Potraga za Stivensonovim „Ostrvom s blagom“ još uvek traje: Kako su nastajali veliki romani

Robert Luis Stivenson, fotografija iz 1893. godine. Foto: Wikimedia Commons/Henry Walter Barnett/State Library of New South Wales/RTG

Robert Luis Balfur Stivenson bio je plodni škotski romanopisac, pesnik i putopisac, rođen 13. novembra 1850. u Edinburgu, prerano preminuo na Samoi 3. decembra 1894. godine, manje od mesec dana nakon što je proslavio 44. rođendan. Otac mu je bio Tomas Stivenson, a majka Margaret Izabel r. Balfur. Očeva strana porodice bila je inženjerska, posvećena gradnji svetionika: ne samo otac, koji je u svoje vreme bio vodeći stručnjak na tom polju i revolucionar što se toga tiče, o čemu svedoči i njegova stranica na Vikipediji, već i deda i stričevi; u istom poslu bio mu je i deda po majci, mada su Balfurovi bili starije škotsko plemstvo koje je sezalo do petnaestog veka.

Preporučujemo

Kada je napunio osamnaest godina promenio je spelovanje svog drugog imena („Lewis“ je postalo „Louis“), a kada mu je bilo dvadeset tri načisto je izbacio „Balfur“, mada je dobar deo detinjstva proveo upravo u kući svog dede po majci, koji je bio sveštenik Škotske crkve u obližnjem Kolintonu, danas predgrađu škotske prestonice. Bolešljiv od ranog detinjstva, sklon groznici i bronhijalnom kašlju, stasao u porodici posvećenih mada ne i striktnih prezbiterijanaca, od prvih dana intelektualno bogaćen narodnim pričama, bajkama i verovanjima, izgledao je i delovao čudno i ekscentrično, pa mu je u svakoj školi koju je pohađao bilo teško da se uklopi.

U osnovnu, koju je upisao sa šest godina, često i nije išao zbog bolesti (posebno je bio osetljiv tokom kasnojesenjih i zimskih meseci, tokom kojih je sve do svoje jedanaeste praktično neprestano imao temperaturu), pa su ga podučavali tutori; kasno je čak naučio da čita i piše, tek kada mu je bilo sedam ili osam, mada je već bio počeo da diktira priče majci i negovateljici, što je njegovom ocu bio izvor ponosa (i on sam je pisao u detinjstvu dok mu otac nije pronašao radove i naredio mu da „batali gluposti i gleda svoja posla“: ništa gore od zatucanog i ograničenog konzervativnog roditelja).

Kada mu je bilo jedanaest upisao se na Edinburšku akademiju, na kojoj je zbog bolesti sporadično boravio samo oko petnaest meseci. Narednih godina nekoliko je puta menjao obrazovne institucije sve dok 1867. nije upisao Univerzitet u Edinburgu; prethodne godine, na 200. godišnjicu Kovenantskog ustanka, ponosni otac Tomas platio je iz svog džepa objavljivanje Robertove prve knjige koja se bavila tim istorijskim događajem.

„Portret Roberta Luisa Stivensona“, Džon Singer Sardžent, 1887. Foto: Wikimedia Commons/artrenewal.org/Racconish

Mladi Stivenson studijama nije pristupio sa oduševljenjem i energiju je mahom trošio na smišljanje uvek novih načina za eskiviranje nastave, ali su prijateljstva koja je tamo sklopio bila od posebnog značaja za njegov dalji razvoj; pored Čarlsa Bakstera koji će mu postati finansijski agent, i profesora Fliminga Dženkinsa koji je u svojoj kući organizovao amatersko pozorište, verovatno je na njega najveći uticaj ostvario rođak koji se takođe zvao Robert, i koji se, umesto porodičnog zanata, odlučio za studije umetnosti.

Tih godina Robert je dosta putovao sa ocem koji je obilazio svetionike diljem škotskog priobalja, i uživao je u tome, ne zbog posla za koji su ga spremali već zbog materijala za pisanje koji mu je drumovanje donosilo; kada je aprila 1871. godine obavestio oca da namerava da se u potpunosti posveti toj karijeri, ovaj je bio prirodno razočaran, ali, po rečima Stivensovove majke, i „čudesno pomiren sa sudbinom“. Kompromis se, naposletku, sastojao u tome da se mladić posveti studiranju prava kako bi mu advokatura pružila novčanu sigurnost, za slučaj da mu književnost omane.

