Gajila me je žena koja je bila rob mojih roditelja: Jela je ostatke, kažnjavali su je i tukli

Aleks Tizon bio je dobitnik Pulicerove nagrade za novinarstvo. Tokom čitave karijere trudio se da sluša određene tipove ljudi - zaboravljene ljude, ljude s margine, ljude koji nikada nisu imali priliku da ispričaju svoju priču. "Negde u mreži čovekove tegobe i čovekove želje krije se prava priča", znao je da kaže. Preminuo je 24. marta, u 58. godini, nedugo pošto je za magazin Atlantic napisao svoj najintimniji i najteži tekst, onaj o ženi koja ga je podigla, a koja je u stvari bila robinja. Njegov tekst preneo je Nedeljnik.

Pepeo je stao u crnu plastičnu kutiju veličine tostera. Bila je teška kilogram i po. Stavio sam je u platneni ceger i spakovao u ranac kada sam u julu pošao na let za Manilu. Odatle sam se kolima odvezao u jedno selo. Kada sam stigao, predao sam sve što je ostalo od žene koja je 56 godina provela kao robinja moje porodice.

Preporučujemo

Njeno ime bilo je Eudosija Tomas Pulido. Zvali smo je Lola. Bila je visoka 130 centimetara, kafene kože i bademastih očiju koje još vidim kako gledaju u moje – to mi je prvo sećanje. Imala je 18 godina kada ju je moj deda poklonio mojoj majci i kada se moja porodica preselila u Sjedinjene Države, povevši je sa sobom. Nijedna reč osim robinje ne bi odgovarala životu koji je živela.

Dani su joj počinjali pre nego što se iko probudi i završavali nakon što bismo svi otišli u krevet. Spremala je tri obroka dnevno, čistila kuću, dvorila moje roditelje i vodila računa o nas petoro dece. Nikada nije bila za to plaćena, već neprekidno prekorevana. Nisu joj članci bili okovani u lance, ali kao da jesu. Toliko bih je puta noću, kad pođem u kupatilo, zatekao kako spava u ćošku, sklupčana uz gomilu veša, s odećom koju je počela da slaže na rukama.

Polja Manile/ Foto: Pixabay

Za naše američke komšije bili smo klasična imigrantska, uzorna porodica. Tako su nam rekli. Otac je bio pravnik, majka na putu da postane lekar, a moja braća, sestre i ja dobri đaci koji uvek govore “molim” i “hvala”. Nikada nismo razgovarali o Loli. Naša tajna ugnezdila se u srž onoga što smo bili ili, makar kao deca, želeli da budemo.

Nakon što je majka 1999. umrla od leukemije, Lola je došla da živi kod mene u gradiću severno od Sijetla. Imao sam porodicu, karijeru, kuću u predgrađu – američki san. A onda sam dobio i robinju.

Na aerodromu u Manili otkopčao sam ranac da se uverim da je Lolin pepeo još uvek tu. Kada sam izašao napolje, udahnuo sam poznat miris: gustu mešavinu pustoši, okeana, slatkog voća i znoja.

Rano narednog jutra pronašao sam vozača, ljubaznog čoveka srednjih godina sa nadimkom Duds, i brzo smo pošli njegovim kamionom. Ta scena uvek me je fascinirala. Bezbroj automobila, motora i vozića. Ljudi koji se provlače između vozila i provaljuju na trotoare u velikim smeđim bujicama. Ulični trgovci koji bosi kaskaju kraj automobila i deca koja prose, lepeći lica na prozore kola.

Foto: Tanjug/AP

Duds i ja uputili smo se tamo gde je počela Lolina priča: provincija Tarlak. Zemlja pirinča. Dom poručnika Tomasa Asunsiona, strastvenog pušača. Mog dede. U porodičnim pričama poručnik Tom je težak čovek, ekscentrik promenljivog raspoloženja, koji je imao mnogo zemlje ali malo novca, i svoje ljubavnice držao u odvojenim kućama na imanju. Žena mu je umrla na porođaju, dok je rađala njihovo jedino dete, moju majku. Nju su podigli utusani, “ljudi koji izvršavaju naređenja”.

Istorija ropstva na ostrvima seže daleko. Pre nego što su došli Španci, ostrvljani su porobljavali druge ostrvljane, obične ratne zarobljenike, kriminalce ili dužnike. U ropstvo su padali i vojnici koji su slobodu mogli da zarade radeći kao sluge koje su smatrane vlasništvom i kojima se moglo trgovati. Robovi visokog statusa mogli su da poseduju one nižeg statusa, a oni one najnižeg. Neki su birali da robuju da bi preživeli: u zamenu za rad, dobijali bi hranu, sklonište i zaštitu.

Kada su oko 1500. godine stigli Španci, porobili su ostrvljane i doveli afričke i indijske robove. Španska kruna u nekom trenutku počela je da ukida ropstvo u kolonijama, ali ono se u nekim delovima Filipina bilo tako duboko ukorenilo da je tradicija opstajala čak i nakon što su Amerikanci preuzeli kontrolu nad ostrvima 1898. godine. Danas čak i siromašni mogu da imaju utusane ili katulonge (“pomagače”) ili kasambahaje (“domaće robove”) sve dok ima nekog siromašnijeg.

Foto: loc.gov

Na imanju poručnika Toma živele su tri porodice utusana. Na proleće 1943. godine, kada su ostrva pala pod japansku okupaciju, poručnik Tom doveo je kući devojku iz sela niz put. Bio je prefrigan – video je da je devojka bez igde ičega, neškolovana i pokorna. Njeni roditelji želeli su da je udaju za svinjara dvostruko starijeg od nje. Bila je očajna, ali nije imala kuda. Tom joj je ponudio hranu i sklonište, ukoliko se obaveže da će brinuti o njegovoj ćerki koja samo što je napunila dvanaest godina.

Lola je pristala, ne shvativši da je dogovor važio doživotno.

- Ona je moj poklon tebi - rekao je mojoj majci.

- Ne želim je - majka je odgovorila, znajući da nema izbora.

