Brutalan odlomak Tokinovog romana „Terazije“ iz 1932: Čupamo od zaborava bisere srpske kulture

Boško Tokin, pisac, novinar i prvi srpski filmski teoretičar i kritičar. Foto: Arhivska fotografija

Ko je Boško Tokin? Čovek koji, da je stvarao i delovao u nekoj velikoj kulturi, nikada ne bi morao da bude čupan od zaborava, pošto bi svi znali odgovor na pitanje: „Ko je Boško Tokin?“ Rođen 2. aprila 1894. godine u Čakovu, rodnom mestu Dositeja Obradovića, realnu gimnaziju 1912. završava u Temišvaru, gde mu je školski drug bio Miloš Crnjanski. Još od 1910. redovno leta provodi kod strica u Zemunu, gde se druži sa Savom Šumanovićem, Nikolom Krstićem i Slavkom Vorkapićem, i gde se posle mature polutrajno nastanjuje.

Preporučujemo

Ali mesto ga još nije držalo i do januara 1914. dva puta će proputovati Srednju Evropu. Tada prelazi u Beograd, prestonicu Kraljevine Srbije, i počinje da radi kao novinar u listu „Pijemont“, organu „Crne ruke“. Po izbijanju Prvog svetskog rata prijavljuje se kao dobrovoljac i biva poslat na front, ali, prepoznajući njegove kapacitete, vojska ga prebacuje u svoj pres-biro kod Slobodana Jovanovića; povlači se preko Albanije sa zaštitnim polubataljonom Vrhovne komande, preko Italije stiže u Francusku, u Provansi gleda prve filmove Čarlija Čaplina, i početkom maja 1916. dolazi u Pariz.

U „Gradu svetlosti“ ostaje do decembra 1919. godine, s kraćim prekidima, pošto dosta vremena provodi putujući u Monte Karlo, Nicu, Marsej, Barselonu, Brisel, London... U Parizu, međutim, ne dangubi, nego na Sorboni studira estetiku i istoriju umetnosti, druži se sa znamenitim filozofima, umetnicima, slikarima, vajarima, piscima, pesnicima... Čak, jednom prilikom upoznaje i Lava Trockog, nesvestan kakvu će ovaj ulogu odigrati samo par godina docnije. Postaje saradnik više pariskih časopisa u kojima objavljuje eseje; njegov esej „Kinematografska estetika“ biva preveden na čak šest evropskih jezika. 1917. učestvuje u organizovanju Prve srpske izložbe u Parizu, a 1919. i Prve jugoslovenske izložbe. U Francuskoj prevodi i objavljuje „Antologiju savremene jugoslovenske poezije“.

Boško Tokin, pisac, novinar i prvi srpski filmski teoretičar i kritičar. Foto: docplayer.net

Nakon francuskog glavnog grada, dugotrajni i zaobilazni put natrag u domovinu vodi ga januara 1920. ponovo preko Italije, gde pre svega boravi u Rimu, Firenci, Napulju i Milanu, a potom preko Grčke i Egipta. Oktobra meseca u beogradskom listu „Progres“ izlazi jedna njegova filmska kritika: u pitanju je prva ikada napisana na srpskom jeziku, nakon što je prethodno jednu već objavio u Parizu na francuskom. Dva meseca kasnije stiže napokon na svoje konačno odredište: Beograd.

Sa Ljubomirom Micićem početkom 1921. objavljuje Manifest zenitizma i postaje jedan od glavnih saradnika i pridruženih urednika lista „Zenit“; počinje da piše pesme, dijaloge, novele, pozorišne kritike, nastavlja da piše filmske. Prevodi na francuski pesme od Crnjanskog i Krleže, a prevodi i sa francuskog, kao i mađarskog i bugarskog, na srpskohrvatski. Tokom međuratnog perioda, posebno dvadesetih godina, u Beogradu se intenzivno druži sa Stanislavom Vinaverom i Tinom Ujevićem, između ostalih.

