Nisam znao da ljubav duboka - zaraza je, da je kuga, strela: Čola otpevao Jesenjinove bolne reči

Oni koji nisu čuli za pesmu Sergeja Jesenjina "Pevaj, pevaj" opet su, sigurno, čuli za nju. Neprolazne stihove obradio je 2003. godine Zdravko Čolić u istoimenoj numeri, dirljivo predstavivši bol koji obuzima "naratora" ove pesme.

Jesenjin je pesmu napisao 1922. godine, a početak 1920-ih bio je veoma težak za njega, velikim delom zbog razočaranja u Oktobarsku revoluciju i boljševike. Tragični pogled na svet izrazio je u ciklusu "Krčmarska Moskva". U tim pesmama se lirski junak (kao mnogi Jesenjinovi savremenici) okreće vinu da bi pobegao od stvarnog života. Te pesme obiluju golim senzibilitetom, katkad histerijom i žalosnom melodičnošću svojstvenom romskim romansama.

U ovoj pesmi junak prolazi kroz različita osećanja prema ženi - ona je varljivi izvor sreće, đubre i divni šljam, koji on ipak neće da kune. Ljubav je u jednoj strofi duboka i smrtonosna, u drugoj samo krevet. Iskrivljeni pogled na ljubav ubija tu osobu kao kugu. Ipak, pesma se završava naglim zaokretom - pesnik proglašava svoju besmrtnost, čime još više pesma podseća na pijanu ispovest.

PEVAJ PEVAJ

Pevaj, pevaj! Na kletoj gitari

Prsti tvoji igraju i kruže.

Zagrcnuh se u dimu i jari,

Moj poslednji i jedini druže.

Nek ti oči na grivnu ne sleću,

Nit na svilu što blista beskrajno.

Tražio sam u toj ženi sreću,

A propast sam našao slučajno.

Nisam znao da ljubav duboka -

Zaraza je, da je kuga … strela.

Prišla je i zaklopljena oka

Banditu je pamet oduzela.

Pevaj, druže, nek se vrate dani

I negdašnje naše zore plam.

Nek poljupcem ona druge hrani,

Preživelo đubre, divni šljam.

Ah, zastani! Neću da je diram.

Ah, zastani! Ne kunem je ja.

Daj mi da ti o sebi zasviram

Na debeloj žici koja sja …

Blista mojih dana kube jasno,

U duši je još zlato starinsko.

Mnoge cure štipao sam strasno,

Mnoge žene u uglu sam stisko.

Na zemlji je još istina živa,

Opazih je i ja deč’jim okom:

Ližu kučku dok joj se sok sliva

Svi psi redom, na juriš i skokom.

Ljubomoran - zar da sam na tebe?

Zar ovakvog da me snađe jad?

Naš život je - postelja i ćebe

Naš je život - poljubac i pad.

Pevaj, pevaj! Ruke neka mašu:

Kobni zamah - kobi će doneti …

Čuj … nek idu svi u … pivsku flašu …

 Nikad, druže, ja neću umreti.

(Telegraf.rs)