Poručnik Tom otišao je da se bori protiv Japanaca i ostavio mamu sa Lolom u trošnoj, škripavoj kući. Lola je hranila, češljala i oblačila moju majku. Kada su odlazile na pijacu, Lola joj je pridržavala kišobran da je štiti od sunca. Noću, kad obavi sve poslove - nahrani pse, omete podove, posloži veš koji je ručno oprala na reci - sela bi kraj majčinog kreveta i hladila je dok ne zaspi.

Jednog dana za vreme rata poručnik Tom se vratio kući i uhvatio moju majku u laži - nešto u vezi sa dečakom sa kojim nije smela da priča. Besan joj je naredio da "stoji pored stola". Mama se sklupčala pored Lole u ćošku. Onda je, drhtavim glasom, rekla ocu da će Lola primiti njenu kaznu. Lola ju je pogledala molećivo, a onda bez reči prišla stolu i uhvatila se za ivicu. Tom je podigao kaiš i zapucao njime 12 puta, naglasivši svaki jednom rečju. Ti. Ne. Smeš. Da. Me. Lažeš. Ti. Ne. Smeš. Da. Me. Lažeš. Lola nije ispustila nikakav zvuk.

Foto: A. Nalbantjan

Kada bi se moja majka prisećala toga kasnije, obuzeta svojom nezahvalnošću, njen ton kao da je govorio: "Možeš li da veruješ da sam to uradila?" Kada sam pomenuo to pred Lolom, zamolila me je da joj ispričam majčinu verziju. Slušala je pažljivo, pogleda uprtog u pod, a onda me je pogledala tužno i jednostavno rekla: "Da. Tako je bilo."

Sedam godina kasnije, pedesetih, mama se udala za mog oca i preselila se u Manilu, povevši Lolu sa sobom. Poručnika Toma već su počeli da proganjaju demoni i 1951. ućutkao ih je pucnjem u slepoočnicu iz 32-kalibarske puške. Mama nikada nije govorila o tome. Imala je njegov temperament, nepredvidiv, vladarski, a u stvari je bila krhka. Držala se svega što ju je naučio, pa, između ostalog, i kako biti matrona provincije: moraš prihvatiti svoju ulogu one koja izdaje naredbe. Moraš one ispod tebe uvek držati tamo gde im je mesto, za njihovo i dobro domaćinstva. Mogu da kukaju i da se žale, ali njihove duše biće ti zahvalne. Voleće te zbog toga što im pomažeš da budu ono što im je Bog namenio.

Moj brat Artur rođen je 1951. Zatim sam došao ja, a vrlo brzo za mnom još troje. Roditelji su očekivali da Lola nama bude jednako posvećena kao što je bila njima. Dok je ona vodila računa o nama, majka i otac su se školovali i pridružili se gomili drugih sa kitnjastim diplomama, ali bez posla. A onda veliki preokret: ocu su ponudili posao u Ministarstvu spoljnih poslova. Plata je bila oskudna, ali radno mesto je bilo u Americi - mestu o kojem su on i majka sanjali dok su odrastali, mestu na kojem će se ostvariti sve čemu su se nadali.

Ocu su dozvolili da povede porodicu i još jednu osobu. Pošto će oboje morati da rade, Lola im je bila potrebna da brine o deci i kući. Majka joj je saopštila odluku, ali Lola, što je majku iznerviralo, nije odmah pristala. Godinama kasnije Lola mi je rekla da se prestravila. "Bilo je predaleko", rekla je. "Možda me tvoji majka i otac neće pustiti kući."

Lolu je na kraju ubedilo obećanje mog oca da će u Americi sve biti drugačije. Rekao joj je da će joj, čim stanu na noge, dati "džeparac". Lola bi onda mogla da novac šalje roditeljima koji su živeli u baraci sa podom od blata. Mogla bi da im sagradi kuću od betona, da im zauvek promeni živote. Zamislite.

Los Anđeles/ Foto: Pixabay

U Los Anđeles smo sleteli 12. maja 1964. godine, stvari zapakovanih u kartonske kutije uvezane konopcem. Lola je sa mojom majkom dotad bila već 21 godinu.

Na mnogo načina bila mi je roditelj više nego što su to ikada bili moja majka ili otac. Njeno lice gledao bih kad se ujutru budim i noću dok tonem u san. Kao beba izgovorio sam njeno ime (prvo kao "Oh-ah") mnogo pre nego što sam naučio da kažem "mama" ili "tata". Kao dečak sam odbijao da idem na spavanje ako me Lola ne uspava.

Imao sam četiri godine kada smo stigli u Ameriku. Premalo da bih preispitao Lolino mesto u porodici. Ali dok je nas petoro odrastalo na ovoj obali, počeli smo da svet posmatramo drugačije. Krug preko okeana podrazumevao je i krug u svesti koji majka i otac nisu mogli - ili želeli - da načine.

Lola nikada nije dobila taj džeparac. Pitala je moje roditelje kada smo već proveli nekoliko godina u Americi. Majka joj se razbolela (kasnije sam saznao da je obolela od dizenterije), a njena porodica nije mogla da joj priušti lekove. "Pwede ba?", rekla je mojim roditeljima. Je li moguće? Majka je uzdahnula. "Kako uopšte možeš da pitaš?", a otac joj odgovorio na tagalogu. "Vidiš koliko nam je teško. Zar nemaš nimalo srama?"

Moji roditelji pozajmili su novac da se presele u Ameriku, a zatim nastavljali da pozajmljuju da bi tu i ostali. Otac je iz generalnog konzulata u Los Anđelesu bio premešten u filipinski konzulat u Sijetlu. Plaćali su ga 5.600 dolara godišnje. Radio je još dva posla - čistio prikolice i uterivao dugove. Majka je radila kao tehničar u nekoliko medicinskih laboratorija. Jedva da smo ih viđali, a i kada bi malo vremena proveli kod kuće, bili su iscrpljeni i nervozni.

Foto: Profimedia

Majka bi po dolasku kući korila Lolu što nije dovoljno dobro oribala kuću ili zato što je zaboravila da skupi poštu. “Zar ti nisam rekla da želim da pisma budu ovde kad dođem kući?”, vikala bi na tagalogu, otrovnog glasa. “To nije tako teško! Idiot bi zapamtio.”

Onda bi otac došao kući, a kada on podigne glas, svi bi se stresli u kući. Umeli su i da je zajedno napadnu, sve dok Lola ne počne da se guši u suzama, kao da im je to sve vreme cilj.

