Tokinova „iskrena reč o beogradskoj džungli“ iz 1932: Čupamo od zaborava bisere srpske kulture

Boško Tokin, pisac, novinar i prvi srpski filmski teoretičar i kritičar. Foto: docplayer.net

Pre dve sedmice objavili smo odlomak iz romana „Terazije“ od Boška Tokina, i obećali da ćemo preneti još jedan, jednako brutalan kao i prvi, ali čak možda dublji i životniji, univerzalniji, ne tako usko vezan za ondašnji Beograd koliko za Beograd uopšte, mada i onaj Beograd dvadesetih godina koji Tokin opisuje nestvarno i zabrinjavajuće podseća na ovaj naš današnji.

Preporučujemo

Kao što tada rekosmo, nakon što je pred Duhovnim sudom dobio razvod braka od neverne supruge, koja je sa njegovim najboljim prijateljem otišla u Pariz, oslobođeni i veseli ali i zamišljeni nad svetom i životom, zamišljeni nad svojim „ja“, glavni lik pomenutog romana, Đorđe Đurić, u redakciji svog lista, posle kraja radnog vremena, ostavši sam, laća se pera i piše članak pod nazivom „Iskrena reč o beogradskoj džungli“.

Gorostasni, od strane svog naroda tragično zaboravljeni Boško Tokin, u olovku svog glavnog junaka stavlja sledeće reči, reči duboko analitične i reči zaprepašćujući proročanske: „Zaustavite se za trenutak vi koji dnevno trošite sebe. Čujte me jer želim iskreno, otvoreno da govorim o sebi i o Vama. Zaustavite se malo, razmislite malo pa recite: iako sebe rasipamo, iako nas često opija sama pomisao da smo još živi, iako nas nosi bujica, iako svakodnevno i instinktom bivamo iskusniji, iako za sve što se oko nas događa nismo sasvim krivi, ipak, da pokušamo progovoriti koju iskrenu i recimo pametnu reč. Da se možda opravdamo i da nađemo — da li je samo moguće — smisao.

Knez-Mihailova ulica krcata svetom novembra 1930. nakon otkrivanja Spomenika zahvalnosti Francuskoj. Foto: Arhiva

Epikurejci smo, ali ne živimo ipak prema onom pravilu „posle mene potop“. Nije to naše geslo. Sinovi jedne još uvek instinktivne, primitivne i neizrađene rase, naslednici atavizama, znamo i to da smo konstruktivni, da ima stvari koje samo nas čekaju. Postoji, mislim, i svest o nekim dužnostima. Dnevna borba, uživanje i dužnosti. Kontrasti. I mnogo koristi od svega toga nema. Ono što smo danas naučili sutra nije više potrebno. Svaki dan donosi novo, svaki dan anulira juče naučeno. Učimo svakog dana, borimo se, postajemo čeličniji a znamo da nema građe koja može sve da izdrži. Nema onoga koji može sve da obuhvati.

Beograd je luda varoš. U neprekidnom pokretu i neprestanom prilagođavanju novim prilikama. Teško onome ko izgubi korak. Beograd je borben, strašan i lep, utočište i džungla, majka i maćeha, kinematografski simultan (u epohi nemog filma, slika i snimljeni zvuk emitovan najčešće sa gramofona morali su da se sinhronizuju; prim. nov). Fotoženik. Život intenzivan, bujan, neharmoničan, ljudi neformirani. Prelaz od primitivnog čoveka do današnjeg diferenciranog, komplikovanijeg i suviše brz. Ubrzan.

Mi smo nesumnjivo inteligentni, emocionalno ne mnogo duboki, nesposobni za grandiozna osećanja, ali ambiciozni, cinici, vizantinci i sposobni za pothvate. Veće i manje. Za svaku inicijativu i posao. Nemamo etiku i estetiku, ali imamo životnu snagu. Mozak i seksus više nego srce. Možda će seksus da nas spase. Možda iz tih erotičnih momenata koji znače i zdravlje stvoriće naši naslednici estetiku. A možda će nas sport spasti. Sport i poezija koju ne volimo. Kosmička osećanja i sportske radosti. Preobraziće današnje haotično stanje i doneti spiritualizaciju. Sve je moguće. Za sve smo sposobni. Mi racionalni i neteatralni duhovi. Lišeni prave poezije, pravog soka života. (Potpuno neverovatne su ove Tokinove reči o sportu u kojima se pretvara u pravog proroka; prim. nov.)

„Ulični prodavac sladoleda i boze“, glasio je originalni naslov ove slike iz „Beogradskih opštinskih novina“ u broju od juna—jula 1939. godine. Foto: Unilib.rs/Beogradske opštinske novine

Ništa nije određeno. Kristalizacija je delo sutrašnjih. Usred ove amerikanizacije sve je moguće. U naponu. Mi smo Vildvest (Divlji zapad; Tokin očito nije bio poznavalac engleskog jezika, pa mu je izgovor bio stran; prim. nov) gde gola pesnica krči put. Muška rasa i mnogo vukova. Pitanja životne egzistencije više nego stvaranje baza. Novac. Materijalne koristi i seksualno uživanje. Vezuje nas savremenost, ovo današnje, a nema aeroplana koji bi mogao da nas odvede u budućnost. Zakovani smo za ovaj Beograd i za jedini luksuz: ženu. Dakle nova razočarenja.

