Zbog čega bi svi trebalo iznova da pročitamo Orvelovu „1984“

Neko „pametan“misli da je normalno oskrnaviti umetničko delo, i to propagiranjem najmračnijih ideologija našeg vremena. Nacrtati nacističku svastiku je kao uriniranje po grobovima svih srpskih žrtava u Drugom svetskom ratu, a napisati „Viva la Franco“ isto kao polaganje cveća na grob Anta Pavelića. Foto: Tanjug/Rade Prelić

Hju Gejtskel — nekadašnji laburistički ministar finansija, odnosno kancelar blagajne Ujedinjenog Kraljevstva Velike Britanije i Severne Irske — ustao je sa svoje klupe u Domu komuna u nameri da se obrati svojim kolegama, članovima Parlamenta. Datum je 2. novembar 1950. godine i prošlo je svega sedamnaest meseci od kako je Džordž Orvel izdao svoje poslednje delo, i manje od deset meseci kako je preminuo.

Preporučujemo

Uveren da su mnogi od prisutnih pročitali knjigu na koju će upravo „baciti referencu“, znajući da ga je privatno hvalio čak i ratni premijer Vinston Čerčil, Gejtskel je optužio svoje konzervativne protivnike za ono „što je pokojni Džordž Orvel u svojoj knjizi, koju su poštovani poslanici možda pročitali a možda ne, pod naslovom ’Hiljadu devetsto osamdeset četvrta’, nazvao dvogovorom“ (eng. doublespeak).

Problem s ovom izjavom biće na prvu loptu očigledan samo malom broju ljudi koji su pročitali roman: Gejtskel je upotrebio reč koju Orvel nigde u romanu ne koristi, pogrešno citirajući piščev pojam „dvosmisao“ (eng. doublethink). Ali ova izmišljena reč munjevitom brzinom je ušla u vokabular ljudi sa engleskog govornog područja i — zajedno sa „Velikim Bratom“, „policijom misli“, „novogovorom“, pridevom „orvelovski“ — ugnezdila se u njemu da više nikada ne izađe. Čak ni ljudi koji su čuli za „doublespeak“ pre čitanja romana često ne primete da te reči nema, i to zato što je „1984“ verovatno poznatija po svom rečniku nego po likovima i radnji.

Džordž Orvel. Foto: Wikipedia/BBC

Naravno da je za to najzaslužniji sam Orvel, koji je političke fenomene iz tridesetih i četrdesetih godina opisivao tom dramatičnom i futurističkom terminologijom, ali „krivica“ jednim delom pada i na medije: novinari vole „semantičke trice“ kojima začinjavaju svoje političke tekstove, kao što vole i da se razbacuju referencama na dela iz popularne kulture. Danas to rade tako što svaki sukob oko vlasti nazivaju „igrom prestola“, ali to je verovatno samo prolazni trend; dok orvelovština živi u govoru već sedam decenija, pre svega zato što Orvelove reči poput „zlomisli“ (eng. thoughtcrime), „neosobe“ ili „nelica“ (eng. unperson) i „rupe za pamćenje“ (eng. memory hole), posebno kada se pročitaju u engleskom originalu, ne zahtevaju baš nikakvo dodatno pojašnjenje niti poznavanje samog dela iz kojeg potiču (što sa pomenutom „Igrom prestola“ i nije baš slučaj).

Pojašnjenje ne zahtevaju zato što su potpuno jasne, zato što je njihovo značenje očigledno, zato što leže sa one strane granice klišea i toliko su usađene u jezik da se više uošte i ne izgovaraju kao reference; zvuči nestvarno da su pre dvadesetak godina holandski tvorci rijalitija „Veliki brat“ imali smelosti da negiraju bilo kakvu vezu sa Orvelovim likom, kao da je koncept svevideće i nevidljive autoritativne figure s tim imenom lišen autorstva poput narodne pesme (posednici autorskih prava podneli su tužbu i došlo je do vansudskog poravnanja, mada visina obeštećenja nikada nije objavljena).

Možda je najinteresantnije to, što se njegovi pojmovi javljaju u kontekstima koji ili nemaju nikakve ili imaju malo veze sa piščevim namerama i definicijama. „Policiju misli“, recimo, osmislio je po ugledu na sovjetski NKVD, ali u romanu oni hapse i progone zbog stvari koje ljudi nisu uopšte ni izgovorili a kamoli uradili, dakle, ne zbog verbalnog delikta već zbog „misaonog delikta“, ako tako možemo da se izrazimo. Šta bi Orvel rekao na to što se njegov pojam „Thought Police“ na internetu koristi kao odgovor na kritiku nekog stava izraženog u tvitu?