To me je zbunjivalo. Moji roditelji bili su dobri prema nama, deci, i mi smo ih voleli. Ali koliko su sa nama postupali nežno, sa Lolom su bili odvratni. Imao sam 11 ili 12 godina kada sam počeo da uviđam Lolinu situaciju jasnije. U Arturu, osam godina starijem od mene, dotad je već počelo da ključa. On je bio prvi koji je izgovorio reč "rob". Pre nego što mi je to rekao o Loli, ja sam je doživljavao kao člana porodice koji nema sreće. Mrzeo sam kada majka i otac viču na nju, ali mi nije padalo na pamet da oni nisu u pravu.

- Znaš li ikoga koga tretiraju kao nju? - pitao me je Artur. "Nekoga ko živi kao ona?"

Sumirao je Lolinu stvarnost. Nije plaćena. Rinta svakog dana. Verbalno je kažnjavaju kad god ostane predugo budna, ili prerano zaspi. Udare je kad odgovori. Nosi polovne, iznošene stvari. Sama ruča. Jede ostatke u kuhinji. Retko napušta kuću. Nema prijatelja niti ikakvih interesovanja izvan porodice. Nema svoju sobu. (Njoj je u svakoj kući u kojoj smo živeli bilo namenjeno ono što pretekne - kauč ili ćošak u sobi mojih sestara. Često je spavala u gomilama prljavog veša.)

Foto: Pixabay

Ni sa čim nismo uspevali da povučemo paralelu osim sa likovima robova na televiziji i u filmovima. Sećam se kada sam gledao vestern "Čovek koji je ubio Libertija Valansa". Džon Vejn igra Toma Donifona, rančera koji naređuje svom slugi Pompiju. Podigni to, Pompi. Pompi, idi i pronađi lekara. Nazad na posao, Pompi! Poslušni i pokorni Pompi svog gospodara zove "gospodin Tom". Imaju kompleksan odnos. Tom Pompiju ne dozvoljava da ide u školu, ali mu dopušta da pije u salonu za belce. Pri kraju filma, Pompi spasava gospodara iz vatre. Očito je da se Pompi Toma i plaši i voli ga, i da žali za njim kad Tom umre. Sve je ovo periferno u odnosu na glavnu priču o Tomovom okršaju sa Libertijem Valansom, ali nisam mogao da skinem pogled sa Pompija. Sećam se da sam mislio: Lola je Pompi, Pompi je Lola.

Kada je otac jedne noći otkrio da moja sestra Ling, koja je tada imala devet godina, nije večerala, vikao je na Lolu da je lenja. "Pokušala sam da je nahranim", odgovorila je Lola dok je moj otac piljio u nju. Njena nemoć da se odbrani samo ga je još više ražestila i udario ju je tik ispod ramena. Lola je istrčala iz sobe i čuo sam je kako plače i zapomaže kao ranjena životinja.

- Ling je rekla da nije gladna - rekao sam.

Majka i otac su se okrenuli i pogledali me. Izgledali su zapanjeno. Osetio sam grč u licu koji je obično prethodio suzama, ali ovog puta nisam plakao. U majčinim očima našao sam odraz nečega što nikada ranije nisam video. Ljubomore?

- Da li ti to braniš svoju Lolu? - rekao je otac.

- To radiš?

- Ling je rekla da nije gladna - ponovio sam, skoro šapatom.

Imao sam 13 godina. To je bio moj prvi pokušaj da se zauzmem za ženu koja je provodila dane brinući o meni. Ženu koja mi je pevušila dok me uspavljuje, oblačila me, hranila, ispraćala ujutru u školu i iz nje me vraćala po podne. Jednom kada sam dugo bio bolestan i preslab da jedem, žvakala je hranu umesto mene i stavljala mi u usta komadiće da progutam. Kada sam jednog leta nosio gips na obe noge, kupala me je sunđerom, donosila mi lekove usred noći i pomagala mi mesecima da se oporavim. Bio sam mrzovoljan i džangrizav sve vreme. Nije se požalila niti izgubila strpljenje ni jedan jedini put.

Izludelo me je da je čujem kako zapomaže.

Pre nego što smo se preselili u Ameriku, moji roditelji nisu morali da kriju na koji način tretiraju Lolu. U Americi su se prema njoj ponašali još gore, ali je bilo teško sakriti to. Kada su nam dolazili gosti, majka i otac su je ili ignorisali ili, ako ih neko za nju pita, nešto slagali i brzo promenili temu. Pet godina smo u Sijetlu živeli preko puta Mislerovih, bučne osmočlane porodice koja nas je upoznala sa stvarima poput senfa, pecanja lososa i košenja travnjaka. Fudbala na televiziji. Vikanja dok gledamo fudbal. Lola bi nam poslužila hranu i piće dok gledamo utakmicu, majka i otac bi joj se nasmejali i zahvalili joj pre nego što ona nestane. “Ko je ta damica koju držite u kuhinji?”, pitao je jednom Veliki Džim, otac Mislerovih. Rođaka, odgovorio je otac. Vrlo je stidljiva.

„Robovska tržnica u Kairu“, slika Dejvida Robertsa iz 1848. godine. Foto: Wikimedia Commons/United States Library of Congress

Bili Misler, moj najbolji drug, nije progutao to. Dovoljno je vremena provodio u našoj kući da nasluti tajnu moje porodice. Jednom je načuo moju majku kako viče u kuhinji, a kada se prikrao da čuje bolje, shvatio je da ona, sva zajapurena, urla na Lolu koja se sklupčala u uglu. Ušao sam nekoliko sekundi kasnije. Izraz na Bilijevom licu bio je mešavina stida i zbunjenosti. Šta je ovo? Odmahnuo sam rukom i rekao mu da zaboravi.

Mislim da je Biliju bilo žao Lole. Hvalio je njeno kuvanje i zasmejavao je kao niko drugi. Kada bi došao da prespava, spremala mu je njegovo omiljeno filipinsko jelo. Kuvanje je bilo jedini način na koji je Lola umela da vešto komunicira. Mogao sam, po onome što nam servira, da odredim da li nas samo hrani ili nam govori da nas voli.

