Kako je Kafka tešio devojčicu koja je izgubila svoju lutku: Kratke anegdote iz života velikih pisaca

Franc Kafka, slavni češki pisac jevrejskog porekla koji je stvarao na nemačkom jeziku. Foto: Wikipedia/ Atelier Jacobi: Sigismund Jacobi

Franc Kafka — čovek potpuno nepoznat za svog života, koji je tek kada su posthumno objavljena njegova najznačajnija dela postao slavan (pre smrti objavio je dve zbirke pripovedaka i neke pojedinačne kratke priče, koje su prošle neprimećeno) — upoznao je u jednom praškom kafeu 1919. ljubav svog života, Milenu Jesensku, čime je počela jedna od najlepših i najtragičnijih ljubavnih priča svetske književnosti, o kojoj svedoče njegova „Pisma Mileni“.

Preporučujemo

Jesenska je bila prevodilac (upoznali su se nakon što je pročitala jednu njegovu priču i tražila dozvolu da je prevede na češki, budući da je Kafka pisao na nemačkom; ta priča je prvi prevod nekog njegovog dela), kasnije i spisateljica, a tada udata za pijanca koji ju je varao i zapostavljao; posle upoznavanja, njih dvoje su se videli još samo dva puta (proveli su četiri dana zajedno u Beču i jedan u Gmindu) ali zato što nije imala snage da načisto ostavi muža, barem ne još uvek, Kafka je ostavio nju.

Potom je Kafka jula 1923. godine prilikom boravka u Gral-Miricu na Baltičkom moru upoznao Doru Dijamant, 25-godišnju vaspitačicu koja je poticala iz ortodoksne jevrejske porodice, pod čijim se uticajem odlučio na preseljenje iz Praga u Berlin, kako bi se sklonio od porodice i posvetio pisanju. Septembra meseca počeo je svoj život sa njom u prestonici Vajmarske Nemačke, i ostao tamo sve do marta naredne godine, kada je zbog pogoršanja nedovoljno zalečene tuberkuloze morao da se vrati u Prag. Dora je krenula sa njim; ne samo što ga je sa sestrom mu Otlom negovala u čehoslovačkom glavnom gradu, nego je otišla sa njim i u jedan bečki sanatarijum u kojem joj je 3. juna preminuo u rukama.

Prag, Češka Republika. Foto-ilustracija: A. Nalbantjan

Taj kratki boravak u Berlinu između septembra 1923. i marta 1924. godine po mnogo čemu je značajan. Najznačajniji je svakako zato, što je Dora Dijamant sledila njegovo naređenje i spalila mu rukopise; nije, ipak, spalila sve, već je protivno njegovim željama i bez njegovog znanja sačuvala 20 svezaka i 35 pisama za koje se danas ne zna gde su jer ih je Gestapo zaplenio 1933. godine (sva neobjavljena dela koja su preživela trebalo je da uništi njegov prijatelj i izvršitelj Maks Brod, koji to srećom nije učinio pa zato danas imamo „Proces“ i „Zamak“).

Ali taj boravak u Berlinu značajan je i zbog jedne anegdote koja, ako je istinita, na predivan način osvetljava dušu ovog češkog pisca jevrejskog porekla koji je stvarao na nemačkom jeziku (to ga verovatno čini ultimativnim srednjoevropskim književnikom). Naime, običavao je Kafka da svakoga poslepodneva odlazi u šetnju po parku, neretko u Dorinom društvu. Jednoga dana su nabasali na devojčicu koja je grcala u suzala. Kafka ju je zaustavio i pitao šta nije u redu, zbog čega tako plače, a ona mu je odgovorila da je izgubila lutku.

Pisac u njemu automatski počinje da radi.

— Tvoja lutka je otišla na put — kaže Kafka.

— Kako to znaš? — pita devojčica, gledajući ga nepoverljivo ispod oka.

— Znam, zato što mi je poslala pismo.

Možda je sličnu lutku u berlinskom parku izgubila i devojčica koja je imala sreću da uplakana nabasa na velikog Kafku. Foto: Pixabay

Ali devojčica i dalje ne veruje.

— Imaš li ga kod sebe? — pita.

— Ne, nažalost nemam. Ostavio sam ga greškom kod kuće, ali mogu ti ga sutra doneti.