Počeo je da se oblači kao boem, da posećuje jeftine pabove i bordele, u skladu sa mogućnostima svog džeparca; ali zbog odbacivanja hrišćanstva i priznanja ocu da je postao ateista, do čega je došlo januara 1873. godine, dugo nije razgovarao sa roditeljima. Postao je i aktivan u londonskim književnim krugovima, sprijateljio se sa Leslijem Stivensom, urednikom jednog ondašnjeg časopisa, koji ga je upoznao sa Vilijamom Ernestom Henlijem, energičnim i govorljivim čovekom sa drvenom nogom, koji se smatra inspiracijom za Dugog Džona Silvera, lika iz romana o kojem će uskoro biti više reči; Stivenson i Henli su postali bliski prijatelji, Henli je čak i sarađivao sa slavnim autorom, sve dok među njima nije izbila svađa 1888. godine.

Leta 1875. postao je član škotske advokatske komore, i premda su studije prava uticale na njegovo književno stvaralaštvo, nikada se nije bavio tim poslom već je svu svoju energiju trošio na pisanje i putovanja. Često je tih godina posećivao Francusku; prvi put je otišao novembra 1873. radi oporavka posle jedne bolesti, ali mu se izgleda ta zemlja isuviše dopala da bi se na tome završilo. Upravo je tamo septembra 1876. upoznao svoju buduću suprugu, Feni Van de Grift Ozborn, sveže rastavljenu Amerikanku sa troje dece, među kojima je bila i kćer Izobel sa kojom je zajedno studirala umetnost u zemlji galskih petlova.

„Robert Luis Stivenson i njega žena“, Džon Singer Sardžent, 1885. Foto: Wikimedia Commons/jssgallery.org/Crystal Bridges Museum of American Art/Scewing

Feni i on su postali ljubavnici početkom naredne godine, a nakon što se ona vratila zakonitom mužu u San Francisko, krenuo je na samotno dvanaestodnevno pešačenje dugo 200 kilometara po planinama Seven u srednjoj Francuskoj; proizvod je bila knjiga „Putovanja sa magarcem po Sevenu“ iz 1879. koja se smatra pionirskim delom svog žanra. Iste godine je krenuo za Ameriku, protivno savetima prijatelja i bez znanja roditelja, hrleći svojoj deset godina starijoj voljenoj; putovao je u drugom razredu na parobrodu „Devonija“, delom iz želje da uštedi novac, delom iz želje da stekne novo iskustvo sa običnim svetom, delom zato što je tako bilo pustolovnije; od Njujorka do Kalifornije je putovao vozom, i kasnije to opisao u putopisu „Amaterski emigrant“.

Stekao je time vredno iskustvo, ali dosta narušio zdravlje i čak bio na ivici smrti u Montereju, gde su mu tamošnji rančeri spasili život. Zatim je produžio u San Francisko u kojem je živeo sa 45 centi na dan, radio sve što može da bi preživeo, pokušavao da zaradi pisanjem, ponovo se razboleo. Možda bi i tada umro da Fani nije došla da ga neguje; ali je s njenim dolaskom živnuo, dobio novi polet, a i otac mu je poslao novac, čuvši u kakvim je problemima. Napokon su se venčali maja 1880. i medeni mesec (koji je trajao dva meseca) proveli u napuštenom rudarskom logoru u dolini Napa (što je proizvelo „Silveradske skvotere“), a već avgusta se vratili u Ujedinjeno Kraljevstvo. U Londonu su zatekli Stivensonove roditelje; Feni ih je očarala i uspešno pomirila oca i sina.

Čini se da je tokom boravka u Bornmutu početkom osamdesetih napisao novelu „Čudnovati slučaj doktora Džekila i gospodina Hajda“, koja je objavljena 1886. godine; i inače je početkom te decenije, uprkos rđavom zdravstvenom stanju, napisao neka od svojih najboljih dela: „Crna strela“, „Silom odveden“, zbirku pesama za decu pod nazivom „Detinji vrt stihova“ i — „Ostrvo s blagom“, roman koji se na srpskom prvi put pojavio 1923. godine u prevodu Mihaila Đorđevića i od tada bio objavljen preko četrdeset puta, roman koji, verovatno, ima polovina ili trećina svih domaćinstava u ovoj našoj republici (a da izvestan deo njih možda toga nije ni svestan).

