Monah spalio Zlatni paviljon da bi Mišima napisao „Zlatni paviljon“: Kako su nastajali veliki romani

Jukio Mišima 1931. godine kao đak prvak prilikom upisa u osnovnu školu Gakušuin. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/vill.yamanakako.yamanashi.jp

Jukio Mišima je možda najznačajniji japanski pisac dvadesetog veka kojem je 1968. godine zamalo izmakla Nobelova nagrada za književnost (dobio ju je njegov zemljak Jasunari Kavabata), čovek koji je preporodio „no“ i „kabuki“ (klasični japanski teatar), pesnik, glumac, reditelj. Nacionalista, koji je putem svoje privatne milicije „Društvo štita“ uzeo za taoca jednog od komandanata Japanskih odbrambenih snaga te pokušao da ohrabri oficire i vojnike da dignu ustanak protiv američkih okupacionih vlasti, i potom, kada su ovi odbili, izvršio „sepuku“ — ritualno samoubistvo rasporavanjem utrobe kratkim mačem.

Preporučujemo

Jukio Mišima nije pravo ime ove gromade japanske i svetske književnosti već samo pseudonim; zapravo se zvao Kimitake Hiraoka, a rodio se 14. januara 1925. u tokijskom distriktu Jocuja, koji se danas nalazi u okviru nadaleko čuvenog i prebogatog Šinđukua, dela grada koji se posle Drugog svetskog rata dramatično razvio i nametnuo kao treći centar grada, rivalski nastrojen prema prvobitnim gradskim jezgrima Ginzi i Marunoučiju.

Njegov otac Azusa je bio državni službenik, a njegov otac Đotaro bivši generalni guverner Sahalina (prvi civil na tom položaju) koji je morao da podnese ostavku posle afere oko izdavanja ribarskih dozvola. Ali ta grana familije bila je vrlo skromnog porekla: Mišimini „preci po očevoj liniji“, piše njegov biograf Džon Nejten, „bili su seljaci tako niskog ranga da sve do ranog devetnaestog veka nisu imali čak ni prezime“.

Jukio Mišima i Šintaro Išihara, koautor knjige „Japan koji zna da kaže ne“ iz 1989. godine, desničarski političar i guverner Tokija u periodu 1999—2012. (četiri puta biran na tu funkciju, podneo ostavku zbog namere da osnuje novu političku stranku). Fotografija je nastala 1956, iste godine kada je izašao Mišimin roman „Zlatni paviljon“. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/bungakukan.or.jp

Mišimina majka Šizue poticala je iz učiteljske porodice koja je tokom šogunata generacijama služila klanu Maeda; daleko uzvišenijeg samurajskog porekla bila je njegova baka po ocu, Đotarova supruga Nacu, čiji je čukundeda Joritaka Macudaira bio „daimjo“ (feudalni gospodar) oblasti Šišido i preko svoje žene u rodbinskim odnosima sa klanom Tokugava, čiji su pripadnici dva i po veka vladali Japanom kao šoguni: samurajskije od toga gotovo da ne postoji.

Upravo je baka Nacu odigrala ključnu ulogu u razvoju Mišime, i to tako što je uradila nešto nezamislivo užasno i sebično: pod izgovorom da je opasno po dete da živi na gornjem spratu, uzela ga je sebi u prizemlje i praktično do dvanaeste godine držala u zatočeništvu, pod strogim nadzorom, dozvoljavajući detetu minimalni kontakt sa ocem i majkom, zabranjujući mu da izlazi na sunce, da se igra sa vršnjacima, da se bavi bilo kakvim sportom: Mišima je prvih dvanaest godina svog života uglavnom proveo igrajući se sam sa sobom ili sa rođakama.