Džordž Orvel. Foto: Wikipedia / Črъnый čelovek

Slično je i sa suštinom romana kao celine. Džordž Orvel — kao učesnik Španskog građanskog rata na republikanskoj strani, u redovima anarhista, koji u svojoj knjizi „Kataloniji u čast“ između ostalog opisuje i ulične sukobe protiv komunista tokom Majskih dana u Barseloni — totalitarne režime nimalo nije mirisao, ni Staljina ni Hitlera, pa je „Hiljadu devetsto osamdeset četvrtu“ napisao kao satirični napad na totalitarizam kao takav, shvatajući koliku opasnost sama ta ideja predstavlja po slobodno društvo i demokratiju.

Ali samo par sedmica nakon što je roman izašao, bio je prinuđen da dva puta javno demantuje tvrdnje da se radi o osudi svakog oblika socijalizma, uključujući i onaj koji je zastupala Laburistička partija koje je Orvel bio pristalica. Ništa to nije pomoglo, do svesti ljudi to nije doprlo, oni su nastavili da u „Hiljadu devetsto osamdeset četvrtoj“ vide ono što su želeli da vide.

Od ekstremnih desničara do ekstremnih levičara, svi u „1984“ nalaze potvrdu ispravnosti svojih uverenja i rđavost protivničkih vizija sveta. Sve tri glavne britanske političke partije su 1984. godine u svojim novogodišnjim čestitkama pomenule Orvela; iste godine u američkoj predsedničkoj kampanji Orvelov roman citirale su i demokrate i republikanci. Čak i da je Orvel poživeo i doživeo tu famoznu 1984, život bi mu prošao u ispravljanju zabluda o svom najčuvenijem delu.

Koren problema možda leži u tome, što većina ljudi pročita „1984“ u mladosti, kada um još uvek nije u potpunosti zreo za takvo delo; tada, i nikada više. A taj roman ne samo da zaslužuje da bude pročitan više puta, nego je to i neophodno zbog njegove kompleksnosti. U njemu, naime, nema heroja i distopija je apsolutna. Vinston i Julija samo su najsimpatičniji likovi, ali čak su i oni korumpirani saučesnici režima ingsoca koji nikoga ne ostavlja neoskrnavljenim; time je Orvel u fikciji kristalisao ideje koje je izložio u eseju „Crtice o nacionalizmu“, koje se tiču licemerja, samoobmane, kognitivne pristrasnosti, i tako dalje. Onaj Gejtskelov „dvogovor“ je samo puki oblik laganja drugih; Orvelov „dvosmisao“ — to je proces laganja samog sebe.

CCTV kamere nisu civilizacijski napredak, upravo suprotno. A ni ulice ne čine bezbednijim. Foto: Tanjug/AP

Orvel bi verovatno bio razočaran svom tom distorzijom svojih reči i pojmova, ali ne bi bio iznenađen. Uostalom, nije samo par godina ranije iznedrio svoj čuveni esej „Politika i engleski jezik“ u kojem je napisao da „ako misao korumpira jezik, jezik takođe može korumpirati misao“?

(Možda nevezano za ovo ali svejedno vredi reći, da je u istom eseju političara uporedio sa mašinom: „Prikladni zvuci izlaze iz njegovog grkljana, ali njegov mozak nije involviran, kao što bi bio kada bi sam birao svoje reči“. Takođe: „Jezik političara kreiran je tako da laži zvuče iskreno, a ubistva poštovano. Oni daju privid čvrstine čistom vetru. U našem vremenu ne postoji takva stvar kao što je ’držati se dalje od politike’. Svi problemi su politički problemi, a politika je mešavina laži, utaje, gluposti, mržnje i šizofrenije“.)

Zbog svega toga važno je ponovo pročitati „Hiljadu devetsto osamdeset četvrtu“, ako je niste pročitali kao odrasla i u potpunosti stasala osoba. Posebno zato što živimo u vremenu interneta, u vremenu bez privatnosti, u vreme CCTV-ja na svakom ćošku, u vremenu jačanja krajnje desnice, jačanja i umnožavanja autoritativnih ličnosti i režima; sve to preti stvaranjem distopijskog društva. Doduše, preti sa malim zakašnjenjem jer je 1984. davno prošla, ali ako želimo da „1984“ nikada ne dođe neophodno je čitati. I to ne samo „1984“ već svaku „pametnu“ knjigu koja nam padne pod ruku zato što obrazovan narod ne zna proizvede vlastodršca koji želi da ga porobi iznutra. Sa druge strane, neobrazovan narod, ili još gore poluobrazovan, proizvodi upravo takve.

(P. L.)