Već 174 godine reči "nikad više" ne daju čitaocima mira: Najlepša Poova pesma i danas intrigira

"Gavran", mračni romantičarski klasik, sigurno je najpoznatije delo Edgara Alena Poa. Otkako je objavljena u januaru 1845. godine ova pesma ne prestaje da svojim pažljivo izgrađenim stihovima inspiriše i intirgira čitaoce, koji u njoj nalaze tamnu i tužnu lepotu.

Po je neretko pisao o umrloj dragoj.  Neki biografi kažu da je u vreme kada je pesma pisana Poova žena Virdžinija umirala od tuberkoloze, te da je osećanje beznađa zbog njene bolesti delom osetno i u ovoj pesmi. Tuga zbog smrti Lenore, voljene žene lirskog subjekta, boji noć u kojoj on sedi sam. Samoću mu prekida gavran, nezvana crna ptica, koja na svako pitanje, svaku uspomenu, odgovara "nikad više".

Preporučujemo

Malo je falilo da se te reči čuju iz usta jedne druge ptice. Po je napisao kako je pesma zapravo trebalo da se zove "Papagaj", jer je to životinja koja najbolje podržava ljudski govor. Ipak, gavran se povezuje sa smrću, tamom, zlokobnim predznacima, a pojedini gavranovi mogu da imitiraju jezik ljudi. Zbog toga je ptica morala biti gavran.

Jednom, usred mračne noći, seđah tužan u samoći

Nad knjigama čiju mudrost zaborava dani skriše

San mi oči već sklopio, kad lupkanje začuh ti’o

Na vratima moje sobe i kucanje neko tiše…

„To poseta mora da je” – usne jedva prosloviše…

Samo to i ništa više.

Oh, sećam se vrlo jasno: decembarsko doba kasno.

Sa panjeva dogorelih senke i još treperiše…

Čekam osvit, ali nema zaborava ni melema

Bolnom srcu za Lenorom. Nju anđeli uskriliše;

Sad po raju s njima šeće… al’ ovde je niko neće

Videt ni zvat nikad više.

I od šuma i pokreta zavesa mi od skerleta

Fantastične slutnje jezom svu mi dušu ispuniše –

Da bih srcu mira steko – stah ponavljat što sam reko:

„Posetilac neki to je na vratima sobe moje,

Posetilac kasni to je, pa kucnuo malo tiše”,

Samo to i ništa više.

Ko ohrabren glasom tijem – ustah tajnu da otkrijem:

„Gospodine ili Gospo!”, rekoh, „vaši kucnji biše

Nešto tiho, poluglasno, a ja dremljiv ne čuh jasno…

Oprostite, ja ih začuh tek kada se ponoviše.”

I ja priđoh ka vratima da pogledam koga ima:

Napolju mrak – ništa više!

U noć pustu gledajući – dugo stajah strahujući:

Sumnjah, sanjah čudne snove koje smrtni još ne sniše…

Ali ništa kroz tu tminu ne naruši mir, tišinu,

Samo reč „Lenora” ti’o kao da sam ponovio,

Pa se i ti ponovljeni glasi mrakom izgubiše,

Samo to i ništa više!

Ja se vratim i zatvorim, a u duši jadom gorim,

A kucanja, nešto jača, gle, opet se ponoviše…

„Da, izvesno, nema spora: to se čuje sa prozora…”

I želje me opet zovu da ispitam tajnu ovu,

I odagnam slutnje koje moje srce uzbudiše;

To je vetar, ništa više.

Tad otvorih prozor sobni, a iz mraka Gavran kobni,

Veličanstven, zaleprša, šumno mu se krila sviše.

Davnog doba ptica mraka ni pozdrava ne da znaka;

Gospodski se samo vinu ka poprsju Paladinu

Iznad vrata moje sobe kud ga krila uzvisiše,

Slete, stade, ništa više.