Nacu ga je kao bebu nosila majci na dojenje i merila vreme pre nego što bi ga istrgla iz njenog naručja i odnela u svoje odaje; „Čak i kada je Kimitake napunio tri godine“, pričala je Šizue Nejtenu, „dobijala sam dozvolu da ga izvedem na vazduh samo kada bi bilo lepo vreme. Bilo mu je pet ili šest godina kada mi je dozvoljeno da izlazim sama s njim bez sluškinja, ali samo u sunčane dane bez vetra. Sve dok je Majka gospodarila njime morao je da oblači zimski kaput i stavlja šal i čak masku za lice tokom aprila i većeg dela maja“. Tek kada su se Azusa i Šizue, sa svoje drugo dvoje dece koje su u međuvremenu dobili (ćerkom Micuko i sinom Čijukijem), koje Nacu nije terorisala, iselili i prešli u drugu kuću, Mišima je pošao sa njima i oslobodio se histerične bake.

Jukio Mišima 1956. godine, one tokom koje se pojavio njegov roman „Zlatni paviljon“. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/bungakukan.or.jp

Tada je počeo da čita evropske i japanske klasike, da uči nemački, francuski i engleski, i — da piše. Na poziv nastavnika da za školski književni časopis napiše priču, napisao je pripovetku „Šuma u punom cvatu“ u kojoj narator opisuje kako njegovi preci još žive u njemu. Toliko su bili impresionirani da su je predložili za jednu uglednu nagradu (koju nije dobio), i ona je tokom rata štampana u knjiškoj formi u relativno malom tiražu od 4.000 primeraka, usled nedostatka papira.

Nastavnici su takođe, da bi ga zaštitili od vršnjaka, osmislili i njegov književni pseudonim; upravo će vršnjačko nasilje, kojem je zbog članstva u školskom književnom društvu bio izložen, postati predmet njegove pripovetke „Cigareta“ iz 1946. godine (trauma je bila tako snažna da je 1954. napisao i pripovetku „Dečak koji je voleo poeziju“, koja se bavi istom tematikom). Probleme sa pisanjem imao je i kod kuće: otac mu je to zabranjivao, upadao mu u sobu, cepao rukopise, pa je morao to da čini pod okriljem noći; ali majka mu je bila podrška i zaštitnica i uvek prva da pročita ono što je iznedrio.

Mišima nije služio vojsku, mada je primio regrutni poziv tokom Drugog svetskog rata, nakon što je postao punoletan. Srećom po svetsku književnost, proglašen je nesposobnim jer je u trenutku pregleda bio bolestan a doktor koji mu je slušao pluća pogrešno je dijagnostifikovao tuberkulozu; da je otišao u već izgubljeni rat možda bi poginuo i mi danas o njemu ne bi pisali a svet bi ostao zakinut za brojna remek-dela.

Na Univerzitetu u Tokiju diplomirao je 1947. godine i zaposlio se u ministarstvu finansija, ali nije dugo izdržao. Mentalno i fizički iscrpljen, posle godinu dana dao je otkaz uz očev blagoslov i posvetio se književnoj karijeri. Ali još 1945. izašla je u listu „Gunzo“ njegova pripovetka „Priča sa rta“, nakon koje su u časopisu „Gunzo“ sledile „Princ Karu i princeza Sotobori“, „Priprema za veče“ i „Haruko“. 1946. izašao je i njegov roman „Lopovi“.

Zlatni paviljon, zen-budistički hram u Kjotu, na fotografiji iz 1886. godine. Tada već pet vekova star, počeo je bio da propada i veći deo zlatnih listića već je bio otpao. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/Adolfo Farsari (1841 - 1898) HDR Photographs by Esby

Sve je bilo ignorisano od strane kritike i javnosti, i Mišima nije postojao na književnoj mapi Japana sve dok 1949. godine nije izašao roman „Ispovesti maske“ u kojem je otvorio dušu. Narator, koji se u mnoštvu elemenata što se odrastanja i stasavanja tiče u potpunosti poklapa sa autorom, govori o svojim homoseksualnim i sadističkim nagonima koje pokušava da sakrije, zbog čega pred svetom nosi svojesvrsnu „masku“. Čak se i glavni lik zove Kočan, što je deminutiv od imena Kimitake. To delo ga je preko noći lansiralo među zvezde, dostiglo visoki tiraž i donelo mu značajna novčana sredstva, izazvavši zbog teme i razrade pravu buru, kako u književnim tako i u društvenim krugovima: svuda se samo o „Ispovestima“ pričalo.

