Delon u grob nosi tajnu o Stevicinoj smrti: Beograđanin mu oteo ženu, a onda nađen u plastičnoj kesi

Glumac Alen Delon preminuo je danas u 89. godini života, a pored niza uspešnih i inspirativnih uloga, vrelih afera sa raznim ženama i burnih detalja iz njegovog života, za glumcem je ostala i tajna o smrti Beograđana Stevice Markovića.

Telo nepoznatog muškarca pronađeno je 1. oktobra 1968. na deponiji otpada nedaleko od Versaj-a, u plastičnoj kesi, vezanih ruku i nogu. Pariska policija je na osnovu otisaka prstiju i utvrđivanja prebivališta ustanovila da je ubijeni bio jugoslovenski emigrant Stevan Marković i da je bio blizak prijatelj francuskog glumca Alena Delona. Nakon prve obdukcije, saopšteno je da je Marković ubijen udarcem tvrdim predmetom. Međutim, nakon ekshumacije, nova obdukcija pokazala je da je Marković ubijen vatrenim oružjem kalibra 9 mm, koje su u to vreme koristile profesionalne ubice. Pariska policija je podatke o ubijenom i njegovoj vezi sa filmskom zvezdom držala u tajnosti do trenutka kada je, više od nedelju dana od pronalaska tela, na svedočenje pozvan i sam Delon sa suprugom Natali.

Preporučujemo

O celom slučaju tada su pisali svi svetski i jugoslovenski mediji. Alen Delon, koji je preminuo u nedelju u 88. godini, je sve što zna o ovom misterioznom slučaju odneo sa sobom u grob.

Foto: Tanjug/AP

Stevan Marković rođen je u Beogradu 1937. godine, odrastao je u centru grada, u Sremskoj ulici. Pripadao je ekipi iz Savamale. Kružila je legenda da nikada nije izgubio dvoboj u uličnom šaketanju i da je pedesetih godina vreme uglavnom provodio s društvom duž Knez Mihailove ulice, na Kalemegdanskoj tvrđavi i savskoj obali, na jez plesnim večerima. Prijatelj i komšija iz Sremske ulice bio mu je Miloš Milošević, koji će ga i upoznati sa Alenom Delonom.

Na letovanje u Istru pa preko granice

Tražeći avanturu i želeći da napusti Beograd, Stevica, kako su ga zvali, s četvoricom prijatelja krajem leta 1958. godine odlazi na letovanje u Istru. Odatle su nekoliko dana kasnije svi zajedno ilegalno prešli preko državne granice. Nakon raznih peripetija u Italiji, bežanja pred policijom i prelaska preko planinskih prevoja, domogli su se Francuske i uputili ka Parizu. Stevica se utopio u sivilo emigranata iz socijalističke Jugoslavije. Do susreta s Delonom, leta 1965. godine, proveo je sedam godina u neimaštini, snalaženju, povremenim poslovima, najviše u fotografisanju stranih turista po Parizu.

Pričalo se da je Stevan upoznao Delona i pre 1965. godine na inicijativu njegovog prijatelja Miloša Miloševića, koji će 1966. u Holivudu pod nerazjašnjenim okolnostima okončati život u dvadeset petoj godini, u kući glumca Mikija Runija, u kojoj je pronađeno njegovo beživotno telo zajedno s Runijevom suprugom Barbarom.

Stevica je imao kratku aferu s Delonovom suprugom?

Te 1965. godine na Miloševu molbu Delon pomaže Markoviću da izađe iz zatvora u Belgiji, gde je dospeo jer je, navodno iz neznanja, u pljačku odvezao kriminalce. Stevan dolazi na nekadašnji Milošev položaj kao Delonov telohranitelj. Međutim, tokom tri godine zajedničkog života, do 1968. godine, Stevan nije iskoristio priliku za napredovanje i usavršavanje preko Delonovih veza i uticajnih prijatelja. Solidanu platu koju je dobijao od Delona trošio je na kocku i klađenje na konjskim trkama i u provodima, što je bračnom paru Delon sve više smetalo. Pričalo se da je imao i kratku aferu sa Natali, što mu Delon, navodno, nikada nije oprostio.