Kada sam jednom rekao da mi je ona tetka, Bili me je podsetio da sam mu, kada smo se upoznali, rekao da mi je baka.

“Pa, nekako je i jedno i drugo”, odgovorio sam.

“Zašto ona uvek radi?”

“Voli da radi”, rekao sam.

“Tvoji mama i tata – zašto viču na nju?”

“Ona ne čuje baš najbolje…”

Priznati istinu značilo bi sve nas razotkriti. Prvu deceniju u zemlji proveli smo učeći i pokušavajući da se uklopimo. Rob se nije uklapao. To me je navelo na duboko razmišljanje kakvi smo ljudi bili i sa kakvog smo to mesta došli. Da li uopšte zaslužujemo da budemo prihvaćeni. Stideo sam se svega toga, uključujući i činjenicu da sam saučesnik. Zar nisam jeo hranu koju je ona kuvala, nosio odeću koju je ona prala, peglala i slagala u ormare? Ali bih se raspao da sam je izgubio.

Postojao je još jedan razlog za tajnovitost: Lolini papiri istekli su 1969, pet godina nakon što smo stigli u Ameriku. Ona je ušla u zemlju sa posebnim pasošem koji je bio vezan za očev posao. Otac je, međutim, u jednom trenutku dao otkaz u konzulatu i saopštio da namerava da ostane u Americi. Sredio je da porodica dobije boravišnu dozvolu, ali to nije važilo za Lolu. Trebalo je da je pošalje nazad.

Lolina majka Fermina umrla je 1973. Otac, Hilario, pet godina kasnije. Oba puta očajnički je želela da ode kući. Oba puta moji roditelji su joj rekli: “Izvini.” Nema para, nema vremena. Potrebna je deci. Majka i otac kasnije su mi priznali da su se plašili i za sebe. Da je Lola otkrivena, što bi se gotovo sigurno dogodilo da je pokušala da ode, oni bi bili u nevolji, možda bi ih i deportovali. Nisu smeli da rizikuju. Lolin zakonski status postao je – Filipinci to zovu tago nang tago, ili TNT – “u bekstvu”. Ostala je TNT skoro dvadeset godina.

Pošto su joj roditelji umrli, Lola je bila tiha i ćudljiva mesecima. Jedva da je odgovarala kad bi je majka i otac maltretirali. A maltretiranje nije prestajalo. Pognute glave obavljala je posao.

Kada je otac dao otkaz, počeo je veoma težak period za nas. Novca je bilo sve manje, a njih dvoje okrenuli su se jedno protiv drugog. Neprekidno smo se seljakali – iz Sijetla u Honolulu, pa nazad u Sijetl, onda u Bronks, i konačno u gradić u Oregonu sa 750 stanovnika. Majka je često radila celodnevne smene, a otac bi nestajao na nekoliko dana, radeći svakakve poslove i (kasnije smo saznali) jureći žene. Jednom je došao kući i rekao nam da je izgubio auto na ruletu.

Lola je često po nekoliko dana zaredom bila jedina odrasla u kući. Znala je detalje o našim životima onako kako njih dvoje nikada nisu mogli, niti su za to imali mentalnog prostora. Dovodili smo drugare kući, a ona bi nas slušala dok ćaskamo o školi, devojčicama, dečacima i čemu sve ne. Samo iz razgovora koje je usput načula mogla je da navede imena svih devojčica u koje sam bio zaljubljen u srednjoj školi.

Kada sam imao 15 godina, otac nas je napustio zauvek. Tada nisam želeo da verujem u to, ali je bila činjenica da je napustio decu i ostavio moju majku posle 25 godina braka. Ona nije preterano zarađivala, on nije plaćao alimentaciju, i večito je falilo novca.

Majka je ostala dovoljno sabrana da odlazi na posao, ali bi se noću gušila u samosažaljenju i očaju. Njen glavni izvor utehe u tim trenucima bila je Lola. Iako je vikala na nju i ribala je zbog najmanjih sitnica, Lola joj je bila sve naklonjenija – spremala joj omiljena jela, čistila joj sobu s posebnom pažnjom. Zaticao sam ih kasno noću u kuhinji kako pričaju o ocu, ponekad se smejući na sav glas, ponekad besne na njega. Jedva da bi primetile da je neko ušao.

Jedne noći čuo sam majku kako plače. Otrčao sam u dnevnu sobu i pronašao je sklupčanu u Lolinom naručju.

Foto: Shutterstock

Lola joj je nežno šaputala, isto onako kako je to činila sa mnom i sa mojom braćom i sestrama kada smo bili mali. Zastao sam, a zatim se vratio u sobu, uplašen za majku i pun strahopoštovanja prema Loli.

Duds je pevušio. Kratko sam odremao i probudio se uz njegovu veselu melodiju. “Još dva sata”, rekao mi je. Proverio sam plastičnu kutiju u cegeru. Tu je. Pogledao sam kroz prozor. “Hej, rekao si ‘dva sata’ pre dva sata”, odgovorio sam mu. Nastavio je da pevuši.

Bilo je olakšanje što ne zna koja je svrha mog putovanja. Dosta se dijaloga već zbivalo u meni. Nisam bio ništa bolji od mojih roditelja. Mogao sam da učinim više da Lola bude slobodna. Da ima bolji život. Zašto nisam? Mogao sam da prijavim svoje roditelje. To bi uništilo porodicu za tren oka. Umesto toga, nas petoro čuvalo je tajnu, i umesto da se porodica uništi odmah, raspadala se polako.

Duds i ja išli smo putem oivičenim prelepim pejzažima. Ne prelepim kakvi su u turističkim brošurama, već stvarnim i živim.

Duds mi je pokazao na obode planine u daljini. Pinatubo. Došao sam ovde 1991. da izveštavam o posledicama druge po jačini erupcije u dvadesetom veku. Vulkansko blato čitave naredne decenije uništavalo je drevna sela, zatrpavalo reke i doline, brisalo čitave ekosisteme. Dospelo je i duboko u Tarlak gde su Lolini roditelji proveli čitav život i gde je ona nekada živela sa mojom majkom. Toliko naše porodične istorije je bilo izgubljeno u ratovima i poplavama, a sada je deo bio pokopan ispod šest metara blata.