1950. izlazi roman „Žeđ za ljubavlju“, koji govori o napola ludoj i ljubomornoj udovici koja posle smrti muža odlazi na selo kod svog svekra sa kojim stupa u seksualni odnos i zaljubljuje se u njegovog slugu. Potom 1951. izlazi prvi deo romana „Zabranjene boje“, u kojem je tema brak prikrivenog starijeg homoseksualca sa mladom ženom; nakon Mišiminog putovanja u Grčku kojom je od ranog detinjstva bio fasciniran, 1953. izlazi drugi deo, a odmah naredne godine i roman „Šum talasa“.

Međutim, u godini u kojoj je objavio „Žeđ za ljubavlju“, japanska nacija, koja se još uvek oporavljala od ratnih rana i ponižavajućeg poraza, doživela je novi i neočekivani šok: 22-godišnji monah-iskušenik po imenu Joken Hajaši zapalio je 2. jula 1950. godine u 02.30 časova mnogovoljeni Zlatni paviljon, pet vekova stari i po svojoj lepoti čuveni zen-budistički hram u staroprestonom Kjotu. Potom je pobegao na brdo iza hrama i pokušao samoubistvo. Nije uspeo; na sudu je dobio sedam godina robije, ali su ga krajem septembra 1955. pustili zbog mentalne obolelosti, manije gonjenja i šizofrenije. Umro od tuberkuloze marta naredne godine, dok se pre toga, zapravo, nedugo nakon požara, njegova majka bacila pod voz.

Zlatni paviljon, zen-budistički hram u Kjotu, u Japanu, opisan u istoimenom romanu Jukija Mišime, obnovljen je 1955. godine posle podmetnutog požara. Foto: Wikipedia Commons/Keith Pomakis

Ali je tim svojim bezumnim činom Mišimi dao genijalnu ideju za roman koji će objaviti 1956. U pitanju je klasik japanske književnosti, najčistije remek-delo: „Zlatni paviljon“, napisan iz prvog lica, upravo onog lica koje je hram spalilo. Da bi u tome uspeo, Mišima je morao dobro da se potrudi. Ondašnji japanski mediji su toliko šturo izveštavali o samom vinovniku zločina protiv svoje kulture, da mu skoro niko ni ime nije pominjao, kako ovaj ne bi postao „selebriti“ (iz toga bismo možda nešto mogli da naučimo). Zato je slavni pisac neumorno kopao, istraživao, razgovarao sa mnoštvom ljudi, čak posećivao Hajašija u zatvoru, pa je konačni proizvod, ma koliko fiktivan bio, zapravo vrlo blizak stvarnosti.

U romanu se glavni lik zove Mizoguči: u pitanju je ružni mucavac opčinjen lepotom Zlatnog paviljona. Odbojni Mizoguči, može se reći, razvija svojevrsni osećaj ljubomore prema hramu pošto „lepota Zlatnog paviljona tako obavijenog snegom nije se mogla ni sa čim uporediti“, kaže Mišima na jednom mestu; na samom početku piše da „na Zemljinoj kugli ništa nije bilo tako lepo kao Zlatni paviljon“. No, opis psihološkog razvoja palikuće, i njegov put ka zločinu, jeste ono što ovaj roman čini vrednim i pravim remek-delom: radi se o jednom od najviših dometa svetske književnosti.

Inače, Japanci su obnovili Zlatni paviljon već 1955. godine i vratili mu prvobitni sjaj, pa je danas čak i veličanstveniji nego pre požara, pošto je do tada većina zlatnih listića bila otpala sa fasade. Godišnje ga poseti nekoliko miliona ljudi, pa spada u red najpopularnijih zgrada u Zemlji izlazećeg sunca. Na japanskom jeziku njegovo uobičajeno ime glasi „Kinkaku-đi“, što doslovno znači „Hram zlatnog paviljona“, i svi ga tako zovu, mada se zvanično naziva „Rokuon-đi“, što znači „Hram jelenske bašte“.

(P. L.)