Tokom leta 1968. godine njegov odnos s Delonovima postaje sve komplikovaniji. Oni žele da prekinu zajednički život nudeći mu otpremninu od prodaje stare Delonove kuće, ali Stevan želi više i postavlja uslove koje bračni par ne želi da prihvati. Pretpostavlja se da je to razlog zbog kojeg se upustio u ucenu koja će ga, verovatno, koštati života.

Te nedeljne večeri 22. septembra 1968, Marković izlazi iz stana u aveniji Messin, hoda nekoliko minuta do raskrsnice i ulazi u taksi, crni “Pežo 404”. Na zadnjem sedištu čekao ga je muškarac kojeg su kasnije dva svedoka prepoznala, ali će naknadno oni ipak promeniti iskaze. Prvi je bio taksista, a drugi Markovićev prijatelj Uroš Milićević, jedan od ključnih svedoka u kasnijoj istrazi i poslednji koji ga je video živog.

Foto: Tanjug/AP

Tokom prvog svedočenja Alen Delon negira da je poznavao ubijenog. Međutim, policija dolazi u posed Stevanovih pisama koja je slao prijateljima i u kojima je opisivao svoje loše materijalno stanje i nezadovoljstvo bračnim parom. Pisma je slao i starijem bratu koji je živeo u Jugoslaviji. Kako je otkriveno u jednom od pisama, Marković je nameravao da učini “nešto veliko” ukoliko mu ne budu izašli u susret. U tim pismima koja su kasnije objavljena i u medijima, moglo se pročitati da je dobijao pretnje, a da je nezavidno stanje u kojem se našao opisivao bez jasnih naznaka šta je posredi.

Bilo je jasno da je pored Alena i Natali, u prikrivenoj formi, Stevan Marković mislio i na tada javnosti malo poznatog Fransoisa Markantonija. Francuski novinari ubrzo su saznali da je Markantoni, rođeni Korzikanac, bio Delonov prijatelj još iz vremena pre nego što je glumac postao slavan. Bio je član Pokreta otpora u vreme okupacije Francuske u Drugom svetskom ratu i cenjen zbog hrabrog držanja tokom ispitivanja u zatvoru. Međutim, njegove posleratne veze sa različitim uticajnim strukturama, od obaveštajnih i paraobaveštajnih do kriminalnih i mafijaških, pomagale su mu u različitim legalnim i nelegalnim poslovima, a u nekoliko navrata završio je i u zatvoru. To se dogodilo i kada je zbog Markovićevih pisama pozvan na ispitivanje i zadržan na duže vreme u policiji, a da službeno nikada nije ni bio u pritvoru.

Pored Markantonija, uskoro je na svedočenje pozvan i Uroš Milićević koji se predstavio inspektorima kao Stevica blizak prijatelj. Stevica mu je nagovestio da ide na važan sastanak i da će otići sam, ali je on odlučio da ga krišom prati sve do ulaska Markovića u taksi u kojem ga je neko čekao.

Ubrzo, početkom novembra, Uroš nestaje iz Pariza. Nekoliko dana kasnije u jednom beogradskom dnevnom listu osvanuo je intervju s njim. Tvrdio je da mu je život bio u opasnosti jer je mnogo toga znao pa je morao otići. Reporteri i novinari iz cele Evrope uskoro su pristizali u Beograd i plaćali za intervjue sa njim.

Tih dana francuska policija intenzivno je tragala za muškarcem koji je takođe nestao kao i Uroš Milićević. U beogradskom tisku osvanula je fotografija uz ime čoveka koji se zvao Miloš Milošević, poznatiji kao Miša Slovenac. Novinari su zatim objavili da se Miša Slovenac telegramom odnekud javio majci kako bi je obavestio da je živ. Pretpostavljalo se da je on bio veza u rešavanju nesporazuma između Markovića i Delona, koji je u to vreme u Saint Tropezu snimao film “Bazen”.

