Filmovi: "Bob Dilan - Potpuni neznanac", čarobno putovanje u bolju prošlost

Pre desetak dana pogledao sam u bioskopu film "Bob Dilan: Potpuni neznanac" i malo je reći da sam ostao pod dubokim utiskom onoga što sam video. U svojoj biblioteci imam sigurno petnaestak knjiga u kojima je Dilan tema (ili je pisac), neke sam pročitao više puta, pa samim tim dosta dobro znam i njegov životopis, ali doživljaj filma je bio stvarno nešto posebno, bez obzira što filmska priča dobacuje samo do 1965. godine, odnosno do tadašnjeg Newport folk festivala i onog čuvenog uzvika: Judo!

Preporučujemo

Dilan do tada već iza sebe ima pet studijskih albuma koji su se prodavali u velikim tiražima, svi njegovi koncerti bili su rasprodati, pa je vrlo brzo postao glasnogovornik tadašnje razočarane i otuđene generacije i zbog toga se pre mogao smatrati međunarodnim fenomenom, nego uspešnom diskografskom zvezdom.

U takvom trenutku Dilan izaziva apsolutnu pometnju kada je na pomenutom Newport festivalu 25. jula 1965. godine nastupio uz pratnju Paul Butterfield Blues Benda, zgrozivši time folk čistunce kod kojih je do tog trenutka imao gotovo mesijanski status.

Za njih je to bila apsolutna izdaja, no Dilan ne bi bio to što jeste da nije išao barem dva koraka ispred svoje publike, a sredinom šezdesetih njegov kreativni naboj ispoljavao se takvom brzinom da je ostatak sveta s teškom mukom pokušavao da ga sustigne.

U mnogo čemu to je bilo naprosto nemoguće, a negodovanja muzičkih čistunaca ubrzo će biti zamenjena hvalospevima kada se mesec dana kasnije pojavio njegov album "Highway 61 Revisited", mada je redefinisanje njegovog muzičkog stava bilo primetno već na njegovom prethodnom albumu "Bringing It All Back Home".

Taj meteorski uspon koji je sasvim jasno vidljiv u filmu, slobodno možemo vezati i za uspon tadašnje popularne muzike, jer Dilana u tom periodu čak ni Bitlsi nisu mogli sustići.

U filmu odmah možemo videti da Dilan nikada nije gledao unazad, a to nikako nije ni mogao, jer su stihovi i muzika koje je pisao nadirali poput uragana, ničim se nisu mogli ograničiti niti sputati.

Možda u kontestu ovoga možemo i razumeti emocije koje se u pregrštima prosipaju dok se na platnu smenjuju slike i događaji i koji, makar kod onih starijih gledaoca, izazivaju setu i žal za nekim vremenima u kojima je nada za boljim svetom bila mnogo prisutnija i čini se izvesnija.

Valjda otuda i tvrdnje pojedinaca da su bili na ivici suza dok im je pogled bio prikovan za filmsko platno, a po svemu sudeći nije malo ni onih koji su i pustili poneku suzu.

Danas je svakako jasno da su te nade ipak bile samo prividne, ali bez obzira,  mnogi su tada iskreno verovali u njih.

U filmu je veoma dobro prikazan i odnos između Dilana i Džoun Baez koja mu je na početku karijere nesebično i presudno pomogla predstavljajući ga na svojim koncertima, ali se njihova veza vremenom ohladila, da bi ga ona definitivno napustila 1965. godine.

Scenario su napisali reditelj Džejms Mengold i filmski kritičar i scenarista Džej Koks (u sve to neizostavno je bio uključen i sam Dilan), a priču su temeljili na knjizi Eldžaje Volda - "Dylan Goes Electric!" iz 2015. godine.

Radnja u ovom ostvarenju započinje sekvencama Dilanovog dolaska u Njujork 1961. godine, gde on stiže kako bi u bolnici posetio ikonu američke folk muzike i svog idola Vudija Gatrija, da bi potom priča pratila njegov uspon sve do kontroverznog nastupa na Newport Folk Festivalu, četiri godine kasnije.

Meni lično, ostaje žal što se film završava baš u trenutku kada je Dilan otpočeo saradnju sa grupom The Band (tada su još uvek bili poznati pod imenom Hawks), jer smatram da je to bio po mnogo čemu poseban period, kako za njega, tako i za genijalce iz ove grupe.

No dobro, s obzirom da film dobija brojne hvalospeve možda dobijemo i nastavak, što bi svakako bilo više nego sjajno.

"Potpuni neznanac" imao je osam nominacija na 97. dodeli Oskara i to za najbolji film, najboljeg reditelja (Džejms Mengold), najboljeg glumca (Timoti Hal Šalame za ulogu Dilana), najboljeg sporednog glumca (Edvard Norton za ulogu Pita Sigera), i najbolju sporednu glumicu (Monika Barbaro za ulogu Džoun Baez), a imao je i druge brojne nomonacije: tri za Zlatni globus, tri na dodeli Critics Choice Awards, četiri na dodeli Ceha filmskih glumaca za izvanrednu glumačku postavu u filmu, i šest na dodeli filmskih nagrada Britanske akademije.

Kao što se vidi, među navedenim imenima nema Meri El Faning koja u filmu donosi ulogu Silvije Ruso, Dilanove devojke koju je upoznao po dolasku u Njujork.

Dok sam gledao film na to sam posebno obratio pažnju, bio sam zainteresovan u kom kontekstu je prikazan njen lik s obzirom da me je oduvek fascinirao omot albuma "The Freewheelin' Bob Dylan" koji je po svoj prilici drugi najpoznatiji album u istoriji rokenrola na čijoj je naslovnici ulica (koji je prvi, verujem da dobro znate), i gde se vidi Dilan u šetnji sa svojom devojkom.

