one koje je objavio i prvi stručni tekst o otrovima; 1881. je diplomirao, počeo da radi kao lekar i brodski hirurg na nekoliko brodova koji su plovili širom sveta, jedno vreme bio partner svog brata koji je imao ordinaciju Plimutu, i naposletku se juna 1882. skrasio u Portsmutu u koji je stigao sa desetak funti u džepu, što je danas oko hiljadu funti.

Negde u to doba postao je vatreni zagovornik obavezne vakcinacije i žestoko je u svojim člancima napadao antivakcinaše. Početkom devedesetih godina devetnaestog veka pokušao je da upiše studije oftamologije u Beču, ali mu to nije pošlo za rukom jer su mu nemački testovi bili nerazumljivi; nakon Beča je boravio u Veneciji i Milanu, nekoliko dana u Parizu, i na kraju se vratio u Englesku, gde je u Londonu otvorio malu praksu, no čini se da uopšte nije imao pacijente. Ali do tada je već bio stvorio lik Šerloka Holmsa.

To se desilo u jesen 1886. godine, kada je kao 27-godišnjak za tri nedelje napisao roman „Skica u grimizu“, prvo detektivsko delo u istoriji u kojem je protagonista koristio lupu kao oruđe za detekciju, koji je 20. novembra prihvatila izdavačka kuća „Vord Lok i ko.“ i kao naknadu autoru isplatila dvadeset pet funti, ali roman objavila tek godinu dana kasnije, uz odlične kritike, mada isprva slabu pažnju šire javnosti. Ipak, izdavač je naručio nastavak i tako je holmsovski točak počeo da se nezaustavljivo kotrlja, munjevitom brzinom.

Statua Šerloka Holmsa na Pikardi Plejsu u Edinburgu, preko puta kuće u kojoj je rođen ser Artur Konan Dojl, koja je porušena oko 1970. godine. Foto: Wikimedia Commons/Kim Traynor

Dojl je Šerloka Holmsa zasnovao na svom bivšem univerzitetskom profesoru Džozefu Belu. To je bilo toliko očigledno da je Robert Luis Stivenson poslao Dojlu pismo sa daleke Samoe, u kojem je nahvalio ingenioznost Holmsovih avantura i postavio pitanje: „Da nije to možda moj stari prijatelj Džo Bel?“. Sam Dojl je u pismu Belu priznao da njemu duguje Šerloka Holmsa i metode koje ovaj koristi, to jest dedukciju, zaključivanje, obzervaciju, dok je u svojoj autobiografiji 1924. godine napisao: „Nije čudo da sam nakon proučavanja takvog čoveka (Bela; prim. nov) preuzeo i preuveličao njegove metode kada sam kasnije u životu pokušao da izgradim naučnika-detektiva koji slučajeve rešava sopstvenim sposobnostima a ne kroz greške kriminalaca“. Što se tiče doktora Votsona, on prezime duguje Dojlovom portsmutskom kolegi dr Džejmsu Votson, mada se tu sve sličnosti završavaju.

Ipak, Dojl je imao ambivalentan stav prema Šerloku. Nakon što je početkom 1890. objavljen roman „Znak četvorice“, i nakon što je napustio svog izdavača koji ga je, po njegovom mišljenju, eksploatisao kao novog pisca, pa počeo da objavljuje pripovetke o Šerloku u listu „Strand magazin“, novembra 1891. svojoj je majci u pismo napisao: „Razmišljam da ubijem Holmsa... i da završim sa njim jednom za svagda. Odvlači mi misli sa važnijih stvari“, na šta mu je ona odgovorila: „Nećeš! Ne možeš! Ne smeš!“

Ne želeći da razočara majku, opredelio se za drugačiju taktiku: počeo je od listova i izdavača da traži neverovatne sume za nove pripovetke, nadajući se da će oni izgubiti interesovanje, ali je otkrio da su oni više nego radi da plaćaju koliko god, zbog čega je postao jedan od najplaćenijih pisaca svog doba. Ali, da bi se posvetio istorijskim romanima, ipak ga je ubio u pripovetki „Poslednji problem“ koja se pojavila decembra 1893, kada je tokom borbe sa profesorom Morijartijem, zajedno s njim pao s vodopada Rajhenbah, na jugu švajcarskog kantona Bern. Javnost je bila šokirana, ali je ser Artur Konan Dojl bio nepopustljiv (doduše, on će tek 1902. postati „ser“, po njegovom mišljenju zbog knjige „Rat u Južnoj Africi: njegovi uzroci i vođenje“ u kojoj je opravdao britansku intervenciju protiv Bura, i zbog knjige „Veliki burski rat“).

Korice prvog izdanja romana „Baskervilski pas“ od sera Artura Konana Dojla iz 1902. godine.Foto: Wikimedia Commons/Special Collections Toronto Public Library/Rrburke

Barem neko vreme. Vraćajući se iz Južne Afrike jula 1900. godine, gde je tokom pomenutog Drugog burskog rata radio kao lekar-dobrovoljac u Blumfontejnu, na brodu koji je plovio iz Kejp Tauna za Sauthempton, upoznao je i sprijateljio se sa Bertramom Flečerom Robinsonom, sportistom i novinarom „Dejli ekspresa“, koji je naredne godine prilikom jednog susreta ispričao Dojlu legendu o vlasteličiću Ričardu Kejbelu III, istorijskom liku koji je živeo u sedamnaestom veku a kojeg su navodno duhovi pasa iz pakla oterali u smrt zato što je jedne noći jurio nedužnu devicu po tresetištu; pokazao mu je i jezivu atmosferu Dartmura, visoravni u Devonu sa brojnim tresetištima.

Prethodno su se oni bili dogovorili da zajedno rade na nekoj knjizi, mada ne o Šerloku, koji je bio „mrtav i beo“ i za kojeg Dojl tada još nije imao nikakve planove, barem ne da se zna; ali na kraju od njihove kolaboracije nije bilo ništa pošto je ovaj odlučio da digne Holmsa iz mrtvih romanom „Baskervilski pas“, koji je u „Strand magazinu“ izlazio u nastavcima od avgusta 1901. do aprila 1902. godine, nakon čega je štampan u knjiškoj formi, i koji se danas nalazi na 128. mestu najomiljenijih romana u Velikoj Britaniji (radi se o velikoj anketi Bi-Bi-Si-ja u kojoj je tokom čitave 2003. godine glasalo oko 750.000 ljudi), po kojem je snimljeno više desetina filmskih, televizijskih, radio-dramskih i pozorišnih adaptacija, čak i video-igrica.

Od samog početka postojala je, ipak, kontroverza što se tiče Robinsonovog doprinosa ovoj knjizi; Dojl je umanjivao njegov značaj, Robinson je govorio da je njegova uloga bila svedena na pukog „pomoćnog producenta radnje“, dok mnogi kritičari veruju da je poslužio samo kao „kreativni okidač“. Bilo kako bilo, ser Artur Konan Dojl ovim romanom nije strogo gledano vratio Holmsa u život jer se ovde radnja odigrava pre događaja iz „Poslednjeg problema“; teć će ga dve godine kasnije istinski oživeti pripovetkom „Prazna kuća“, objasnivši da je najslavniji detektiv, za kojeg i danas mnogi misle da je zaista postojao i živeo u Ulici Bejker 221b, lažirao sopstvenu smrt.

(P. L.)