Kako se Dostojevski našao pred streljačkim vodom: Kratke anegdote iz života velikih pisaca

Dekabristički ustanak 26. decembra 1825. godine u Sankt Peterburgu u kome je grof Miloradovič izgubio život. Foto: Wikimedia Commons/Mathiasrex

Zora, 23. april 1849. godine, Sankt Peterburg. U stan dvadesetsedmogodišnjeg Fjodora Mihajloviča Dostojevskog nasilno upadaju agenti Trećeg odeljenja Sopstvene kancelarije Njegovog Imperatorskog Veličanstva, hapse ga i smeštaju u zloglasnu Petropavlovsku tvrđavu, rezervisanu za najopasnije političke zatvorenike, i to na lični zahtev cara Nikolaja I a po naređenju glavnog načelnika pomenutog odeljenja, kneza Alekseja Fjodoroviča Orlova.

Strah vlasti od ponavljanja Dekabrističkog ustanka koji se odigrao decembra 1825, kao i od prelivanja revolucije koja je već godinu dana unazad tresla brojne zapadnoevropske carevine i kraljevine, posebno Francusku, Prusku i Austriju — bio je ogroman, ali opet, čime je to konkretno mladi Dostojevski zavredio čast da se njime bavi car glavom i bradom, da bude tretiran kao pretnja po stabilnost Ruske imperije?

Time, što je bio u tzv. Krugu Petraševskog (čiji su članovi nazivani petraševci), jednoj neformalnoj grupici naprednih intelektualaca nazvanoj po svom predvodniku Mihailu Petraševskom. Otkud veliki pisac u tom „opasnom“ društvu?

Dostojevski je januara 1845. izdao roman „Bedni ljudi“, svoj prvenac koji je kritika proglasila „prvim ruskim socijalnim romanom“ i koji je ustalasao duhove prestonog Sankt Peterburga i čitavog carstva. Prodavao se odlično pa je autor opijen slavom mnogo nade polagao u novelu „Dvojnik“, koju je napisao čak i pre nego što je pomenuti roman izašao iz štampe, i koja je par meseci kasnije počela da izlazi serijski u jednom časopisu. Ali nije bila uspešna. Loše kritike su izgleda privremeno uništile mladićevo samopouzdanje, pa su mu i kratke priče narednih godina rđave prolazile.

Fjodor Dostojevski. Foto: Wikimedia

Pritom je posle „Bednih ljudi“ istupio iz vojske zbog bojazni da će mu vojnikovanje naštetiti književnoj reputaciji, i sada se našao u ozbiljnim novčanim problemima. Tačnije, novca nije imao. Slučaj je hteo da baš negde u to vreme otkrije socijalističku misao, koja ga je neobično privukla i uvukla u tzv. Betekovljev krug, grupu socijalista koja mu je pružanjem finansijske podrške pomogla da preživi. Nakon raspada te družine pristupa Krugu Petraševskog, kojeg će anarhistički ideolog Mihail Bakunjin opisati kao „najbezazlenije i najbezopasnije društvance“.

Dostojevski je, međutim, tek s vremena na vreme učestvovao u diskusijama koje su se mahom ticale potrebe ukidanja cenzure, potrebe oslobađanja seljaka koji su po svemu osim po imenu bili najobičniji robovi vlastele, i sličnim progresivnim idejama. Više ga je zanimala njihova biblioteka nego oni sami.

U jednom trenutku je krug prokazan ministru unutrašnjih poslova Ivanu Petroviču Liprandiju zbog kritike ruske politike i religije. Optužba na račun Dostojevskog danas odzvanja neshvatljivom glupošću, bezumljem i trivijalnošću: čitao je zabranjeno „Pismo Gogolju“ autora Visariona Belinskog, inače književnog kritičara koji mu je pomogao da objavi „Bedne ljude“. On se branio tvrdnjom da je sporne eseje čitao samo „kao književne spomenike“, da ga se više ticala „ličnost i ljudski egoizam“ nego politika, ali ga to nije spasilo. Ni njega ni ostale.

Mada nikakve zavere nije bilo, posle višemesečnog ispitivanja od strane komisije na čijem je čelu bio sam imperator Nikolaj, „zaverenici“ su 16. novembra (pet dana posle njegovog rođendana) osuđeni na smrt streljanjem. „Inženjerski poručnik F. M. Dostojevski, star 28 godina, zbog učešća u zločinačkim planovima i pokušaja širenja brošura i proklamacija štampanih u tajnoj štampariji — osuđuje se na smrt streljanjem“: glasila je presuda.