Devojčica više ne zna šta da misli, toliko Franc Kafka ubedljivo zvuči, toliko su uverljive te reči koje prosipa po njenoj glavici. Da li je moguće da ovaj misteriozni čovek u stvari govori istinu, pita se malena.

Kafka i Dora odlaze posle šetnje u stan i stvaralac književnih svetova seda za sto, u nameri da napiše to pismo. Dora ga posmatra dok radi na njemu: na licu mu se vide isti onaj napor, ista ozbiljnost i napetost, koji se mogu videti i kada radi na sopstvenim delima. Kafka se namerio da pismo napiše kako treba, valjano. Ako bude mogao da sroči lepo i uverljivo pismo, devojčica će osećaj svog gubitka zameniti drugačijom stvarnošću, lažnom, ali istinitom po zakonima mašte i fikcije.

Narednog dana Kafka polazi u šetnju sa pismom u džepu sakoa. Devojčica ga strpljivo-nestrpljivo čeka. Susreću se i on joj predaje pismo, ali pošto ona još uvek ne zna da čita, čita ga on. Lutki je veoma žao, ali se umorila od sve istog života sa sve istim ljudima sve vreme. Bilo joj je neophodno da ode i da vidi sveta, da stekne nove drugare. Ne radi se o tome da ona ne voli nju, devojčicu, ali čeznula je za promenom sredine i stoga se na neko vreme njih dve moraju da razdvoje. Lutka, međutim, obećava da će pisati devojčici svakoga dana i da će je držati u toku sa svim zbivanjima.

Berlin, Nemačka. Foto: pixabay.com

Ako je, kao što rekosmo već, anegdota autentična, onda smo došli do tačke u kojoj se najbolje vidi nestvarna veličina duše Franca Kafke: jer, ne samo što se potrudio da napiše jedno pismo, nego se sada obavezao da će pisati svakoga dana, i to samo zato da bi utešio devojčicu koju uopšte nije ni poznavao, koju je slučajno sreo u parku. Kakav je to čovek koji čini tako nešto, ako ne najbolji čovek kog nikada niste upoznali?

Tri nedelje je Kafka pisao pisma toj devojčici, i to Kafka koji zna da mu ponestaje vremena, Kafka koji vrlo dobro zna troši svoje dragocene preostale sate i minute na pisanje imaginarnih pisama od izgubljene lutke, samo da jedna mala više ne bi plakala i tugovala. I to nisu tek nekakva pisma, on ne otaljava, on piše izuzetno posvećeno, vodi računa o svakom detalju, precizan je, duhovit, zanimljiv. Svakoga dana je takav, tokom čitave tri nedelje. A sa lutkom se svašta dešava: ona odrasta, kreće u školu, upoznaje nove ljude; lutka uverava devojčicu u svoju bezuslovnu ljubav, ali zbog nekih komplikacija ne može da se vrati.

Malo po malo, Kafka priprema devojčicu za oproštaj od lutke, ali ne zna kako da završi: a kraj mora biti dobar, da magične čini kojima je devojčicu vezao za priču ne bi bile razbijene. Nakon što je napisao i sa Dorom testirao nekoliko različitih verzija, odlučio se da uda lutku. Tada kreće odmotavanje: lutka upoznaje mladića, potom dolazi do veridbe, konačno do venčanja na seoskom imanju; Kafka opisuje čak i kuću u kojoj će lutka i njen suprug nadalje da žive.

Naposletku se lutka se oprašta od svoje stare i voljene drugarice, koja više ne pati, koja je izlečena. Jer, njoj je Kafka jednu običnu izgubljenu igračku zamenio nečim daleko značajnijim, a to je priča. „Kada je čovek dovoljno srećan da živi u priči, da živi unutar imaginarnog sveta, boli ovoga sveta nestaju. Dok god priča traje, realnost više ne postoji“, kaže Pol Oster, američki pisac kojem se ova anegdota toliko svidela da ju je ubacio u svoj roman „Bruklinske gluposti“; ali on je nije izmislio: u intervjuu za „Goodreads.com“ je izjavio da mu je ovo najomiljenija od svih anegdota o piscima, i da veruje u njenu verodostojnost. Ne krivimo ga. Toliko je dobra da se u nju mora verovati.

(P. L.)