Život ovde neizostavno podrazumeva kataklizme. Smrtonosni tajfuni udaraju nekoliko puta godišnje. Usnule planine koje jednog dana reše da se probude. Filipini nisu poput Kine ili Brazila, gde masa apsorbuje udar. Ovo je nacija kamenja rasutog u moru. Kada se dogodi katastrofa, sve utihne na neko vreme. Onda se podigne, život se nastavi i vidite prizore poput ovog kroz koji se Duds i ja vozimo.

Nekoliko godina nakon što su se moji roditelji rastali, majka se preudala i zahtevala je da Lola bude odana njenom novom mužu, imigrantu iz Hrvatske, Ivanu, koga je upoznala preko nekih prijatelja. Ivan nije završio srednju školu. Ženio se četiri puta i bio dugogodišnji kockar kojeg je majka izdržavala, a Lola mu titrala.

On je u Loli probudio stranu koju nikada nisam video. Njegov brak sa mojom majkom bio je buran od početka, a novac – naročito način na koji je on trošio majčin novac – glavni problem. Jednom je, dok su se svađali, majka plakala, a Ivan urlao, Lola ušla i stala između njih. Okrenula se prema Ivanu i oštro izgovorila njegovo ime. On ju je pogledao, zatreptao i seo.

Sestra i ja ostali smo zatečeni. Ivan je imao više od sto kila, a od njegovog glasa podrhtavali su zidovi. Lola ga je ućutkala jednom rečju. Prisustvovao sam tome još nekoliko puta, ali ga je Lola uglavnom pokorno opsluživala, onako kako joj je moja majka tražila. Bilo mi je teško da je gledam kako služi nekog drugog, pogotovo nekoga kao što je Ivan. Međutim, ono što je izazvalo moju svađu s majkom bilo je nešto mnogo prozaičnije.

Ljutila se kad god je Lola bila bolesna. Večito ju je optuživala da glumi da joj nije dobro, ili da ne ume da vodi računa o svom zdravlju. Ovim drugim poslužila se kasnih sedamdesetih kada su Loli počeli da ispadaju zubi. Mesecima je govorila da je bole usta.

“To je zato što ne umeš da ih opereš kako treba”, majka joj je odgovorila.

Rekao sam joj da Lola mora da ide zubaru. Već je zagazila u šestu deceniju, a nikada nije otišla kod stomatologa. Tada sam već pošao na koledž, i pomenuo bih to uvek kad dođem kući, što sam činio sve češće. Prošlo je godinu dana. Dve. Lola je svakodnevno uzimala aspirin protiv bolova, a zubi su joj izgledali sve gore. Jedne večeri kada sam je video kako žvaće hleb, sa one strane gde je još ostalo nekoliko krljomaka, poludeo sam.

Svađao sam se sa majkom čitave noći. Rekla je da joj je dosta rintanja za sve nas, da joj je muka da njena deca večito staju na Lolinu stranu, i zašto, dođavola, ne povedemo sa sobom našu prokletu Lolu, kako je nikada nije ni želela, i kako bi volela da joj Bog nije podario arogantnog foliranta kao što sam ja.

Pustio sam je da kaže sve što ima. Onda sam joj uzvratio, rekavši joj da ona najbolje zna šta znači biti folirant, da je čitav njen život bio maskenbal, i da bi, ako prestane da se samosažaljeva na samo jedan minut, videla da Lola jedva uspeva da jede zato što joj prokleti zubi trule i ispadaju iz glave, i zar ne može da je makar jednom posmatra kao stvarnu osobu umesto kao roba koji je služi.

Zanzibarsko dete-rob fotografisano oko 1890. godine. Originalni natpis glasi: „Kazna arapskog gospodara zbog manjeg prekršaja“. Foto: Wikimedia Commons/collections.rmg.co.uk

“Rob”, rekla je majka. “Rob?”

Rasprava se završila njenim rečima da nikada neću moći da razumem odnos koji ona ima sa Lolom. Nikada. Glas joj je bio tako oštar i pun bola da me i sad, kad pomislim na to posle toliko godina, zaboli stomak. Užasno je mrzeti sopstvenu majku, a ja te noći jesam. Njen pogled stavio mi je do znanja da i ona oseća isto prema meni.

Svađa je samo raspalila njen strah da joj je Lola ukrala decu i za to je želela da joj se osveti. Govorila joj je: “Nadam se da si srećna sad kad me tvoja deca mrze.”

Ljutila se kad bismo pomagali Loli da završi kućne poslove. “Bolje idi na spavanje, Lola”, rekla bi joj sarkastično. “Mnogo si radila. Tvoja deca brinu za tebe.”

Kasnije bi je pozvala u sobu na razgovor i Lola bi večito izlazila natečenih očiju. Konačno je počela da nas preklinje da prestanemo da joj pomažemo. Zašto ostaješ ovde, pitali smo je.

“Ko će kuvati?”, odgovorila je, što je za mene značilo – ko će raditi sve? Brinuti o nama? O majci? Sledeći put odgovorila je: “Kuda da odem?”

To me je donekle približilo stvarnom odgovoru. Dolazak u Ameriku bio je haotičan i pre nego što smo postali svesni toga prošla je čitava decenija. Okrenuli smo se i druga je već bila pri kraju. Lolina kosa je osedela. Čula je da se rođaci kojima nikada nije poslala obećan novac pitaju šta se sa njom dogodilo. Stidela se povratka.

Nije imala nikakvih kontakata u Americi, telefon ju je zbunjivao, a svaki drugi tehnološki izum izazivao joj je paniku. Ljude koji brzo pričaju nije mogla da isprati u razgovoru, a to se isto dešavalo i njima zbog njenog krnjeg engleskog. Nije mogla da zakaže sastanak, putovanje, ispuni obrazac ili naruči jelo bez pomoći.

Dao sam joj kreditnu karticu za moj bankovni račun i naučio je kako da je koristi. Uspela je jednom, ali se sledeći put zbunila i više nikada nije želela ni da pokuša. Karticu je zadržala jer je smatrala to poklonom od mene.

