Ivan Ergić: Podela na dve Srbije je lažna, za prava radnika se niko ne bori - ni SPC, ni NVO

Teško je u jednoj rečenici nabrojati ko je sve Ivan Ergić. Nekadašnji vrlo uspešni fudbaler i reprezentativac Srbije i Crne Gore, koji prema sopstvenom priznanju poslednjih osam godina nije odigrao ni rekreativno fudbalski meč, razvijao je u sebi godinama, paralelno sa sportom i talenat za književnost, sociologiju, filozofiju.

Danas piše kolumne i puno čita, osluškuje, analizira, ali pre svega - posmatra. Društvo u celini, pojedinca, njegovo mesto u sistemu i okolini, novi svetski i evropski poredak. Nedavno je objavio knjigu pesama "Priručnik za čekanje", uz neobičnu opasku u velikom intervjuu za Telegraf.rs, kako "ljudi ovde veruju da su pesnici hipersenzibilne osobe, i da imaju neka čula koji drugi nemaju, što nije tačno".

Preporučujemo

BRANKO JE I DANAS NAJVEĆI

- To je samo još jedan od mitova, nastalih da bi se svemu tome dala aura mistike i nedokučivog. Pesnik nema eskluzivan uvid u neka posebna stanja duše ili u neke nadčulne istine, kao što su nekad sami pesnici za sebe govorili da komuniciraju sa "božanskim" i slično. Mislim da svako može, i treba da piše, zato što to razvija i senzibilitet i introspekciju, a svakako ima i katarzično, terapetusko dejstvo. Mi, na ovim prostorima imamo vrhunske pesnike, koji su nažalost jako malo prevođeni i poznati u svetu, i to je delom zbog kulturne hegemonije velikih nacija, ali i delimično zbog naše aljkavosti. Neverovatno je, iako je naš moderni identitet i država, bazirana na filološkoj matrici, da je tek nedavno, izdata celovita zbirka "Sedam vekova srpske poezije od A do Š", koju je na nemački preveo jedan potomak Folksdojčera Johan Lavundi. Istovremeno je neko prvi put celovito, preveo i Branka Miljkovića, za mene najvećeg balkanskog pesnika - kaže Ergić dok sa njim šetamo renoviranim Parkom prijateljstva kod Ušća.

Veliki spomenik u parku ukrašen je stihovima Branka Miljkovića: "Sve što nema vatre u sebi sagori, što sagori postaje noć, što ne izgori rađa dan" i "I kad bi me ubili, volim te". Ivan čita stihove i priseća se koliko je Miljković uticao na njega.

Nakon osvrta na lik i delo Branka Miljkovića, Ergić pomalo ogorčeno konstatuje kako u "vrednosnoj prioritizaciji prvo moramo da postavimo kulturu i nauku, odnosno koliko knjiga nam se prevodi, ili koliko smo patenata prijavili, pa tek onda koliko smo medalja osvojili.

- Ovo poslednje nema uticaj na opstanak i samobitnost jedne nacije, u ekonomskom, kulturnom i u svakom drugom smislu. Nažalost, klasična, ili tzv. visoka kultura nije samoodrživa, i ona gubi rat protiv komercijalne masovne kulture, i ne uspeva da se, da tako kažem, demokratizuje. I to moje pisanje, jeste možda i mrvicu talenta, ali pre svega neka vrednosna i stvaralačka orijentacija, u kojem želim da mi se duh kreće. Zaista nisam previše ambiciozan, ali vidim da ima neku težinu i među upućenim čitaocima, kao i kod nekih poetsko-književnih krugova. U suštini, to je samo vapaj pojedinca, ophrvanog veltšmercom i iskušenjima, otuđenog, zapitanog i uplašenog, i to je tako odvajkada. Tako da se pesnik ne razlikuje od drugih ljudi, već samo svoje preokupacije i intiman odnos prema njima artikuliše na specifičan način.

UNUTRAŠNJE PRE SPOLJAŠNJEG ZADOVOLJSTVA

Rekao si da čovek što više identiteta poseduje, to je bogatiji duhom. Koliko ti imaš identiteta i na koji način svakodnevno "hraniš" duh? 