Posebno film zdušno propagira, pa 1924. osniva Klub filmofila preko kojeg sa Draganom Aleksićem pokušava da snimi komediju „Kačaci u Topčideru“, ali taj projekat pod nerazjašnjenim okolnostima ostaje nedovršen; po jednoj verziji, snimatelj je zbog neuzvraćene ljubavi glavne glumice Mladice Popović uništio 200 metara filmske trake (Slobodan Šijan kaže da se radi od četiri do šest minuta filma), mada Šijan takođe iznosi kao mogućnost i to da su Tokin i ekipa napravili famu oko nepostojećeg filma, svesno manipulišući javnošću i igrajući se njome. 1925. pokreće i prvi filmski nedeljnik u nas „Film“, koji će izlaziti samo godinu dana, ali biti obnovljen deceniju kasnije. Pred izbijanje Drugog svetskog rata, objavljuje „Istoriju jugoslovenskog filma“ u četrnaest nastavaka.

Boško Tokin levo i Ljubomir Micić desno, početkom dvadesetih godina prošlog veka, dok su sarađivali u listu „Zenit“. Foto: metaphysica.rs

1932. za Gecu Kona izdaje „Terazije: roman posleratnog Beograda“, koji diže prestoničku javnost na noge zato što autor bez dlake na jeziku, prozirnim velom skrivajući identitete pripadnika ondašnje elite, piše o njihovoj ogrezlosti u korupciju i dekadenciju. Svako ko se u „Terazijama“ pronašao, nije se slučajno pronašao. (Inače, pre izvesnog vremena preneli smo jedan autorski tekst Gece Kona za „Politiku“ objavljen 1. juna upravo te 1932. godine. Ako ga niste pročitali: svaka preporuka. Nalazi se na ovom linku.)

Napisao je i roman o pozorišnim i filmskim krugovima „Gedeon i Olga“, koji je, a to tako nestvarno zvuči, izgubljen; napisao je „Književne čerge“, „intimno ispričanu“ istoriju razvoja naše književnosti u međuratnom periodu; napisao je i misterioznu komediju „Gospodin Nadežda“, koja isto tako nije sačuvana, a koja je trebalo da bude postavljena u tri pozorišta ali nikada nije izvedena, i za koju se veruje da je zapravo komad o transvestitu, prvi kod nas i jedan od prvih u svetu, ako ne i prvi.

1933. osniva se Akademija sedam umetnosti, a Tokin postaje jedan od njenih deset članova (koliko je ugledna ta institucija bila, najbolje govori činjenica da joj je prvi predsednik bio Branislav Nušić). Tokin je takođe i jedan od osnivača Jugoslovenskog novinarskog udruženja; pored već pomenutih tema, bavio se i sportskim novinarstvom, uređivao razne sportske listove, bio strastveni ljubitelj fudbala (na jednom mestu u romanu „Terazije“ Tokin piše: „A ima mnogo poezije u Beogradu. Poezija je utakmica Jugoslavija — B.S.K.“); pisao je čak i priče smeštene u svet sporta (kao i priče smeštene u svet filma).

Međutim, uprkos svim svojim naprednim tendencijama, tokom okupacije pravi krupnu oportunu grešku: piše za kolaboracionistički list „Kolo“. Nakon oslobođenja zbog toga biva osuđen na dve ili tri godine zatvora i gubitak nacionalne časti (što je, po svemu sudeći, kasnije povučeno), mada se zbog toga ne buni, već pošteno tvrdi da je sam kriv za to što ga je snašlo.

Scena sa snimanja komedije „Kačaci u Topčideru“ Boška Tokina i Dragana Aleksića sredinom 1920-ih godina. Foto: novifilmograf.com/predrag-todorovic-srpski-avangardni-pisci-o-filmu

Posle izlaska sa robije od države dobija posao u jednoj knjižari u Vršcu, ali brzo počinje svoj put ka punoj reafirmaciji: piše o filmu za mnoge specijalizovane listove, drži predavanja u Jugoslovenskoj kinoteci i na Kolarčevoj zadužbini, sa Vladetom Lukićem piše „Enciklopediju filma“ i „Knjigu o filmu“, a piše i naš prvi filmski leksikon koji dovršava 1952. Ali umire naredne godine, ne dočekavši njegovo objavljivanje. Šijan tvrdi da posleratne generacije naših filmskih radnika nisu ni svesne koliko zapravo duguju Bošku Tokinu, našem prvom filmskom teoretičaru i kritičaru.