Pokušao sam, takođe, da je naučim da vozi. Odbila je samo odmahnuvši rukom, ali sam je podigao, odneo do automobila i smestio je na vozačevo mesto, dok smo se oboje smejali. Dvadeset minuta sam joj pokazivao kako sve funkcioniše. Oči su joj se ispunile strahom. Kada sam okrenuo ključ, ona je već pobegla iz kola i bila u kući. Pokušao sam još nekoliko puta. Mislio sam da će joj vožnja automobila promeniti život. Mogla bi da ide svuda. A ako stvari sa mamom postanu nepodnošljive, mogla bi da se jednostavno odveze nekuda i nikad se ne vrati.

Asfalt se pretvorio u šljunak, među automobilima su se migoljili tricikli, a s vremena na vreme pred kola bi iskočila neka koza. Duds nije odustajao.

Uzeo sam mapu u ruke i pratio put do sela Majantok, našeg odredišta. Kroz prozor sam, u daljini, video povijene figure kako beru pirinač, isto kao hiljadama godina unazad. Bili smo sve bliže.

Spustio sam ruku na jeftinu plastičnu kutiju. Bilo mi je krivo što nisam kupio pravu urnu, neku od porcelana ili ružinog drveta. Šta će misliti Lolini ljudi? Nije da ih je mnogo ostalo. Samo jedna sestra je još bila tu, devedesetosmogodišnja Gregorija za koju su mi rekli da ima problema sa pamćenjem. Kažu da bi, kad god čuje Lolino ime, briznula u plač, a onda zaboravila zašto rida.

Urna; Foto: Ilustracija; Printskrin: YouTube / Vivian Watts

Bio sam u kontaktu sa jednom od Lolinih nećaka. Ona je sve isplanirala: kad stignem, malo bdenje, zatim molitva, a onda prosipanje pepela u parcelu na groblju. Prošlo je pet godina otkako je Lola umrla, ali još uvek se nisam zauvek oprostio, iako sam znao da će to morati da se dogodi. Čitavog dana osećao sam snažnu tugu i opirao se potrebi da je pustim, ne želeći da jecam pred Dudsom. Više od stida zbog načina na koji se moja porodica ophodila prema Loli, više od nervoze zbog toga kako će se prema meni ponašati njeni rođaci u Majantoku, osećao sam užasnu tegobu zato što sam je izgubio, kao da je umrla samo dan ranije.

Šljunak se pretvorio u blato. Put se pružao niz reku Kamiling, između redova kuća od bambusa i zelenih brda napred.

Držao sam govor na majčinoj sahrani i sve što sam rekao bilo je istina. Da je bila hrabra i živahna. Da je činila pogrešne stvari, ali da je radila najbolje što je umela. Da je, kada je srećna, sijala. Da je obožavala svoju decu i pružila nam dom u Oregonu osamdesetih i devedesetih koji nikada ranije, zbog selidbi, nismo imali. Da bih voleo da mogu da joj zahvalim još jednom. Da je svi volimo.

Nisam pominjao Lolu. Kao što nisam o njoj mislio ni kada sam posećivao majku poslednjih nekoliko godina pred njenu smrt. Voleti nju, moju majku, podrazumevalo je vrstu mentalne hirurgije. Bio je to jedini način da budemo majka i sin – što sam želeo, naročito nakon što je sredinom devedesetih počelo da je izdaje zdravlje. Dijabetes. Rak dojke. Akutna mijeloidna leukemija. Preko noći je zanemoćala.

Posle one velike svađe uglavnom sam izbegavao odlazak kući, a sa 23 godine preselio sam se u Sijetl. Kada sam odlazio kući, ipak sam uviđao promenu. Mama je ostala ista, ali ne jednako neumorna. Odvela je Lolu kod zubara i dopustila joj da ima spavaću sobu. Pomogla nam je kada sam sa braćom i sestrama odlučio da pokrenem proces promene njenog TNT statusa. Imigracioni zakon koji je Regan doneo 1986. omogućio je milionima ilegalnih imigranata da budu pomilovani. Dugo je trajalo, ali Lola je konačno postala državljanin Amerike u oktobru 1998. godine, četiri meseca nakon što su majci dijagnostikovali leukemiju. Mama je živela još godinu dana.

Za to vreme sa Ivanom je odlazila u Linkoln na obali Oregona i ponekad vodila i Lolu. Lola je obožavala okean. Sa druge strane bila su ostrva na koja je sanjala da se vrati. I nikada nije bila srećnija nego kada je majka bila opuštena sa njom. Popodne na obali ili samo 15 minuta u kuhinji dok se prisećaju starih dana i Lola bi zaboravila godine mučenja.

Foto: Guliver/Jeff J Mitchell/Getty Images

Ja nisam mogao da zaboravim tako lako. Ali sam počeo da majku posmatram u drugačijem svetlu. Pre nego što je umrla, dala mi je svoje dnevnike, puna dva gepeka. Dok sam ih prelistavao, počeo sam da shvatam delove njenog života koje sam uvek odbijao da vidim. Išla je u medicinsku školu kada to nije radilo mnogo žena. Došla je u Ameriku i borila se za dostojanstven život kao žena i imigrantkinja. Dve decenije provela je radeći kao lekar u državnoj instituciji za mentalno zaostale. Sprijateljila se sa koleginicama. Išle su u kupovinu cipela, organizovale zabave, poklanjale jedna drugoj one stvari poput sapuna u obliku penisa i kalendara sa polugolim muškarcima, sve smejući se histerično. Slike sa tih zabava podsetile su me da je majka imala život i identitet nezavisno od porodice i Lole. Naravno.

O svakom detetu pisala je detaljno, o tome šta je tog dana osećala prema nama – ponos, ljubav ili gnev. Svojim muževima posvetila je čitave tomove, pokušavajući da ih u svojoj priči predstavi kao kompleksne likove. A Lola, kada bi je uopšte i pomenula, bila je predstavljena kao lik u nečijoj tuđoj priči.

“Lola je jutros ispratila mog voljenog Aleksa do nove škole. Nadam se da će brzo steći nove prijatelje i da neće biti tužan zato što smo se ponovo preselili…”

Još dve stranice o meni, i ni reč više o Loli.

Dan pre nego što je majka umrla, sveštenik je došao u kuću. Lola je sedela kraj majčinog kreveta, držeći čašu sa slamčicom i prinoseći je majčinim ustima. Postala je prema njoj veoma pažljiva i veoma nežna. Mogla je da iskoristi majčinu slabost, da joj se čak osveti, ali je učinila sasvim suprotno.