Krug se širi ili smanjuje, ali je uvek krug i mi u njemu. Pa kada ne možemo izvan kruga onda u njemu treba iscrpeti sve mogućnosti. Svi nismo jednaki. U tom krugu sudbine razne. Ima nas takvih kod kojih se sve svodi na to da se održimo na površini, da ne gubimo ravnotežu, da u vrtlogu sačuvamo sebe. Ima neprijatelja i protivnika i mi se borimo protivu njih, jer žele da nas sprečavaju i u tome da se održimo na površini. Jedni smetaju drugima. Svaki je rođeni advokat, anarhista i graditelj u isti mah. Svaki je sposoban da nešto učini i da to isto pokvari. Svaki mešavina balkanskih ostataka i američkih mogućnosti. Ovo je mala Amerika, i svaki u njoj „Filadelfija“ (ime tog američkog grada na grčkom znači „bratska ljubav“, ali ovde se verovatno upotrebljava u nekom prenesenom značenju i žargonski; prim. nov). Predestinirani za velike stvari za sada se zabavljamo „prišivanjem kanti“.

Sava i Dunav oko nas. Stotine vozova koji nas vezuju sa Zapadom i Istokom, Severom i Jugom. Aeroplani, radio, potsećaju nas na raskršće raznih kultura, pokazuju da je beli grad na drumu civilizacija, ali šta se to nas tiče. Nemamo vremena da razmišljamo jer „vatamo“ veze, jurimo za položajima, jer se bojimo da nam se ne omakne „masno parče“. Predestinirani da budemo sinteza Zapada i Istoka mi za sada nismo ni jedno ni drugo. Vrenje i samo vrenje, nagomilavanje elemenata u najboljem slučaju. Očekivanje pravog časa, očekivanje erupcije, pročišćavanja. Posle toga tek može da nastupi viša harmonija i naš stil. Tada će vedrozdrava umetnost govoriti o bitnim, stvarnim odlikama rase.

Boško Tokin levo i Ljubomir Micić desno, početkom dvadesetih godina prošlog veka, dok su sarađivali u listu „Zenit“. Foto: metaphysica.rs

A dotle živimo na „gotov’s“. Spremni da dočekujemo udarce, dotle razapeti kontrastima mučimo se da ne gubimo ravnotežu, da sačuvamo vedrinu, da održimo sok, da sadimo lozu za vina budućih pokoljenja. Pioniri smo. Argonauti ideala. Jesmo i ostajemo to! Ima nas nekoliko ovde koji smo „ispekli ovaj gorki zanat“, taj ponosni, teški, bolni, pa ipak radosni poziv ljudi koje niko ne priznaje i svaki prezire. I dovoljno je da se afirmiramo, dosta da naslućujemo mogućnosti, da naglašavamo pa da nas ostave „izvan zakona“.

Pa dobro. Ostajemo izvan tih zakona, jer slušamo svoje, više, zakone. I oni nam daju snage da izdržimo i da one snage koje bi inače konstruktivno delovale upotrebimo na očuvanje sebe. Oni nam nalažu da držimo korak sa ostalima, da se žurimo da ne zakasnimo na voz. Jer nema smešnijeg od čoveka koji je stao na peronu gledajući kako mu voz ispred nosa beži. Pa ipak. Mi smo svesno zakasnili na neke vozove, jer to nisu naši vozovi. Isto tako našim savremenicima zatvorena su vrata našeg dirižabla, onog koji će poleteti sa nama u carstvo duha, duše, srca, vedrine, poezije i harmonije, večite naše žudnje.

Poezija je prognana, snovi su proglašeni elementom opasnim za društveni poredak. Misao je pod obznanom (ove dve rečenice, a tako se može tumačiti i ostatak teksta, verovatno su skrivena kritika zabrane Komunističke partije Jugoslavije, do koje je došlo decembra 1920. takozvanom Obznanom ministra unutrašnjih poslova Milorada Draškovića, tim „najobičnijim parčetom papira“ — jer ga nije potpisao kralj — kojem je protivpravno data sila zakona; takođe i kritika, poetski rečeno, stavljanja van zakona onog snevanja jednog socijalno pravednijeg sveta koje će četrdesetih godina postati norma; pažljivi čitalac će u daljem tekstu pronaći i proročanstvo o nadolazećoj revoluciji; prim. nov).