Foto: Wikipedia/Columbia.

Odmah da kažem da ovo nije njeno pravo ime i jedino je za koje je Bobi zahtevao da u filmu bude promenjeno, jer naprosto nije želeo da to izlaže potrebama filma.

Dilanova stvarna muza i ljubavnica zvala se Suze Rotolo i upravo je ona bila ta koja mu je približila umetničku, političku i društvenu scenu Njujorka, i tako umnogome izvršila uticaj na njegov kreativni i kulturološki razvoj. Kada su se upoznali Dilan je imao dvadeset, a Rotolo sedamnaest godina, o čemu je ona u svojim memoarima iz 2008. napisala sledeće:

Izgledao je neobično, poput nekog starca. Bio je šarmantan na nekakav otrcan način. Farmerke su mu bile izgužvane kao i košulja, a kapu od crnog somota nosio je čak i kada je bilo vruće... ali postojalo je nešto na njemu što je odavalo intenzitet koji se nije smeo olako shvatiti.

Ako ste čitali Dilanove "Hronike" mogli ste pronaći i ove redove:

Od samog početka nisam mogao skinuti pogled s nje. Bila je nešto najerotičnije što sam ikada video. Imala je osmeh koji je mogao osvetliti ulicu punu ljudi i bila je izuzetno energična, nosila je neku vrstu sladostrasnosti - Rodenova skulptura je oživela. (Dilan ovde misli na Ogista Rodena, genijalnog francuskog vajara čija su dela Poljubac, Mislilac i Tajna postala antologijska, op. autora)

U trenutku kada radnja filma dostiže kulminaciju Silvie seda iza Dilana na njegov Bonneville T100 motocikl iz 1964. (biografi tvrde da je u to vreme Dilan vozio Triumph Tiger 100) i sa njim odlazi na pomenuti Newport Folk Festival. Ipak, istina je da ona nije bila prisutna na tom istorijskom koncertu, ali jeste na njegovom nastupu na Forest Hills Stadionu, mesec dana kasnije. Reditelj je to njeno navodno prisustvo na festivalu iskoristio kako bi realizovao dirljivu scenu u kojoj se Bob i Silvie suočavaju s bolnim rastankom i prekidom veze dok jedno drugo posmatraju kroz lančanu ogradu koja predstavlja svojevrsnu metaforu za sve veći jaz između njih dvoje koji je uzrokovan Dilanovom slavom, dok se ona konačno ne okrene i otrči na brod kojim se vraća svojoj kući, pa tako i nestaje iz njegovog života. Ova scena se u stvarnosti ipak nije dogodila, jer u svojoj autobiografiji Rotolo vrlo živopisno piše o njihovim prekidima i ponovnim susretima, sve dok na kraju nije usledio tužni i konačni razlaz u njujorškoj 7. ulici.

Mada se u filmu to nigde ne pominje, ključna prekretnica u njihovoj vezi bila je njena neplanirana trudnoća, nosila je Bobovo dete. Iako su se zajednički dogovorili da trudnoću prekine, bio je to veoma jak emocionalni udar na Rotolovu, što je definitivno označilo i početak kraja njihove veze.

Njeno ime u filmu svakako jeste promenjeno i neki drugi detalji takođe, ali "Potpuni neznanac" ne ostavlja nikakvu sumnju u važnost Silvie, odnosno Suze, u Dilanovom umetničkom buđenju, mada ostaje upitno koliko je glumica Meri El Faning zaista uspela "uhvatiti" svu vatrenost i živahnost koju je po svemu sudeći sa sobom nosila Suzan Elizabet Rotolo.

Preminula je 2011. kada je imala 67 godina.

"Potpuni neznanac" poslednji je, nežni Dilanov gest, prema jednoj od velikih ljubavi njegovog života.

Boljim poznavaocima muzičkih zbivanja šezdesetih godina prošlog veka, svakako neće biti nepoznata ni imena menažera Alberta Grosmana (pored Dilanove, vodio je i karijere Dženis Džoplin, The Band, Peter, Paul And Mary itd, u filmu ga glumi Den Fogler), ili Alana Lomaksa (etnomuzikolog koji je napravio i sačuvao mnoge terenske snimke tradicionalne muzike, glumi ga Norbert Leo Batc), dok otkačenog Džonija Keša glumi Bojd Holbruk. U fimu ima sjajnih detalja poput onog kada se mlađani Al Kuper nepozvan uvukao u studio tokom snimanja možda suštinske Dilanove kompozicije "Like A Rolling Stone", odsviravši danas dobro poznati rif na Hammond B2 orguljama, što je svakako doprinelo prepoznatljivom zvuku ove pesme, ali ono što bez svake sumnje ovo ostvarenje čini još većim jeste da su Timoti Hal Šalame i prelepa Monika Barbaro u filmu zaista pevali svoje deonice, odnosno pesme Boba Dilana i Džoun Baez, što je u svakom slučaju bio posebno težak zadatak, za Moniku možda i teži, s obzirom na specifičnost Džouninog pevanja. Ipak, ona je to donela maestralno, ne znam da li je bilo lepše gledati je ili slušati.

Ako odlučite da pogledate ovo ostvarenje, ako to do sada već niste učinili, vratićete se u neku davnu i već po mnogo čemu zaboravljenu, ali i bolju prošlost, kako to već volimo da kažemo, makar za tih 2 sata i 20 minuta koliko traje film.

Vratićete se u vreme kada su jedna gitara i glas mogli pričati najlepše "priče". Možda nam ova današnjica govori da su to bile samo bajke, ali svejedno, bilo je čarobno slušati ih.

(Telegraf.rs)