„Ritual izvršenja kazne na Semjonovskom trgu. 1849“. Ovaj crtež B. Pokrovskog prikazuje lažno pogubljenje pripadnika Kruga Petroševskog kojem je pripadao i Dostojevski, koji je i sam tog dana trebalo da bude streljan, pre nego što je stigao ukaz o carskom pomilovanju. Foto: Wikimedia Commons/Runivers.ru

23. decembra dovedeni su na Semjonovski trg, podeljeni u trojke i izvedeni pred streljački vod. Dostojevski je bio treći u drugoj grupi. Sve je bilo spremno za izvršenje najstrože kazne. Prva „tura“ u kojoj su bili Petraševski, Mombeli i Grigorjev, već je bila zavezana za stubove, oči su im bile povijene, čekalo se samo naređenje za paljbu. Trenutak pre nego što će poleteti puščana zrna, bubanj je označio povlačenje: to beše stigao ukaz o carskom pomilovanju. Grigorjev, koji je još tokom boravka u pritvoru počeo da polako silazi s uma, posle ovoga je potpuno sišao s uma i do kraja života bio bespomoćni mentalni invalid.

Car je u velikoj milosti svojoj svima umesto smrtne kazne odredio zatvor i progon u Sibir. Vojnici su nakon pročitanog pomilovanja i nove presude polomili mačeve iznad njihovih glava, što je simbolisalo isključivanje iz građanskog života. Zatim su im stavljeni okovi, i poslati su put istočnih divljina, gde će provesti od četiri do šest godina, zavisi kako ko, mada su svi bili osuđeni na osam do deset godina teškog rada.

Put ka Omsku, gde mu je bilo predviđeno da odleži kaznu, vodio je preko Tobolska; tamo je jednog „saborca“ ubedio da ne izvrši samoubistvo. Četiri godine je ležao ni za šta, večito okovanih ruku i nogu; sem Novog zaveta, ništa od lične svojine nije mu bilo dozvoljeno. Ali će ono iskustvo čekanja na streljanje koje se nije desilo ipak biti od velike koristi, i kasnije će ga opisati u „Idiotu“, dok će mu iskustva iz sibirske tamnice poslužiti za „Zapise iz mrtvog doma“.

Radna soba Fjodora Dostojevskog u Sankt Peterburgu, fotografisana 1870. godine. Foto: Wikimedia Commons/INeverCry

A tamo je bilo strašno, i svako ko je čitao te „Zapise“ na prvi njihov pomen setiće se strašne, teskobne atmosfere, prljavštine, smrada, buva, vaši, beznađa, užasa postojanja, ljudi koji su jedni preko drugih naslagani „poput haringi u buretu“, kako je Dostojevski napisao u jednom pismu. Nakon izlaska iz zatvora morao je da odsluži dodatnu vojnu obavezu, a da bi dobio dozvolu da se oženi i izdaje knjige, morao je napisati pismo generalu Totlebenu u kojem je izrazio kajanje zbog pripadništva „zavereničkim“ krugovima. Postao je vatrena pristalica cara, kojem je po svom uverenju dugovao život, i Crkve, koja mu je pružila utehu.

Veliko je pitanje da li bi se njegov ogromni talenat bez ovih događaja mogao da postvari na onaj veličanstveni način na koji se postvario: da nije bio na korak od smrti, da nije bio u tamnici, možda se dubina njegove duše nikada ne bi književno tako silovito i naročito ispoljila.

Imajući u vidu da je svaki čovek proizvod svojih misli, reči i dela te okolnosti u kojima živi, svakako danas ne bismo imali njegove romane „Zločin i kazna“, „Braća Karamazovi“, „Zli dusi“, „Zapisi iz podzemlja“, pomenutog „Idiota“ i „Zapise iz mrtvog doma“ — jer bi bez tih događaja Dostojevski bio potpuno druga osoba; da nije pristupio petraševcima ili da barem nije uhapšen i umesto Sibira streljan, svakako bi nastavio da piše i danas bismo imali neka druga njegova dela, ali ne ova koja imamo.

A to znači da bi svetska književnost bila potpuno drugačija i neprepoznatljiva, a možda bi i sam Dostojevski bio nebitan i zaboravljen, možda bi bio tek puka fusnota u nekoj osobenjačkoj studiji ruske književnosti devetnaestoga veka.

(Telegraf.rs)