Kako je Šo odbio ponudu Izadore Dankan da naprave dete: Kratke anegdote iz života velikih pisaca

Džordž Bernard Šo, irski dramski pisac i dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1925. Fotografija je nastala 1914. godine. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/LIFE Photo Archive/Quibik

Irski dramski pisac, esejista, kritičar i polemičar Džordž Bernard Šo rodio se 26. jula 1856. godine u irskom glavnom gradu Dablinu, kao najmlađe dete i jedini sin Džordža Kara Šoa i Lusinde Elizabet rođ. Gerli. O njegovom obrazovanju od malih nogu se starao ujak sveštenik, dok je uz podstrek majke, koja ga je često vodila u Nacionalnu galeriju Irske, rano počeo da istražuje svet umetnosti, od muzike preko slikarstva i vajarstva do književnosti.

Preporučujemo

Mater je oca napustila 1872. godine i u London sa sobom povela dve Šoove starije sestre (mlađa je ubrzo preminula), a on im se pridružio 1876, već tada čvrsto rešen da postane pisac. Ali to nije išlo nimalo lako i on se mnogo mučio tih prvih godina, uspevajući da preživi pre svega zahvaljujući novčanoj podršci majke koja ga izdržavala dok je on bazao po Britanskom muzeju i radio na svojim prvim romanima.

Ti romani, uprkos vremenu koje im je posvetio, bili su neuspesi i svi su odreda odbijeni od strane izdavača. To ga nije omelo, i on je ubrzo svoju pažnju usmerio na politiku i aktivnosti britanske inteligencije, ušavši u Društvo „Fabijan“ 1884. U pitanju je bila socijalistička grupa čiji je cilj bila, ni manje ni više, nego potpuna transformacija Engleske; Šo je bio vrlo aktivan član i čak urednik čuvenog traktata koji je grupa objavila 1889. pod naslovom „Fabijanski eseji o socijalizmu“ (u pitanju je udruženje koje je ostvarilo ogroman uticaj na britansku politiku, budući da se iz nje posledično razvila Laburistička partija).

Godinu dana nakon što je postao član ovog društva, Šo je počeo da tu i tamo objavljuje književne, umetničke i pozorišne kritike, što mu je donelo posao pozorišnog kritičara u listu „Saterdej rivju“. Istovremeno, počeo je da piše i sopstvene komade. Ta prva dela kojima je krčio put na literarnoj sceni Ujedinjenog Kraljevstva neće ostati upamćena kao najbolja, što je svakako logično, ali se već u njima može pronaći ona čuvena šoovska duhovitost, praćena zdravom dozom društvene kritike koja je dolazila iz njegovih levičarskih sklonosti. Ti rani komadi su značajni i po tome, što su udarili temelj jedne velike karijere.

VIDEO: Džordž Bernard Šo, „Don Žuan u paklu“, adaptirano za radio-dramu Dramskog programa Radio Beograda novembra 2004. godine

Potkraj devetnaestog veka, počev od „Cezara i Kleopatre“ 1898. godine, Šo se nametnuo kao jedno od najozbiljnijih imena britanske pozorišne scene; „Čovek i nadčovek“ iz 1903. bio je uspeh i pravo remek-delo čiji je treći čin, „Don Žuan u paklu“, poznatiji čak i od samog komada u celini (često se izvodi sam za sebe); tokom dvorskog izvođenja komedije „Drugo ostrvo Džona Bula“ iz 1904. godine, čija radnja prati prepredenog Engleza u Irskoj, kralj Edvard VII se toliko smejao da je polomio stolicu na kojoj je sedeo.

I mada je Šo stvarao narednih pedeset godina, dela napisana u dvadesetak godina nakon „Čoveka i natčoveka“ ostavila su trajan pečat na svetskoj književnosti, pa se danas smatraju njegovim najznačajnijim: „Major Barbara“ iz 1905, „Doktorova dilema“ iz 1906, „Pigmalion“ i „Androkle i lav“ iz 1912, „Sveta Jovana“ iz 1923 (u pitanju je Jovanka Orleanka koju je Katolička crkva kanonizovala) — zacementirala su mu položaj i donela mu Nobelovu nagradu za književnost 1925. godine. Posebno je „Pigmalion“ slavan: Šo je adaptirao taj komad za film i 1938. dobio Oskara za najbolji scenario, a kasnije je pretvoren u mjuzikl, prvo na Brodveju 1956. a potom i u Holivudu 1964, sa Reksom Harisonom i Odri Hepbern u glavnim ulogama.