Prema prvoj verziji, Miša Slovenac je Markovića namamio u mondensko letovalište u smrtonosnu zamku. Prema drugoj, izglednijoj, prijateljski ga je savetovao da se negde skloni i da ni po koju cenu ne dolazi u St. Tropez. Njegova uloga u aferi je ostala nejasna; nestao je iz vidokruga javnosti i medija, ali i onih koji bi mogli da mu naude. Jedino se zna da je jedan od retkih iz kruga oko “afere Marković” koji su ostali živi.

U međuvremenu, Uroš iz Beograda obaveštava domaću i stranu javnost da mu je Stevica dan pre nestanka skrenuo pažnju da, ako se 23. septembra ne vrati, to znači da će verovatno biti ubijen. Prema prethodnom dogovoru, Uroš jedno pismo šalje Stevanovom bratu u Jugoslaviju, a drugo Natalie Delon. U izjavama je bio uveren da iza Markovićevog nestanka stoje slavni glumac i njegov korzikanski prijatelj.

Foto: Tanjug/AP

Uroš stupa u kontakt s Markovićevom devojkom i traži da pređe u jedan od njenih stanova jer se bojao da bi mogao biti ubijen. Sa sobom nosi i Stevicine lične stvari, navodno i dnevnik za koji se pretpostavljalo da je bio predmet ucene. Odlučuje pronaći Markantonija koji je baš u vreme Markovićevog nestanka bio u St. Tropezu. Pronalazi ga nekoliko dana kasnije u jednom pariskom bistrou kako bi saznao šta se desilo sa Stevanom. Razgovor se, iako isprva neugodan, prema kasnijem svedočenju Marcantonija, prijateljski okončao.

Ipak, bilo je i onih koji su tvrdili da se taj susret nikada nije desio i da ni Uroš ni Markantoni u to vreme nisu bili u Parizu, već u St. Tropezu zajedno sa Markovićem. Postojala je i teorija da je upravo Uroš bio taj koji je bio u taksiju zajedno sa Stevanom. Naknadno su pronađene povratne avionske karte na relaciji St. Tropez – Pariz, koje je koristio Uroš Milićević, a navodno ih je platio Delon.

Pretpostavlja se da je Uroš u St. Tropezu dobio instrukcije da se vrati u Pariz i pronađe Stevicina pisma, notes i dnevnik u kojem je navodno beležio susrete koje je imao s bogatim i uticajnim ljudima, a naročito sa ženama iz visokih slojeva francuskog društva.

Istražni sudija koji je od početka vodio slučaj, nije zaboravio da je Uroš dao izjavu u kojoj je tvrdio da je Stevica bio ubijen vatrenim oružjem i to u vreme pre druge obdukcije kada se još smatralo da je ubijen tvrdim predmetom. Da li je Uroš znao kako je Marković ubijen, ili je tek samo nagađao, verovatno nikada neće biti razjašnjeno. U jednom intervjuu zagonetno je izjavio: “Zakletva koju sam dao prijatelju obavezuje me da ne kažem sve što znam.”

U prvoj polovini sedamdesetih Uroš se vraća u Francusku i daje nove iskaze policiji koji su bili u suprotnosti s njegovim ranijim izjavama. Istražni organi zaključuju da je svedok postao nepouzdan i odustaju od njega. Ali u avgustu 1976. policija u Briselu pronalazi dva mrtva tela u stanu koji je pripadao srpskom emigrantu. Jedan od te dvojice bio je Uroš Milićević, tada star 27 godina. Prema zvaničnoj verziji, ubijen je u obračunu emigrantskog podzemlja, a neslužbeno se njegovo smaknuće dovodilo u direktnu vezu sa “aferom Marković”.

Skandal s francuskim premijerom

Krajem 1968. godine, kada je francuska javnost već bila zasićena vestima o Markovićevom ubistvu, dolazi do neočekivanog obrta u istrazi. Izvesni Borivoj Ackov iz zatvora šalje pismo Alenu Delonu kako bi mu izjavio saučešće zbog smrti zajedničkog prijatelja Stevice, ali pismo ne dolazi na odredište, već završava kod istražnog sudije.