Čudni izgled ptice crne bol mi u smeh preobrne,

Dostojanstvo i ozbiljnost sa likom se crnim sliše…

Rekoh: „Gle, ostrižen ti si, i plašljivac vidim nisi,

Crn glasniče dana ovih, sa obala Plutonovih,

Tamo, na tim obalama kako ti se ime piše?”

Gavran reče: „Nikad više!”

Začudi me ptica stara kako jasno odgovara,

(Mada njene čudne reči s pitanjem se ne složiše)

Jer baš niko dosad živi nema sreće da doživi:

Ko ja sad što gledam kako crna ptica stoji tako

Ko da ona i poprsje u jedan se lik sališe

Sa imenom: Nikad više!

Ali Gavran, sedeć tamo, tu reč jednu reče samo,

Ko svi snovi duše crne da se u toj reči zbiše,

Nit što reče, nit pomenu, niti jednim perom krenu;

No kad šapnuh: sutra veče, ko i snovi moje sreće,

I on će me ostaviti ko što me svi ostaviše!

Gavran reče: „Nikad više!”

Odgovor što ptica dade iznenadi mene sade.

Nema sumnje: sva se znanja u toj jednoj reči zbiše.

Što je čula ptica stara od nesrećnog gospodara

Kog su mračne kobne sile progonile i gonile,

Pa od pesme tugovanke samo refren ostaviše,

Tužni refren: „Nikad više!”

I gledajuć pticu tako – osmehnuh se opet lako

A ruke mi ka njoj bliže naslonjaču prisloniše;

Na kadivu meku sedoh i vezujuć misli htedoh

Saznat: šta ta čudna, zlobna, od starina davnih kobna,

Ko znak jada crna ptica koja i zlim duhom diše,

Misli gračuć: „Nikad više!”

Razmišljo sam tu sedeći, ništa više ne zboreći.

Žarke oči ptice crne moje srce zapališe.

Misli – jedna drugu gone… Na uzglavlje glava klone…

Na uzglavlju od kadive, ljubičaste treperive,

Počinuti – tu gde senke nekad žarko treperiše,

Ona neće nikad više!

I ko ruke serafima – nevidljivim kandilima

Da, mašući, ceo vazduh miomirom ispuniše…

I hod njihov ko da čujem… „Ah, jadniče!”, uzvikujem,

„Bog te, eto, tim spasava; to je čaša zaborava.

Ispij! To će i sećanje na Lenoru da ti zbriše.”

Gavran reče: „Nikad više!”

„Proroče i zlokobnjače! Ptico il’ anatemnjače!

Bilo da te vražja tajna nosi hrabra i očajna,

Pa oluje na ukletu obalu te izbaciše –

K domu u kom užas vlada, reci: da li Gileada

Ima leka srcu koje snovi sreće ostaviše?”

Gavran reče: „Nikad više!”

„Proroče i zlokobnjače! Ptico il’ anatemnjače!

Zaklinjem te nebom, Bogom, čije ruke sve stvoriše,

Jadnoj duši želju njenu – reci: da l’ ću u Edenu

Zagrliti kad Lenoru, koju sad u rajskom horu,

Zovu tako i anđeli što je k nebu uskriliše?”

Gavran reče: „Nikad više!”

„Ptico, ili vraže crni!”, rekoh, „mraku svom se vrni,

Oluji i obalama koje tebe ispiliše!

Jer ni perce neću koje da me seća laži tvoje!

S poprsja se skidaj toga! Vadi kljun iz srca moga!

Lik tvoj nek se iz očiju i sećanja mog izbriše!”

Gavran reče: „Nikad više!”

I sad iznad vrata moji’ nepomičan Gavran stoji,

Na poprsju Paladinom, dok u sobi sve je tiše…

Oči su mu – vatra živa ko demona koji sniva

A lampa ga osvetljava i na podu ocrtava –

Iz te senke treperive, koju zraci osenčiše

Neću izić’ nikad više!

VIDEO: Ko je političar, psihijatar i pesnik osuđen za ratne zločine?

(Telegraf.rs)