- Mislim da je ležeran duh, posledica nekakvog životnog iskustva, i racionalizacije, koja je sigurno jedan od odbrambenih mehanizama, ali i samorefleksija prevazilaženja sopstvenih ograničenja i unutrašnjih sputanosti. Pre svega, lišavanje prizemnih sentimenata, koji truju duh, pa na kraju krajeva i same sujete i taštine, iako nijedan smrtnik nije imun na njih. Na taj način, duh postaje nezavisan od spoljašnjih nadražaja, odnosno aklamacije okoline, težnje da se bude dopadljiv i priznat po nametnutim normama. Unutrašnje zadovoljstvo ne može da se poredi sa spoljašnjim, i mislim da čovek mora ponekad da se okreće prema svojoj unutrašnjosti i samosvesti. Na kraju krajeva, čak i izrazito emocionalan čovek, tek u samoći i razmišljanju može da spozna svoja osećanja prema pojavama i ljudima, i da ih na pravi način analizira i posloži. Za mene je stvaralaštvo, i biti kulturan, u najširem mogućem smislu, takođe i jedna vrsta bekstva, od svih trovalačkih sadržaja koji nas okružuju, odnosno jedna vrsta borbe da se ne zastrani, a iskušenja su ogromna.

Kažeš "trovalačkih sadržaja", misleći na sve što nas poslednjih godina okružuje. Tu je i Internet. Kako doživljavaš društvene mreže koje jesu približile ljude (Skajp) da za sekund mogu da se vide na najudaljenijim delovima planete, ali su donele otuđenje i zavist (Instagram), pa i često neskrivenu javnu zlobu među mladima (Fejsbuk), ali i svakodnevno širenje i dezinformacija (Tviter). U kom smeru ide virtuelni svet? Čini se da bi momentalni i trajni pad Interneta u ovom momentu za mlađe generacije bio ravan smaku sveta.

- Ja sam svoju aktivnost na društvenim mrežama sveo na minimum, upravo iz svih razloga koje ste naveli. Tehnologija ima svoje lice i svoje naličje, ona je u humanističkom smislu zamišljena kao instrument koji olakšava ljudsku interakciju i život, međutim, njena zloupotreba dovodi do nečeg drugog, a često je sama po sebi cilj. Neki teoretičari govore već o posthumanističkom svetu, odnosno, svetu gde se više neće znati šta je čovek a šta je mašina i veštačka inteligencija, toliko da to ne može da ne zaplaši prosečnog čoveka. Dakle, čovek se rešio prirodnih sila, izmišljenih božanstava, svega onog što se nekad plašio, a sada je doveden do toga da se, poput onog u Frankenštajnu, plaši svoje sopstvene kreacije. Dehumanizujući efekat tehnologije je potpuno isti, postojanje društvenih mreža i virtuelni svet, upravo u stimulisanju tih sentimenata koje pominjete, isto koliko i postojanje atomske bombe. Novim generacijama, koji ne znaju za drugo to je potpuno prirodno, jer ne znaju za drugačije i to je ono što je najopasnije.

Mnogi sociolozi, stručnjaci iz sličnih oblasti tvrde kako te nove generacije danas vaspitavaju svi drugi osim ukućana i najbliže okoline. Tu se sve češće pominje i sve veći uticaj medija, televizije. Deca ne ispuštaju mobilne telefone iz ruku, imaju pristup internetu i lošem sadržaju u ključnom periodu odrastanja.

- Jako je teško diferencirano odvojiti šta najviše utiče na oblikovanje mladog čoveka, njegovih stavova i uverenja. Tu je porodično okruženje i uticaj, tu je školski sistem i pedagogija, i tu je ono što je "ulica", odnosno mediji i čitavo okruženje, klima jednog društva. Mislim da roditelji i škola, kao dve tradicionalne sfere vaspitanja, sve više gube tu bitku, u iskušenjima informatičkog doba. Ja koji sam jako liberalan i smatram da su vaspitne metode nekad bile previše autoritativne, postajem pomalo konzervativan.

Među njima je sve više prisutna i mržnja. Kako ih vratiti na pravi put?