Foto> Bernard Allemane / AFP / Profimedia

Ubrzo se u igru umešala moćna služba sigurnosti Pete republike. U javnosti se pojavila vest da je visoki agent tajne službe posetio “gospođu u godinama” koja je nekada radila za ovu službu u Alžiru, i da je od nje saznao da postoje fotografije sa zabava za odrasle u kojima je glavni akter bio Stevica Marković s poznatim ličnostima.

Već u januaru sledeće godine do javnosti stiže nova šokantna vest, svedočenje Aleksandra Markovića, koji je u istrazi rekao da je sa bratom Stevicom, Alenom i Natali Delon bio na ručku u društvu s Pompidouom i suprugom. Izgledalo je da je politička karijera bivšeg premijera Pompidoua, koji se baš trebao kandidovati za predsednika, gotova. Pompidou je kasnije izjavio da je ručak s Alenom i Natali Delon otkazan jer je njegovu suprugu zaboljela glava.

Nakon više od pola godine, bez konkretnih dokaza o umešanosti u ubistvo Markovića, Markantonija puštaju na slobodu. Istraga se nastavlja, a Pompidou pobeđuje na predsedničkim izborima na leto 1969. godine.

Delon je više puta ispitivan. “Da nije bilo mene, afera ne bi ni postojala,” izjavio je jednom prilikom.

Doznalo se i da je policija nakon pronalaska tela stigla kod Delona u St. Tropez gde je, uz njegovo dopuštenje, prisluškivala telefonski razgovor s čovekom koji je bio Stevicin prijatelj. Taj sagovornik je, poput Uroša, rekao Delonu da je Stevan ubijen metkom u glavu, što je obdukcija i potvrdila. Bilo je neobično što policija nikada nije potražila tog Delonovog sagovornika.

Delon je nakon nekoliko godina još jednom došao u situaciju da mu alibi ozbiljno bude uzdrman nakon što je pronađena dopisnica s njegovim rukopisom od 22. septembra, na dan kada je Stevan nestao, ubačena u sandučić baš u blizini avenije Messin gde je živeo. Istražni sudija je ustanovio da glumac tog dana nije bio na snimanju u St. Tropezu, jer je ekipa sa seta imala slobodan dan.

Foto: Profimedia/Cite Films/Compagnia Cinematog/AFP

Gde se tog dana nalazio Delon?

Glumac je rekao istražiteljima da je njegov prijatelj dopisnicu poneo sa sobom u Pariz i da je putovao automobilom, ubačivši je u poštanski sandučić nedaleko od mesta gde je on stanovao. Policija je otkrila da se Delonov prijatelj nalazio na spisku putnika koji su leteli avionom. A ko je onda umesto prijatelja zaista putovao avionom? Možda Delon pod drugim imenom, što zbog zaštite privatnosti poznatih i slavnih ličnosti nije bilo neuobičajeno. Na svedočenju prijatelj se nije mogao setiti svih detalja na kojima je policija insistirala i ostao je pri stavu da je poneo dopisnicu i da je putovao automobilom.

Nakon saslušanja više stotina svedoka ne samo da nisu otkrivene ubice i razlozi zbog kojih je Marković stradao, već nikada nije ustanovljeno ni gde je on otišao tog 22. septembra 1968. Nema ni čvrstih dokaza da se nalazio u St. Tropezu. Suđenja nikad nije bilo.

Jezivo upozorenje reditelju Filmski reditelj Jives Boiset svojevremeno je izjavio:

- Nisam uspeo da napravim film o ‘aferi Marković’ iako sam to silno hteo i godinama skupljao dokumentaciju. Pritisci su bili toliko jaki sa svih strana da je to jednostavno bilo nemoguće. Svi dokazi bili su uklonjeni, ništa se nije moglo zvanično potvrditi, a Alen Delon mi je jednom prilikom rekao: ‘Ti ćeš biti mrtav čovek ako napraviš taj film’. To nije bila pretnja nego konstatacija – znalo se kakav bi potres izazvalo rasvetljavanje ubistva u koje je bio uključen čitav politički establišment Francuske, ali i tajne službe nekoliko zemalja. Opasno je.

(Telegraf.rs/24sata.hr)