Kako je švedski nemi horor „Veštice“ iz 1922. prelomno uticao na horor-žanr uprkos sveopštem cenzurisanju

U istoriji horora, 1922. je sigurno među najvažnijim godinama: pored „Nosferatua“ Fridriha Vilhelma Murnaua, imali smo još jedan ključni, a danas manje slavljen, švedski film „Heksan“ (šved. Häxan, dan. Heksen, u prevodu: „Veštice“) danskog reditelja Benjamina Kristensena.

Dok je Murnau definisao narativni horor kroz moćne vizuelne elemente nemačkog ekspresionizma, danski reditelj u studiju „Svensk Filmindustri“ inovirao je sam oblik horora, stvarajući jedan od najneobičnijih filmova svog vremena, čija jeziva atmosfera, oštri vizuali i eksperimentisanje još odolevaju vremenu.

Preporučujemo

„Heksan“ je epizodni film koji kroz sedam poglavlja istražuje različita verovanja i teme u istoriji zapadnog okultizma, s posebnim fokusom na veštičarenje tokom srednjeg veka i progon žena optuženih za njegovo praktikovanje. Sam reditelj je objasnio da njegov film „nema kontinuiranu priču, nema ’zaplet’“ te da bi se „možda najbolje mogao okarakterisati kao predavanje iz kulturne istorije pokretnim slikama“.

Film je isprva kreativno čitanje „Malleus Maleficarum-a“, nemačkog vodiča za lovce na veštice iz XV veka, koji je napisao Hajnrih Kramer; ali kasnija poglavlja dramatizuju uznemirujuću minijaturnu narativnu celinu, prateći Mariju koja je mučenjem dovedena do priznanja okultnih aktivnosti, poput rađanje deteta Satani (bez spojlera).

VIDEO: Trejler za „Heksan“ (1922)

Kristensenova veština sa specijalnim efektima i vizuelna raskoš znače da, čim se film odmakne od esejističkog pristupa, „Heksan“ udara jednako snažno kao i bilo koji horor iz tog doba — njegove slike spadaju među najjezivije stvorene u eri nemog filma, jer dočaravaju prikaze okultnih rituala i scena, od ljudi koji se valjaju s đavolima do žrtvovanja dece.

Završno poglavlje „Heksana“ u velikoj meri se zasniva na ideji da je ezoterično ponašanje imalo korene u mentalnim poremećajima, a da je potom demonizovano usled predrasuda, pa se može da ovo ostvarenje pruža uvid u to kako je nerazumevanje zemaljskih, psiholoških problema rezultiralo zastrašujućim odgovorom na ljudsku patnju – odgovorom proizašlim iz povezivanja duševnih boljki sa nečistim silama.

„Ni na trenutak ne verujem da je rediteljev pravi motiv bio bilo šta drugo osim da šokira [...] Nešto u samom formatu čini da doživite taj efekat – autentičnost ranije ere, pretpostavljam“, kaže Stiven Volk, poznati scenarista horor filmova.

Nesumnjivo, njegov estetski izraz ranog filma, sa patinom starosti koju prirodno stvaraju zrnasti vizuali i rani filmski postupci, približavaju ga osećaju srednjovekovnog okruženja više nego bilo koje drugo ostvarenje. To je duboko inovativan nacrt, i njegovo majstorsko preplitanje realnog i fantastičnog je postalo istinski revolucionarno.

VIDEO: Savremeni trejler za „Heksan“

U stvaranju zastrašujućih scena, „Heksan“ koristi širok spektar vizuelnih trikova sa snažnim, jezivim efektom – od animacije „kadar-po-kadar“ i neverovatno inovativne šminke, do korišćenja vrteške kako bi se stvorio efekat veštica koje lete na metlama. Mestimično čak izgleda kao da su stare gravire s prikazima veštičarenja i kažnjavanja oživele.

„Haksen“ je ušao u filmski folklor, jer vlasnik autorskih prava nije obnovio zaštitu, pa su počev od šezdesetih godina izlazila brojna amaterska izdanja – mada je u svoje vreme izazvao kontroverzu i svuda bio cenzurisan, od Evrope do Sjedinjenih Država, pa čak osakaćen i za domaće izdanje u Švedskoj, uprkos tome što je bio najskuplja švedska produkcija tog doba.

„Heksan“ igra značajnu ulogu u istoriji horora, a Volk i dalje nije siguran zašto se ne stavlja u istu ligu sa svojim savremenicima, jer je i „sama ideja tako moderna“, kaže on. Ono što „Heksan“ izdvaja jeste njegov psihološki patos: kombinacija toga sa esejističkom formom čini ga jedinstvenim.

„Heksan Films“ — producentska kuća koju su osnovali američki reditelji Eduardo Sanches i Danijel Mirik kako bi snimili „Vešticu iz Blera“ (1999) — je nazvana u čast ovog filma; i smatra se da je film „Heksan“, mada nije u okviru žanra found-footage, imao ogroman uticaj na taj žanr.

(Telegraf.rs)