Džim Hokins, Dugi Džon Silver i njegov papagaj. Ilustracija za Stivensonov roman „Ostrvo s blagom“, izdanje iz 1911. godine. Foto: Wikimedia Commons/Themadchopper

Na ideju za tu knjigu Stivenson je došao nakon što je jednog kišovitog popodneva u škotskom selu Brejmaru, sa svojim posinkom Lojdom Ozbornom (sinom Feni iz prvog braka) nehajno nacrtao mapu imaginarnog, romantičnog ostrva kako bi zabavio i sebe i dečaka. Desilo se to nekih godinu dana nakon povratka iz Sjedinjenih Država, gde je lično svedočio bedi i siromaštvu, životu najnižeg sloja stanovništva, odakle je doneo sećanja na brojne avanture; istovremeno, bio je pod utiskom izmirenja sa roditeljima.

„Bila je to priča za dečake; nije bilo potrebe za psihologijom i finim pisanjem; a imao sam i dečaka pri ruci da mi posluži za uzor. Žene su bile isključene... a onda mi je sinula ideja za Dugog Džona Silvera kojim sam sebi obećao sredstva zabave; da uzmem svog poštovanog prijatelja... da ga lišim svih dobrih kvaliteta i viših milosti temperamenta, i da mu ne ostavim ništa osim snage, hrabrosti, okretnosti, i njegove veličanstvene ljubaznosti, i da pokušam da ih izrazim u pojmovima kulture sirove cirade“, napisao je Robert Luis Stivenson o svojim razmišljanjima prilikom osmišljavanja romana „Ostrvo s blagom“.

U roku od petnaest dana napisao je petnaest poglavlja. Potom je pao u postelju, ponovo bolestan, i rad na ovom delu je nastavio tek u okolini Londona gde se povukao radi lečenja. Otac ga je posetio i pružio mu, ne samo snažan podstrek, već i idejnu pomoć: upravo je Tomas Stivenson predložio čuvenu scenu sa Džimom u buretu za jabuke, i upravo je on predložio da se brod kapetana Flinta zove „Morž“.

Robert Luis Stivenson je takođe pozajmljivao i od drugih autora koji su stvarali pre njega, pošto „Ostrvo s blagom“ nije samoniklo delo već kulminacija ostrvskih literarnih strujanja devetnaestog veka. Naime, tokom tog stoleća, a i delom onog pre njega, dva najpopularnija tipa pomorskih romana bila su „mornarička pređa“ (gde bi glavni lik obično bio sposobni oficir koji bi zapadao u realistične pustolovine, usred krupnih istorijskih događaja) i „romantika pustog ostrva“ (gde bi glavni lik bio nasukan i morao da se sukobljava sa piratima koji su tražili zakopano blago ili sa besnim domorocima).

Gusari prave „crni znak“ isecanjem lista iz Biblije, ilustracija za Stivensonov roman „Ostrvo s blagom“, izdanje iz 1911. godine. Foto: Wikimedia Commons/AdamBMorgan

Ovaj potonji žanr je oko 1815. postao najpopularniji u britanskoj književnosti uopšte, možda zbog interesovanja za „plemenitog divljaka“, što su svojim knjigama izazvali Šatobrijan i Ruso; temelj za to već je postojao, budući da je Danijel Defo još 1719. objavio svoj legendarni roman „Robinzon Kruso“, verovatno najprevođeniju englesku knjigu svih vremena (i možda prvi engleski roman), tako da romani kao što je „Nasukan“ od Sare Barnli iz 1816. i „Pirat“ od sera Voltera Skota (autora „Ajvanhoa“) iz 1822. predstavljaju samo zidanje novih „spratova“.

Od dela koja su ga inspirisala Stivenson pominje „Napokon“ od Čarlsa Kingslija, gde je na spisku Devičanskih ostrva našao jedno po imenu „Mrtvački kovčeg“ (verovatno ostrvo Ded Čest koje stvarno postoji; na susednom Piterovom ostrvu postoji Mrtvačev zaliv) pa smislio istoimenu pesmu koja je poslužila kao seme čitave priče („Petnaest mornara uz mrtvački kovčeg / Ju-hu-hu i boca ruma! / Piće i đavo odneće ostale / Ju-hu-hu i boca ruma!“, to jest na engleskom: „Fifteen men on the dead man's chest / Yo-ho-ho, and a bottle of rum! / Drink and the devil had done for the rest / Yo-ho-ho, and a bottle of rum!“); pominje „Opštu istoriju pljački i ubistava ozloglašenih pirata“ iz 1724. od izvesnog kapetana Čarlsa Džonsona, čiji identitet nikada nije utvrđen jer čovek tog imena nije pronađen ni u jednom arhivu; pominje pripovetku „Zlatni jelenak“ od Edgara Alana Poa, gde je našao nadahnuće za skelet kapetana Flinta; i tako dalje.

