Kafkina priča o izgubljenoj ljubavi: Voleo sam devojku koja je i mene volela, ali sam je ostavio

Franc Kafka nije poznat po ljubavnim pričama. Naprotiv. I kada se pojavljuje u njegovim delima, ljubav nije osećanje koje donosi spas, već samo još jedna potvrda egzistencijalne teskobe u kojoj čoveku nije preostalo mnogo nade.

„Da je ne bih sreo“, tako se zove kratka priča koja govori o jednom muškarcu i njegovoj nemoći da ostvari odnos sa ženom koju voli. O jednom tipu muškarca, bolje reći.

Preporučujemo

Tipu koji ne želite da sretnete, jer koliko god da ga volite on vam to neće dozvoliti jer ne ume. A možda, s druge strane, baš i želite da ga sretnete, jer ima li išta lepše od sećanja na grešku koju nikad nećete ponoviti?

"Da je ne bih sreo"

Volim je i ne mogu sa njom da razgovaram, uhodim je da je ne bih sreo.

Voleo sam devojku koja je i mene volela, ali morao sam da je ostavim.

Zašto?

Ne znam. Bilo je to kao da je okružena oružnicima koji su koplja držali napolje uperena. I kad bih joj se približio, naleteo bih na šiljke, bivao ranjen i morao da uzmaknem. Mnogo sam stradavao.

Da li je za to devojka bila imalo kriva?

Ne verujem, ili sam čak siguran da nije. Poređenje od maločas nije bilo potpuno, pošto sam i ja bio okružen oružnicima koji su koplja držali okrenuta unutra, naime prema meni.

Kad god bih se primakao devojci, naleteo bih najpre na koplja svojih oružnika i već tu je moje napredovanje bilo zaustavljeno.

Možda do devojčinih oružnika nikad nisam ni dospeo, pa ako bi trebalo da sam i dopro, onda to već krvareći od svojih kopalja i bez svesti.

Da li je devojka ostala sama?

Ne, neko drugi je prodro do nje, lako i ničim sprečavan. Iscrpljen sopstvenim nastojanjima, gledao sam na to onako ravnodušno kao da sam vazduh kroz koji su njihova lica nalegla jedno na drugo u prvom poljupcu.

(Telegraf.rs/Luftika)