Što se privatnog života tiče, Šo se 1. juna 1898. oženio sa Šarlot Pejn-Taunšend. Prethodne godine je odbio njenu bračnu ponudu, ali ga je tada dovela pred svršen čin, uslovno rečeno (koliko je adekvatan takav izbor reči zaključićete iz nastavka pasusa). Naime, Šo se bio ozbiljno razboleo zbog iznurivanja prekomernim radom i pao je u postelju, a Šarlot je insistirala na tome da mu je neophodna negovateljica, ona, i da će ga pratiti u seosku kuću gde je planirao oporavak. Da bi izbegao skandal (muškarac i žena u istoj kući, na selu, gde je jedina zanimacija gledanje preko komšijskog plota) pristao je na venčanje; oboje su imali po 41 godinu, i po svemu sudeći brak nikada nije bio konzumiran (dece u svakom slučaju nisu imali).

Džordž Bernard Šo — poznati vegetarijanac — preminuo je 2. novembra 1950. godine. Smrt je po njega došla u „Šoovom uglu“ (eng. Shaw's Corner); u pitanju je kuća u Hartfordširu koju su njih dvoje pronašli još 1906, kupili i u njoj proveli ostatak života, zadržavajući dva londonska stana u kojima su povremeno boravili (Šo je naložio izgradnju malene daščare u vrtu, veličine šest kvadrata i izgleda seoskog kioska, koja se okretala oko svoje ose da bi pratila kretanje Sunca tokom dana, i u njoj je napisao najveći broj svojih dela, između ostalog i „Pigmalion“; daščaru je nazvao „London“ da bi neželjenim posetiocima moglo da se kaže da je „otišao u prestonicu“ a da ih se ne slaže). U tom trenutku je radio na novom komadu. Šarlot je bila mrtva već sedam godina; njen pepeo je posle njegove smrti pepeo posut po stazi u vrtu i oko statue Svete Jovane.

„Šoov ugao“, kuća u Hartfordširu u kojoj je sa suprugom živeo Džordž Bernard Šo od 1906. do smrti 1950. godine. Foto: Wikimedia Commons/Jason Ballard

Probrali smo ovoga puta nekoliko kratkih anegdota, a ne samo jednu, pošto su ove veoma kratke a sve zanimljive. Priča kaže da je jednom prilikom proslavljena američka plesačica Izadora Dankan (1877—1927), inače u svojoj domovini nikada preterano popularna ali u Evropi slavom ovenčana, „majka modernog plesa“, pisala gospodinu Šou rekavši mu da bi — u skladu sa zakonima eugenizma koje je on propagirao — trebalo da zajedno naprave dete. „Razmislite samo o tome!", uskliknula je u pismu. „Sa mojim telom i vašim mozgom, kakvo bi to čudo bilo.“ „Da“, složio se Šo. „Ali šta ako bude imalo moje telo a vaš mozak?“

Nakon što je Holivud eksplodirao dvadesetih godina prošlog veka, šef studija „MGM“ Semjuel Goldvin je na sve načine pokušavao da otkupi prava za nekoliko njegovih pozorišnih komada, ali je posle otegnutih pregovora oko uslova pisac odlučio da ga odbije (posle je pristao kad je Goldvin popustio). „Nevolja je u tome, g. Goldvin“, suvo mu je objasnio i sa velikom dozom sarkazma, „što ste vi zainteresovani samo za umetnost a ja sam zainteresovan samo za novac“.

Toliko je poznat i popularan bio Šo da ga je neko ondašnje preduzeće za proizvodnju električnih brijača pokušalo da privoli da reklamira njihov novi proizvod, i to tako što će obrijati bradu — njegov zaštitni znak. Šo im je objasnio da se, baš kao i njegov otac, ne brije iz jednog odličnog razloga. „Imao samo oko pet godina tada“, prisećao se, „i stajao sam pored očevog kolena dok se brijao. Pitao sam ga, ’Tata, zašto se ti briješ?’. Gledao me je u tišini, čitav minut, pre nego što je bacio brijač kroz prozor, rekavši, ’Zašto, kog đavola?’ Nikada više nije.“

A kada je punio devedeset godina, četiri pre nego što će umreti, posetio ga je neki proslavljeni detektiv Skotland jarda. Za tu priliku je predložio da mu uzme otiske prstiju kako bi ih sačuvali za potomstvo. Međutim, otisci slavnog pisca su bili toliko bledi da nisu mogli uopšte da se uzmu. „Pa“, objavio je Šo veselo, „da sam ovo znao ranije drugu bih ja profesiju izabrao!“

(P. L.)