Posle ovog biografskog uvoda, prelazimo odmah na odlomak iz gorepomenutog romana „Terazije“, koji se tiče i nas kao društva, naše političke i svake druge stvarnosti, kako ondašnje tako i sadašnje, ali i Beograda, kako ondašnjeg tako i sadašnjeg:

„Na jesen raspisani su novi izbori. Politička atmosfera postala je neizdržljiva. Pocepanost stranaka, hrvatsko pitanje, korupcija, socijalna pitanja, ekonomska kriza. Posle konjukture novca došla je uznemirenost. Posle prvih posleratnih godina kada su bujale velike afere, kada se lako zarađivalo, kada se nemilice trošilo, kada se mislilo da su sva socijalna pitanja likvidirana zakonima i dekretima, pojavilo se uverenje da ništa nije stabilno, da nema čvrstog tla, da nema ničega što ljude, društvo, pa čak ni državu, iznutra, snagom, logikom i neumitnošću zajedničke sudbine, dubokom unutrašnjom potrebom vezuje i drži zajedno. Ljudi, a najmanje političari, kojima je bila poverena sudbina zemlje, odnosno koji su sebi prigrabili to vođenje, nisu osetili ni razumeli bitnost, sadržaj, genezu, prave potrebe, stvarne strukture i zato nisu ni u privatnom, ni u javnom životu bili iskreni, duboki, pravedni, čvrsti.

Knez-Mihailova ulica krcata svetom novembra 1930. nakon otkrivanja Spomenika zahvalnosti Francuskoj. Foto: Arhiva

Nestalnost, nestabilnost bili su u svemu i svima. I strah da ne budu „izrađeni“ u ljudima, politici, društvu, trgovini, poslovima, književnosti, u svim manifestacijama života. Sve je bilo samo glazura kulture i fasada. Kao što je Beograd spolja već ličio na veliku varoš, na evropsku varoš, amerikaniziranu kako se rado govorilo, a u suštini ostao Beograd minderluka, ćepenaka, ćevapčića, slava i ogovaranja. Sklonište ljudi koje Zapad još nije sasvim osvojio a balkansko još napustili nisu. Kontradikcija je bilo mnogo. Svuda. Nesvarenog, nestabilnog i prelaznog.

Politika je bila sva u kombinacijama. Poslovi tako isto samo kombinacije. Malo pojava, malo manifestacija koje bi vodile kristalizovanju. Praveći kombinacije ljudi su se predali opasnoj igri u kojoj su videli cilj i sigurnost. Mislili su da kombinacije samim tim što su kombinacije spasavaju. Da ima nečeg izvan kombinacija, izvan uobičajenog načina života, nisu ni pomišljali.

Iza, na izgled solidnih i čvrstih fasada, krio se haos, trulež, ostaci vizantizma, pojave novog doba na naš način primenjene. Stara beogradska čaršija, neprikosnovena, počela je posle jednog perioda naglog bogaćenja, preterane žeđi za poslovima, usled nesolidnih kombinacija i konkurencije da gubi temelje. Banke su preko noći postale ogromna preduzeća da bi se jednog dana raspale kao kule od karata. Liferacije su prestajale, a tako izdašne intervencije sve ređe. Pojavilo se nepoverenje.

Snobizam je uzeo velikog maha, hohštapleri redovna pojava, često skopčani poslovima nekih patentiranih patriota. Ideala, principa nije bilo. Mesto konstrukcija, razjedinjavanja i raspadanja. Brzo se živelo, brzo je neko izbio na površinu, a još brže nestajao. Meteorične pojave u haotičnom Beogradu. Sve je u pokretu, u vrenju, užurbano i grozničavo. I stalno kombinacije, kao da drugog izlaza nema.