Prvobitni naziv „Ostrva s blagom“ bio je „Brodski kuvar: Priča za dečake“, i počeo je da, kao roman u nastavcima, izlazi u časopisu „Mladi ljudi“ mesec dana nakon što je Stivenson počeo da ga piše; čitavo delo objavljeno je u sedamnaest sedmičnih nastavaka od 1. oktobra 1881. do 28. januara 1882., a u knjiškoj formi pojavio se naredne godine pod svojim sadašnjim nazivom. Predstavljao je ne samo njegov prvi poslovni uspeh, već i prvi uspeh kod književne kritike.

Pomenimo i neke kuriozitete. Recimo, ne zna se tačno vreme odigravanja radnje jer je autor tako želeo, mada je svakako u pitanju osamnaesti vek ili kraj sedamnaestog, pošto narator Džim Hokins već u prvom pasusu prvog poglavlja kaže: „... laćam se pera godine Gospodnje 17...“. Takođe, anotacije na mapi pominju datume „1. avgust 1750.“ te „dvadeseti jul 1754.“, a pominje se i 1745. godina kada je doktor Lajvsi učestvovao u Bici kod Fontnoa; ista godina se nalazi i u dnevniku Bilija Bounsa.

Naslovna strana za roman „Ostrvo s blagom“ od Roberta Luisa Stivensona, izdanje iz 1911. godine. Foto: Wikimedia Commons/library.yale.edu/Racconish

„Ostrvo s blagom“ pominje pet istorijskih gusarskih kapetana i to: Vilijama Kida (koji je stvarno bio zakopao blago na ostrvu Gardiners, koje su vlasti posle iskopale), Edvarda Tiča zvanog Crnobradi, Edvarda Inglenda, Hauela Dejvisa i Bartolomeja Robertsa; takođe, Izrail Henc je bio stvarni gusar iz ekipe Crnobradog kojem je ovaj pucao u koleno da bi zaplašio sopstvenu posadu, nakon čega je prebačen na kopno radi oporavka i samo blagodareći toj okolnosti izbegao hapšenje, pa kasnije navodno bio prosjak u Engleskoj.

Stivenson pominje i neki brod „Potkralj Indije“ koji je plovio ka Lisabonu od Goe, tada portugalske kolonije, a koji je navodno opljačkao Inglend nadomak Malabara, dok je Džon Silver služio na „Kasandri“. Istoriji je to nepoznat događaj, ali je zato aprila 1721. gusarski kapetan Džon Tejlor (bivši zamenik Inglenda, kojeg je ovaj ostavio na pustom ostrvu zbog manjka svireposti), ploveći na „Kasandri“, nadomak ostrva Reinion u Indijskom okeanu zaposeo portugalski galeon „Naša Gospa od Kaboa“; među putnicima se nalazio i dom Luis Karlos Inasio Šavijer de Menezes, grof Eriseire, donedavni potkralj Portugalske Indije koji je sa sobom vukao veći deo „legalno stečenog“ blaga, što je ovu plenidbu učinilo jednom od najvećih u istoriji gusarenja. E sad, ili je Stivenson nesvesno pobrkao činjenice ili je to namerno uradio, što bi značilo da je Silverovo pamćenje zatajilo.

Što se samog ostrva sa zakopanim blagom tiče, mnogi su pokušali da ustanove o kojem se zapravo radi. Postoji više kandidata, ali ističu se ostrvo Huventud kod Kube, koje je tri veka služilo kao piratska baza za snabdevanje, Normanovo ostrvo u sklopu Britanskih Devičanskih Ostrva, Kokosovo ostrvo kod obala Kostarike, i druga; izvesno nije u pitanju nijedno, što tu potragu čini uzaludnom. Što se tiče gostionice „Admiral Benbou“ koja je bila u vlasništvu Hokinsovog oca, veruje se da je Stivenson bio inspirisan bristolskog gostionicom „Landodžer Trou“.

Za kraj, ne možemo a da ne pomenemo trajni uticaj koji je ovaj roman ostavio na narodsku percepciju gusara: mapa zakopanog blaga sa znakom „X“, škuna kao piratsko plovilo, „crni znak“ kao cirkularni list papira koji je s jedne strane crn a sa druge ima ispisanu presudu optuženom piratu (Stivensova genijalna izmišljotina), jednonogi pomorac sa papagajem na ramenu — sve to spada u nasleđe „Ostrva s blagom“. Bez Stivensona, gusar bi u našoj kolektivnoj svesti izgledao posve drugačije.

(P. L.)