"Sećanju ne potkresah krila, jer vreme nije nad svemu sila" Stihovi o ratnicima od kojih staje dah

Ruska pesnikinja Marijana Solomko u napisala je dirljive stihove posvećene prededovima. Mosin Grigorije Iljič, Smirnov Aleksej Ivanovič, Nazarčuk Kirilo Leontjevič i Solomko Panas Nikolajevič u najtežim vremenima 20. veka napuštali su svoje domove i gledali smrti u oči u brojnim ratovima vođenim tokom 20. veka.

Njenu pesmu prepevao je sa ruskog jezika Anđelko Zablaćanski.

Preporučujemo

Marijana je naša savremenica, rođena 1984. godine u Sankt Peterburgu.

Ona je krenula putem muzičkog obrazovanja, nakon muzičke škole 2009. je završila fakultet ukrajinske Nacionalne muzičke akademije "Petar Ilič Čajkovski", odsek za klavir.

Održala je brojne koncerte u brojim evropskim zemljama, a odnela je pobedu i na brojnim međunarodnim takmičenjima iz poezije.

Četvorica pradedova

Mojih išli su u rat –

Za mir, so, kore hlebova,

Da jarma spasu vrat.

Decu i žene ostavljali

I prag rodne kuće,

A oni odlazili

Na front – u svanuće.

U revoluciji Grigorije

Uz Čapajeva je stao.

I znao da tuga laž nije,

Belogardejce kad je napadao,

Jer više puta sam je

I tri puta sa četom,

Na golom stenju ucvale makove

Slušao kako se lome.

Zajedno sa ljiljanovim cvetom

I užasnim šapatom,

Bilja u dimu i šaši

Kako to naši nisu naši.

Video je oranje u plamenu,

Tihe noći u nevidu,

Zvezdu s kape kako pada –

I nebo na njive bridu.

A četrdeset prve – pozvan je opet.

Na vis Pulkovski,

Da brani Rusiju i ceo svet,

Ali čelik ga stiže u polju trski.

Ranjen, ali kremen kamen je on.

Na Volgu, stići mora u selo rodno,

Da mrtav padne pred svoj dom,

Oplakan od svih neutešno.

Pisma vojnikova,

Sokoli od papira,

Letele su.

Te krilate nade,

Gorčina iz rova

U vatri dok vetar svira

I rubi mećavu.

To pismo sunce dira,

Sahranu gluvu – tugu jecavu –

– On vratio se nije.

Malo stariji od dvadesetog veka,

Moj pradeda Aleksej

S puškom i pesmom

Na front išao je

Kad je počeo Prvi svetski rat –

I sa osamnaest leta znao je:

Sabotere bomba čeka,

Kad u neredu staze do pakla,

Kolčakov konjanik ti je

Neprijatelj a ne brat,

A udar uzengije,

Udovičin crni šal od krepa –

Sudbina prokleta.

A četrdeset prve – komandant bataljona –

S krilatom trakom na reveru;

Ranjene je na svojim plećima

Iz ognja vadio – za ideala veru,

Dok sva plačna je vasiona

Kroz psovke sve delila s njima,

Zaleđen pogled u raži –

Kad mrtav nebom mir svoj traži.

Dvadeset i drugi jun,

Godina četrdeset prva – siva i crna.

Fašistička slina SSSR je napala.

Jedan front – sećanje jedno,

Kiril je doneo izdaleka – ponosa pun!

Dan kad su od dve hiljde – dvojica ostala,

Svaki s osećanjem pobednika

Pod kišom mitrljeskih metaka –

Kiril je za hrabrost odlikovan:

Ordenom - Zastava Crvena,

Jer velika sila došla je nepozvana!

Hiljade tela – jedan hleb –

I rosa kad s večeri zablista,

A na njihova zabrinuta čela

Padne lavande miris, tamjan

U noći tamnoj kao maline,

Jer rat je nepravda cela,

Jer fašisti su nečiste sile.

Kad smo pobedili – nismo znali,

Ali znali smo – pobeda je naša.

Prašina je pala na put slezove boje

Kad je Panas otišo na bojište –

Prelomne četrdeset treće.

Namestio je kapu – Verujte u reči moje –

Vratiću se.

Miner u ratu s malo sreće

Kad nebom kruži kô smrt gavran.

Bog će sačuva porodice

Da ostanu ugašene sveće.

...Pamtim polje gde se ni trava

Sa zemljom sastavila nije,

A zimzelenika krvava

Na dnu odžaka kô gar da je;

I krhotine baš svuda.

Nema ni komandira čete,

Neznanih vojnika, koliko je tuda

Rasejanih, bez rake, poljem lete?

...Sve se zaboravi – rane i trnje,

Leglo smrti, bombe, razorne granate,

Ali sećanju ne potkresah krila,

Jer vreme nije nad svemu sila

I ne može sve da nam ukrade.

Albume i slike gledam stare:

Slovenske oči boje cikorije –

Tvoje, moj pradeda Grigorije.

Glavu si dao za svet pravde i reda

Ti – Aleksej, moj pradeda.

A zasluge sa ikonostasa,

Sijaju, mog pradede Panasa.

Podvig što potomcima dade,

Junaštvo Kirila, mog pradede.

U Crvenu knjigu Rata

Zauvek ste upisani –

Sin, muž ili tata,

Svi naši koreni.

Duše se šire kô ždralova krila –

Panasa, Grigorija, Alekseja, Kirila...

Vi ste vlatovi rosni pali, spomen moj –

Kiril, Panas, Grigorije i Aleksej.

Od bede i zla – vojnički svetli spas –

Grigorije, Aleksej, Kiril, Panas.

Hvala za pobedu, čast svetske istorije –

Vama – Alekseje, Kirilo, Panase, Grigorije!

(Telegraf.rs)