Knez-Mihailova ulica i Ruski car tridesetih godina XX veka. Foto: arhitekturabezbeograda.wordpress.com

I luda trka za novim, senzacionalnim. Kopiralo se i presađivalo novo da se drži korak sa Evropom. Bez obzira na stvarne potrebe. Pri tome konstruktivne snage zemlje nisu mogle doći u obzir. Nisu mogli da kažu svoju reč i daju svoju meru. U opštoj vrtoglavici Beograda bez ideala, bez društvenog morala, Beograda novih kuća, reke automobila, uz besnu muziku džaza, pogleda elegantnih i našminkanih žena, rasnih i po spoljašnjosti najsuptilnijih pojava, Beograd je igrao opasnu igru. Hazarderski. Kockarski. Stavio je na kocku osnovne crte nacije. Temelje. Budućnost.

Beograd je bio polučaršijski, polumondenski, primitivan, dekorativan, dinamičan, vizantijski, rafinovan, nemoralan, zakulisan, brutalan, temperamentan, nemilosrdan, pijan, privlačan, bezobziran, familijaran, hipermoderan i anahroničan. Besan i bedan u isti mah. Džungla. Far Vest. Carstvo komita i advokata. Postojbina patentiranih patriota, lažnih velikih ljudi, snobova, spekulanata, političara koje niko nije voleo a ceo svet trpeo.

Beograd, drevna varoš na ušću Save i Dunava, sa divnim profilom nije imao svoje „ja“. Nedovršena simfonija. A nije bilo kompozitora da je dovrši. Ovako „simfonija“ Beograda bila je disharmonija. Niske kuće, košava. Asfalt, visoke kuće, minderluci i bubikopf, bozadžije i radio Filips, aščije i automobili sa znakom Y. U simfoniji zahuktalosti, kontrasta, užurbanosti, i pokreta samo su se nazirali znaci buduće orkestracije.

[...]

Sava i Dunav sledili su vekovni tok, zapljuskivali obale nemirnog grada. Košava je besno duvala. Beskrajno, divno, veličanstveno nebo pokrivalo je svu ovu gungulu. Beograd koji nestaje, Beograd koji se formirao, živeli su zajedno. Povezani mentalitetom heterogenih stanovnika, vezama, interesima i opštim potrebama. Bilo je neke fatalnosti, koja nije dozvolila da se staro sasvim potisne a novo sasvim izgradi. I ako je novi Beograd fizički obarao stari, ovaj je ipak postojao duhovno. Nigde celine.

Terazije prvih decenija XX veka. Foto: Wikimedia Commons/Jelica

Terazije su dominirale, ali su Palilula, Đeram, Čubura, Savamala, Vračar, Dorćol i dalje živeli svojim životom, lokalno, kao što su heterogeni elementi, došljaci iz raznih krajeva sačuvali svoje osobine. A sve je bilo pod istim nebom. Uzalud. I uzalud su u nove ulice, asvalt urezali kao oštri nož u stare kuće. Regulacija je dizala i spuštala kuće, širila ulice, davala pravac, izolovala straćare, ali nije bilo regulacije srca, duše. Nije bilo jednog pravca. Pravca zajednice.

Politički život uoči izbora bio je pun neizvesnosti. Verovalo se u vladu koja je raspisala izbore, ali se nije verovalo da će to biti izlaz. Rešenje nije bilo u političkim kombinacijama. Pa ni profesionalni političari nisu mnogo verovali da će ova najnovija politička kombinacija doneti rešenje. Pa šta onda? Političari su imali svoje brige i radili samo na tome da se što bolje obezbede. Razleteli su se po srezovima koje davno nisu obišli. Davali nova obećanja i trošili pare. Partijske, odnosno državne. Unutrašnjost je oživela. Ali ne i plemeniti, bolji i stvarni život.“

Malo kasnije u romanu, nakon što je pred Duhovnim sudom dobio razvod braka od neverne supruge, koja je sa njegovim najboljim prijateljem otišla u Pariz, oslobođeni i veseli ali i zamišljeni nad svetom i životom, zamišljeni nad svojim „ja“, glavni lik Đorđe Đurić se u redakciji svog lista, nakon kraja radnog vremena, ostavši sam, laća pera i piše članak pod nazivom „Iskrena reč o beogradskoj džungli“. Ali to će biti predmet jednog narednog teksta.

(P. L. / Boško Tokin, „Terazije: roman posleratnog Beograda“, Izdavačka Knjižarnica Gece Kona, Beograd 1932)