Dame čekaju ispred frizerskog salona tokom perioda Kraljevine Jugoslavije. Foto: Arhiva

Novac i samo ono što je materijalno ima prava da živi. I ono što je telesno. E pa kad je tako, mi ćemo u telesnim stvarima naći kompas, i orijentaciju, mi ćemo telu dati poeziju, dokazaćemo da i ono ima poezije. Dokazaćemo da nije kultura ono što vi mislite beogradski „margeri“, vi „Filadelfije“, spekulatni, patentirane patriote, i vi koji se grčevito držite izvesnih simbola, formula koje ste proglasili obaveznima za sve. I vi čuvari takozvanog morala, branioci principa, branioci društvenog i duševnog status kvoa, čuvajte se. Pogledajte da li je zemlja ispod vas čvrsta. Pazite da se zemlja ne pomiče jer danas u doba relativiteta možda ni zemlja nije više čvrsto tlo. Ne zaboravite da je i Beograd u pokretu, da ima relativiteta koji je jači od vašeg plitkog i prividnog relativiteta i nestabilnosti koja je već onda nastala kad su vaše formule dobile obaveznu snagu.

Vi koji ne priznajete poeziju, koji nemate religioznosti ne zaboravite ipak da je poezija isto tako realna koliko i novac, da je lepota jača od luksuza, da su emocije snažnije od politike. Vi smisao naći nećete, ali će vas smisao ošinuti jače od košave. Uostalom možda će sve to vas mimoići. Ništa niste izgubili, jer vama to nije potrebno. Jer vas ništa se ne tiče. Jer tako ide jedno pored drugog u svetu.

A ima mnogo poezije u Beogradu. Poezija je utakmica „Jugoslavija — B.S.K.“ (predivna rečenica koja savršeno opisuje prirodu kako našeg ondašnjeg tako i sadašnjeg Večitog derbija, i rivaliteta između Crvene zvezde i Partizana; prim. nov), poezija je posmatrati Beograd sa vrha Avale, poezije ima i u borbi, u intenzivnom životu, poezije ima i u vama, u svima nama, neizrađene. Izraz nije adekvatan, ali poezija struji. Poezija je životodavna struja, ona hrani i održava. Pa ipak vi ne znate za nju. Poezija je rezervoar optimizma, magacin snage. Poezija je svuda oko nas, ovde u Beogradu, poezija koju gazite svakog dana. Nemilice. Jer šta će vam to? „To se ne jede.“

Hteo sam da vam kažem sve ovo i zato vas zaustavio. A sada svaki na svoj posao. I dalje bićemo jedni protivu drugih. Do viđenja.“

Ulični čistači cipela u starom Beogradu. Foto: Arhiva

Šta je bilo posle toga? „Završivši članak, Đorđe je zapalio novu cigaretu“, piše Tokin. „Malo se ispružio i pročitao članak.“ Pri kraju romana, Đurić (ponovo najavljujući revoluciju koja će početi desetak godina kasnije, a možda najavljujući i samog Broza) se vajka „što se nešto tragično ne događa. Neka ogromna katastrofa koja bi zakovitlala sve, izazvala duševne transformacije [...] Žalio što nema korenitih pertubacija. Nema neke ogromne ličnosti koja bi izazvala ono tragično koje bi imalo duboke posledice. Duboki bol, koji prethodi novoj religiji, novoj poeziji, približavanju čoveka. Kataklizam. [...] U toj sramoti video je obrnuti „untervertung aler verte“ (prevrednovanje svih vrednosti — Ničeov koncept; prim. nov). Da dođe onaj pravi, treba prvo da se ovaj obrnuti ukloni pa onda da naiđe istiniti „untervertung“. Ko bi to mogao izvršiti? Gde je taj strašan događaj? Gde genije? I da se on pojavi, glupavci i sitni odmah bi se udružili protivu njega. Svejedno. Glavno je da se pojavi. Da bude tu, posledice će se videti tek docnije“.

Potom Đurić piše još jedan članak, u kojem, između ostalog, o stanju našeg ondašnjeg (ali i sadašnjeg) društva kaže: „Pravog gospodstva nema. Raja će postati kulturna tek onda kada prođe kroz purgatorijum duhovne revolucije, kada se oslobodi lažnog gospodstva ljudi koji su izašli iz ćepenaka. Tek tada će čovek moći da rekne svoju, pravu reč. Kada umetnik pobedi ćiftu. Kada se uvidi da gospodstvo duha nema veze sa materijalnim bogatstvom“.

Ali ovde ćemo završiti. Moraćete sami da iskopate ovaj zaboravljeni biser srpske kulturne baštine, „roman posleratnog Beograda“, i da ga pročitate, ako želite da sklopite čitavu sliku iz ovih tokinovskih „puzli“ kojima smo vas obasuli. Na nama je bilo da vam zagolicamo maštu, uprkos tome što bi ovi odlomci možda mogli da stvore pogrešnu sliku o radnji romana, koja se tiče pre svega života ondašnjeg visokog društva. Premda je izašao 1932. godine u izdanju Gece Kona i u međuvremenu bačen u zaborav, u novije doba, a posebno tokom tekuće decenije, pojavila su se savremena izdanja koja se mogu pronaći u svim bolje snabdevenim knjižarama.

(P. L. / Boško Tokin, „Terazije: roman posleratnog Beograda“, Izdavačka knjižarnica Gece Kona, Beograd 1932)