Sveštenik je pitao majku ima li ičega što želi da oprosti ili da njoj bude oprošteno. Preletela je pogledom po prostoriji, poluspuštenih kapaka, i nije rekla ništa. Onda je, a da je nije ni pogledala, pružila ruku i spustila dlan na Lolinu glavu. Ćutke.

Lola je imala 75 godina kada je došla da živi kod mene. Već sam bio oženjen, imao dve ćerke, i živeo u udobnoj kući. Dali smo Loli spavaću sobu i dozvolu da radi šta god želi: spava, gleda sapunice ili ne radi ništa. Priliku da se opusti – i bude slobodna – prvi put u životu. Trebalo je da znam da neće biti tako jednostavno.

Smetnuo sam s uma sve što me je kod Lole izluđivalo. Stalno mi je govorila da obučem džemper da se ne bih prehladio (imao sam više od četrdeset godina). Neprekidno je gunđala o mom ocu i Ivanu: tata je bio lenj, Ivan je bio parazit. Naučio sam da se isključim. Teže je bilo ignorisati njenu fanatičnu štedljivost. Ništa nije bacala. Čak je imala običaj da pregleda smeće da bi se uverila da niko od nas nije bacio nešto korisno. Prala je i koristila više puta papirne ubruse, iznova i iznova, sve dok joj se ne bi raspali u rukama. (Niko drugi im nije prilazio.) Kuhinja je postala zatrpana kesama, čašama od jogurta, teglama. Delovi kuće pretvarali su se u skladišta đubreta.

Spremala je doručak iako niko od nas ne bi ujutru pojeo ništa osim banane ili žitarica, i to u žurbi. Nameštala je krevet i prala veš. Čistila kuću. Počeo sam da joj govorim, fino isprva: “Lola, ne moraš da radiš to.” “Lola, mi ćemo sami.” “Lola, to devojčice treba da urade.” Dobro, rekla bi mi, i nastavila sa tim.

Nerviralo me je kad je uhvatim da jede stojeći u kuhinji, ili kako postane napeta i počne da čisti čim uđem u prostoriju. To je trajalo nekoliko meseci, a onda sam jednog dana rešio da porazgovaramo o tome.

Foto: Wikipedia/Max Chiswick

“Ja nisam moj otac. Ti nisi robinja ovde”, rekao sam joj, navodeći joj sve te robovske stvari koje je radila. Kada sam shvatio da je zatečena, duboko sam udahnuo, obujmio joj lice rukama i poljubio je u čelo. “Ovo je tvoja kuća sada”, dodao sam. “Nisi ovde da nas služiš. Možeš da se opustiš, u redu?”

“U redu”, odgovorila mi je. I vratila se čišćenju.

Nije umela drugačije. Shvatio sam da moram da poslušam sopstveni savet i opustim se. Ako je htela da sprema večeru, neka je. Zahvali joj i operi sudove. Morao sam stalno da se podsećam: pusti je.

Jedne večeri zatekao sam je kako sedi na kauču podignutih nogu, rešava ukrštenicu i gleda TV. Pored nje, šoljica čaja. Pogledala me je, nasmejala se i nastavila da popunjava ukrštene reči. Napredak, pomislio sam.

U dvorištu je zasadila baštu – ruže i lale i svakakve orhideje – provodeći popodneva u njoj. Šetala je krajem. Kad je napunila osamdeset, artritis je napredovao, pa je počela da hoda uz pomoć štapa. Kuvala je kad ima inspiraciju. Pripremala je raskošne obroke i pucala od zadovoljstva dok smo mi proždirali hranu.

Često bih iz njene sobe čuo filipinsku muziku. Ista kaseta iznova. Znao sam da skoro sav novac koji smo joj davali šalje kući. Jednog popodneva zatekao sam je kako pilji u fotografiju koju joj je neko poslao.

“Želiš li da ideš kući, Lola?”

Okrenula je fotografiju i počela prstima da prelazi preko ispisanih slova na poleđini, a onda ju je okrenula i ponovo se zagledala u nju.

“Da”, odgovorila je.

Malo posle njenog 83. rođendana, platio sam joj avionsku kartu do kuće. Mesec dana kasnije otišao sam po nju da je dovedem nazad u Ameriku – u slučaju da želi da se vrati. Neizgovorena svrha njenog putovanja bila je da vidi može li mesto za kojim je godinama čeznula i dalje pružiti osećaj doma.

Pronašla je odgovor.

“Ništa nije isto”, rekla mi je dok smo šetali Majantokom. Nema starih imanja. Nema njene kuće. Skoro svi njeni srodnici, uključujući roditelje, umrli su. Oni prijatelji iz detinjstva koji su još uvek bili živi postali su stranci. Bilo je lepo videti ih, ali… Ništa nije bilo isto. I dalje je želela da provede svoje poslednje godine tu, rekla mi je, ali još nije bila spremna.

“Spremna si da se vratiš svojoj bašti”, rekao sam joj.

“Da. Idemo kući.”

Lola je mojoj deci bila posvećena koliko i nama kad smo bili mali. Posle škole slušala je njihove priče i terala ih da jedu. Za razliku od moje žene (a naročito mene), uživala je u svakom trenutku školskih priredbi. Nikad joj nije bilo dosta. Sedela je uvek u prvom redu.

Bilo je lako učiniti je srećnom. Vodili smo je na porodične odmore, ali je jednako uzbuđena bila i kada pođe do pijace sa druge strane brda. Naučila je da čita. Bilo je neverovatno. Tokom godina nekako je naučila da izgovara slova. Rešavala je osmosmerke. Svakog dana gledala je vesti i osluškivala reči koje prepoznaje. Uparivala ih je sa rečima iz novina i otkrivala njihovo značenje. Počela je da čita novine svakodnevno, od prve do poslednje stranice. Otac je imao običaj da kaže da je ona prosta. Pitao sam se šta bi sa njom bilo da je, umesto što je sa osam godina počela da radi na poljima pirinča, naučila da čita i piše.

Tih dvanaest godina koliko je živela sa nama ispitivao sam je o njenom životu, pokušavajući da sklopim kockice. Isprva bi odgovarala “Zašto?”. Zašto sam želeo da znam nešto o njenom detinjstvu? O tome kako je srela poručnika Toma?

