Ovo je 5 omiljenih distopijskih romana autora “Paklene pomorandže” Entonija Bardžisa

Entoni Bardžis, rođen pre jednog veka, bio je veoma uspešan dramski pisac, književni kritičar, esejista – ali ostao je najupamćeniji po svom distopijskom romanu “Paklena pomorandža”, po kome je režiser Stenli Kjubrik snimio film devet godina kasnije po njegovom objavljivanju, 1962.

“Paklena pomorandža” se smatra jednom od najbitnijih knjiga XX veka, a u njoj se oseća veoma jak uticaj drugih kultnih autora, kao što su Oldos Haksli i Džordž Orvel. U svojoj knjizi iz 1984. godine “Devedeset devet romana: najbolje iz Engleske od 1939”, Entoni Bardžis je napravio listu svojih omiljenih 5 distopijskih romana.

Preporučujemo

1. “Goli i mrtvi”, Norman Mailer (1948)

“Priča prikazuje, sa velikom tačnošću i snagom, agoniju američkih trupa tokom rata na Pacifiku. Reprezentativna grupa Amerikanaca iz niže klase oformila je izviđačku patrolu, koja je poslata na zadatak pre očekivanog napada na ostrvo koje su držali Japanci, Anopopei. Oseća se smrad džungle i muškog znoja… Uzaludnost rata je odlično predstavljena. Ostrvo koje treba osvojiti nema nikakvu strategijsku važnost. Duh pobune među ljudima uzburka nesreća: patrola naleti na gnezdo stršljena i pobegne, bacivši oružje i opremu, goli ostavljajući mrtve za sobom. Impuls može da sadrži u sebi zametak ljudskog izbora: još uvek nismo u potpunosti pretvoreni u mašine.”

2. “1984”, Džordž Orvel (1949)

“Ovo je jedna od nekolicine distopijskih, ili kakotopijskih, vizija koja je promenila naše navike u razmišljanju. Možemo reći da grozna budućnost Orvelovog predskakaznja nije nastupila samo zato što ju je on predskazao: na vreme smo bili upozoreni… Da li bi sam Orvel, da je danas živ, povukao neki deo svog proročanstva (ukoliko je to proročanstvo uopšte), ne možemo znati. Bio je na smrt bolestan kada ga je pisao, priznajući da je to bila fantazija umirućeg. Nezaboravna zaostavština “1984”, kao i “Vrlog novog sveta”, jeste svedočanstvo o krhkosti ljudske slobode, ranjivosti ljudske volje, i autentičnoj moći primenjene nauke.”

3. “Lična pravda”, Lesli Pol Hartli (1960)

“Ovo nije orvelijanska budućnost. Ovo je svet u kojem nije moguća tiranska dinamika. Čak je i vreme uvek sveže i sivo, i nema mesta za štetnu vatru ili led. Državni moto je: “Svaka dolina će biti uzvišena.” Ovo je briljantna projekcija tendencija koje su već uočljive u posleratnom britanskom zdravstvenom sistemu, ali zbog toga što knjizi fali očekivanog užasa kakotopijske proze, nije naišla na oduševljenje kao “1984”.”

4. “Ostrvo”, Oldos Haksli (1962)

“Četrdeset godina su Hakslijevi čitaoci opraštali ovom autoru što je roman pretvorio u intelektualni hibrid – podučavanje je sve više i više prekrivalo pravu umetnost pričanja priča. Pošto smo ostali bez njega, sada više nemamo šta da mu opraštamo. Nema izazovnijeg, uzbudljivijeg ili autentično prosvetljujućeg romana koji je nastao nakon Velsa. Haksli je više nego bilo ko drugi potpomogao da se savremeni roman opremi pameću.”

5. “Ridli Voker”, Rasel Hoban (1980)

“Engleska… u nuklearnom ratu, pokušava da organizuje tribalnu kulturu posle totalnog uništenja centralizovane industrijske civilizacije. Prošlost je zaboravljena, a čak i umetnost stvaranja vatre mora da se uči iznova. Ovaj roman je izuzetan, ne samo po svom jeziku nego i po stvaranju čitavog niza rituala, mitova i pesama.”

(Telegraf.rs / Mentalfloss)