- Što se tiče mržnje, mislim da je to preterana reč, ali postoji podozrenje, animozitet, koji u određenim društvenim situacijama onda eskalira i prerasta u nešto što možemo nazvati mržnjom. Mislim da je to gotovo prirodna reakcija u društvu koje je darvinisitičko, gde je kolač koji treba da se deli jako mali, a čovek se oseća ugroženim od tog "drugog" čoveka. Dakle, tu ne moramo čak da ulazimo u međunacionalne odnose, iako su oni negde najosetljiviji. I opet, oni naravno služe, da bi se odvratila pažnja od uvida u to da je stvarni neprijatelj upravo u tvojoj kući.

POJEDINAC MORA DA RADI NA SEBI

Govorio si puno puta na temu demokratije na Balkanu. Kako se prema tvom mišljenju snalazi ovo podneblje u demokratskom sistemu? Jedni su zadovoljni, drugi tvrde kako ovaj prostor jedino može da kontroliše čvrsta ruka, treći nemaju nikakvo rešenje, ali su večito apatični.

- Mislim da je jako opasna teza, upravo ta, da nama može vladati samo neko krajnje autoritaran ili sistem koji je takav. Ako ne uspemo sami da se izborimo za sistem kojim ćemo sami upravljati, uvek će to raditi neka odnarođena politička elita, da li domaća da li strana. Čak i ako imam simpatije prema socijalističkom paternalizmu, iako se vremenom liberalizovao, on jeste ipak bio autoritaran, i najveća mana toga jeste manjak političkog osvešćivanja pojedinca i političkog delovanja. S druge strane, liberalni kapitalizam, odnosno demokratija, profitira od politički i ekonomski nepismenog pojedinca, jer je na taj način njima lakše upravljati, u jednoj prividinoj slobodi i pluralizmu. Mi imamo već i političku tradiciju paralelnih, podzemnih institucija i otrgnutih centara moći, zbog toga su bili mogući državni udari, svrgavanje dinastija itd, a istovremeno danas imamo i službene državne i paradržavne institucije otuđene od naroda, a pritom ne mislim na službe, nego na institucije kao SANU, SPC, koji navodno čine naše stubove, a nemaju nikakvog dodira sa običnim narodom. S druge strane, imamo tu građansku sferu i civilno društvo, koje su zauzele nevladine organizacije, koje se bave partikularizmima ljudskih prava, haritativnim davanjima i slično, a opet bez malo dodira s ljudima i njihovim suštinskim problemima. Pritom su zauzeli sferu koju treba da zauzmu masovni građanski i radnički pokreti "odozdo". Kako god okreneš, ne vidite ni sveštenika ni nekog iz NVO na protestima radnika ili u borbi protiv privatizacija javnih dobara. Tako da je ta podela na dve Srbije po meni lažna, iako poznajem neke ljude iz jedne i iz druge sfere i verujem da se iskreno bave svojom misijom.

Šta onda mora biti političko pitanje broj jedan?

- Ekonomija. Pa opet, očekivati od ljudi devastiranih ratom i neimaštinom, da se trezveno bave pitanjima partizana i četnika, religijom, Srebrenicom, Olujom, i svim onim što je itekako važno, nemoguće je u takvoj objektivnoj društvenoj klimi. U suštini, nama nedostaje racionalistička kultura, ta matrica je slabo razvijena, kult mislioca, zbog toga u našoj aleji velikana su uglavnom pesnici i ratnici. Svestan sam naravno da to ima veze i sa onim što nam je istorija nametnula, ali isto tako ima veze i sa našim osnovnim usmerenjem. To ne znači da ne baštinimo slobodarsko nasleđe, već da smo svesni i sekularnog prosvetiteljskog potencijala, jer je to takođe deo naše istorije. Mislim da Sretenjski ustav to najbolje sažima, koji slavi Prvi srpski ustanak, a istovremno i Ustav koji je bio jedan od najnaprednijih u tadašnjoj Evropi. Protiv tog ustava su bile sve strane sile tog vremena, Austrija, Turska, Rusija, a gle čuda, i sam Knez Miloš Obrenović. Jedino je narod bio za njega, jer mu je davao prava, i ukidao je zaostalo, feudalno uređenje, a to sve pokazuje da se svaka vlast boji mobilizacije i samoafirmacije naroda. Valjda pokušavam kroz ovo da kažem, da sam narod mora biti svestan da se neće niko izboriti za njegova ekonomska, politička, kulturna i svaka druga prava, ako on to sam ne uradi.

(i.djukic@telegraf.rs)