Pokušao sam da ubedim moju sestru Ling da ispita Lolu o njenom ljubavnom životu, misleći da će o tome radije razgovarati sa njom nego sa mnom. Ling je izvrdala. Jednog dana, dok smo odlagali namirnice, samo mi je izletelo: “Lola, da li si ikada bila romantična sa nekim?”

Osmehnula se i ispričala mi kako je jedanput bila blizu. Imala je petnaestak godina, i bio je tu neki zgodni mladić sa susednog imanja, Pedro. Nekoliko meseci brali su pirinač zajedno. Jednom je ispustila bolo, alat, a on ga je odmah podigao i pružio joj ga. “Dopadao mi se”, rekla mi je.

Tišina.

“I?”

“Onda se odmakao”, dodala je.

“I?”

“To je sve.”

“Lola, jesi li ikada imala seks?”, čuo sam sebe kako izgovaram.

“Ne”, odgovorila je.

Nije bila navikla da odgovara na lična pitanja. “Katulong lang ako”, rekla bi. Ja sam samo sluškinja. Često je odgovarala jednom rečju, i izvući joj neku najprostiju priču bio je podvig koji je mogao da traje danima ili nedeljama.

U međuvremenu sam shvatio neke stvari o njoj. Bila je ljuta na moju majku zato što je bila tako okrutna svih tih godina, ali joj je svejedno nedostajala. Ponekad, dok je bila mlađa, umela je da bude tako usamljena da nije prestajala da plače. Znao sam da je bilo godina kada je sanjala da bude sa muškarcem. Video sam to u načinu na koji joj se telo noću uvijalo oko velikog jastuka. Ali mi je, kao stara, rekla da joj je život sa majčinim muževima naveo da misli da i nije tako loše što je sama. Ta dvojica joj nimalo nisu nedostajala.

Foto-ilustracija: flickr/Roberto Berlim

Možda bi joj život bio bolji da je ostala u Majantoku, udala se i zasnovala porodicu, kao što su to učinila njena braća i sestre. Ali možda bi bio i gori. Dve mlađe sestre, Fransiska i Zeprijana, razbolele su se i umrle. Brat Klaudio bio je ubijen. Koja je svrha razmišljati o tome sada, pita me. “Bahala na” bio je njen životni princip. Biće što biti mora. A bilo je to da je dobila drugačiju porodicu. U njoj je imala osmoro dece: moju majku, četvoro moje braće i sestara, mene, i, sada, dve moje ćerke. Nas osmoro, rekla mi je, učinili smo da njen život ima smisla.

Niko od nas nije se pripremio da će ona umreti tako iznenada.

Dobila je srčani udar dok je u kuhinji spremala večeru. Nekoliko sati kasnije, u bolnici, pre nego što sam postao svestan toga šta se dešava, već je preminula. U 22.56. Sva deca i unučad primetila su da je umrla na isti dan kao moja majka, 7. novembra. Dvanaest godina kasnije.

Lola je doživela 86. Još uvek mogu da je vidim u kolicima; sećam se kako sam posmatrao lekare dok se nadvijaju nad ovom tamnoputom ženom i razmišljao o tome kako ništa ne znaju o životu koji je imala. O njenom odustajanju od svega zbog ljudi oko sebe, o ljubavi i odanosti koju prema njoj gajimo.

Trebalo mi je nekoliko meseci da se nateram da pogledam u njene kutije na tavanu. Pronašao sam recepte koje je još sedamdesetih sekla iz novina, da ih jednog dana čita. Albume sa fotografijama moje majke. Nagrade koje smo mi kao deca osvajali u školi, a koje smo mi hteli da pobacamo. Jedva sam podneo kada sam na dnu jedne kutije pronašao svežanj požutelih novinskih članaka koje sam davno napisao i potpuno zaboravio na njih. Tada nije umela da čita, ali ih je svejedno sačuvala.

Duds je zaustavio kamion pred malom betonskom kućom ispred koje je čekalo dvadesetak starijih ljudi. Kada smo ušli, svi su osim mene posedali uz zidove prostorije, oslobodivši središnji prostor. Ja sam ostao da stojim i čekao svoju domaćicu. Bila je to mala i mračna soba. Ljudi su me posmatrali sa iščekivanjem.

“Gde je Lola?” Glas iz druge prostorije. U sledećem trenutku ušla je žena srednjih godina, nasmejana, u kućnoj haljini. Ebija, Lolina nećaka. Ovo je bila njena kuća. Zagrlila me je i ponovo pitala: “Gde je Lola?”

Skinuo sam torbu sa ramena i predao joj je. Pogledala me je, još uvek se osmehujući, polako uzela torbu, otišla do jedne od drvenih klupa u sobi i sela. Izvadila je kutiju i pogledala je. “Gde je Lola?”, ponovila je tiho. Ljudi u ovim krajevima ne kremiraju umrle. Mislim da nije znala šta da očekuje. Položila je kutiju u krilo i nagnula se, prislonivši čelo na nju. Isprva mi se učinilo da se smeje, ali sam brzo shvatio da je počela da plače. Ramena su joj zadrhtala, a onda je zajecala – dubokim, žalosnim, životinjskim krikom, kao Lola nekada.

Nisam ranije došao i doneo Loline ostatke zato što nisam bio siguran da je ikoga ovde bilo briga za nju. Nisam očekivao ovakvu žalost. Pre nego što sam počeo da tešim Ebiju, neka žena je izašla iz kuhinje, obgrlila je, a onda i sama zaridala. Sledeće što znam je da je soba eksplodirala od zvuka. Stari ljudi – neki od njih slepi, bezubi – svi su plakali bez zadrške. Trajalo je desetak minuta. Bio sam toliko fasciniran da sam jedva primetio da su mi se niz lice zakotrljale suze. Jecaji su utihnuli.

Ebija je rekla da je vreme da se jede. Svi su pošli u kuhinju, otečenih očiju, ali naprasno raspoloženiji i pričljiviji. Pogledao sam u praznu torbu na klupi i znao da je bila ispravna stvar vratiti Lolu na mesto gde je rođena.

(Telegraf.rs/Nedeljnik)