15 potpuno neverovatnih stvari koje niste znali o „Američkom psihu”

Pre nego što je ranih 2000-ih podigao karijeru do nivoa koji mu je omogućio angažman za „ogrnutog krstaša” (mada bismo mi više voleli da s engleskog caped crusader prevedemo kao „zaplašćeni krstaš”), Kristijan Bejl devedesetih nije bio holivudska zvezda — daleko od toga.

Bio je jedan od mnogih sporednih glumaca u Holivudu, i mada je pokazivao da u njemu postoji potencijal za nešto mnogo veće, nije dobijao šansu.

Preporučujemo

Onda je stigla ponuda za „Američkog psiha”, po romanu Breta Istona Elisa iz 1991. godine, o mladom poslovnom čoveku, japiju, koji se noću pretvara u serijskog ubicu.

Evo 15 stvari koje možda niste znali o ovom ostvarenju, za koje se kaže da predstavlja spoj horora i crne komedije s ciljem satirizacije japijevske kulture osamdesetih i konzumerizma.

1. Film je nastajao osam godina.

Već 1992. producent Edvard Presman je otkupio prava od autora, nakon čega je film prošao kroz ruke niza scenarista, reditelja i glavnih glumaca. Reditelj je prvo trebao da bude Stjuart Gordon (Elis ga je smatrao pogrešnom osobom za taj posao, mada kaže da Presman verovatno nije slušao njegovo mišljenje), sa Džonijem Depom u glavnoj roli.

2. Zatim je reditelj postao Dejvid Kronenberg.

Odmah je angažovao samog Elisa za scenario, i dao mu je nekoliko sumanutih zahteva: da se ništa ne dešava u restoranima i noćnim klubovima (gde se odigrava dobar deo radnje romana) i da rukopis nema više od 65—70 strana, jer njemu treba oko dva minuta da snimi stranu.

3. Elis je napisao scenario kakav treba da bude.

Ujedno je ubacio i neke scene koje nisu postojale u romanu, koji mu je već bio dosadio (radio je na njemu tri i po godine), a jedna od njih je bila na kraju — muzička tačka na vrhu Svetskog trgovinskog centra, za koju Elis danas kaže da mu je drago što nije završila u filmu, ali pokazuje u kakvom je tada bio raspoloženju.

Rediteljka Meri Heron na snimanju „Američkog psiha”. Foto: Am Psycho productions / Edward R / AFP / Profimedia

4. Rediteljska zaduženja je 1997. godine preuzela Meri Heron.

Zajedno sa Gvinever Tarner (koja se pojavljuje u filmu kao jedna od Bejtmanovih žrtava), ona je napisala novi scenario i ponudila glavnu ulogu Kristijanu Bejlu. Ovaj je prihvatio — nakon čega mu je tona ljudi rekla da će mu to ubiti karijeru. Srećom je poslušao svoj unutrašnji glas; i srećom ga je takva reakcija samo dodatno zagrejala za projekat.

5. Studio nije hteo Bejla, hteo je veću zvezdu.

Hteo je zapravo bilo koga sem Bejla: ulogu su ponudili Leonardu Dikapriju, i to objavili tokom Kanskog festivala, bez da obaveste o tome Heronovu i Bejla. Heron je smatrala, potpuno razumno, da Dikaprio nije za tu ulogu, i da im ne treba neko sa bazom obožavalaca koja se sastoji od 13-godišnjih devojčica.

Kristijan Bejl i Kloi Sevinji u čuvenoj sceni filma „Američki psiho”. Foto: Am Psycho productions / Edward R / AFP / Profimedia

6. Heron je odbila da se sastane sa Dikapriom.

Studio je zbog toga morao da razmišlja o drugom reditelju, pa je Dikaprio napravio svoj spisak sa kim bi želeo da radi (bilo je to neposredno nakon „Titanika”, koji ga je lansirao u sam vrh, pa je mogao da se ponaša kao razmaženo derište koje postavlja svoje zahteve). Na spisak je stavio Skorsezea i Denija Bojla.

Foto: Am Psycho productions / Edward R / AFP / Profimedia

Ali studio je izabrao Olivera Stouna, koji je umesto satiričnog pristupa Heronove, hteo da pristupi svemu više sa psihološke strane. Pošto nisu mogli da se dogovore, Dikaprio je napustio projekat da bi sa Bojlom radio na „Plaži”.

7. Kristijan Bejl je ignorisao sva ta zbivanja.

Prosto se ponašao kao da se ništa nije desilo i da je uloga i dalje njegova. Nastavio je da ide u teretanu, što mu je bilo neophodno za ulogu („Ja sam Englez, tako da nikad ne idem u teretanu, ali za tu ulogu bio je deo dogovora da moram da idem...”), i nastavio je da Heronovoj govori da je projekat i dalje njihov.

„Pozvao bih Meri Heron—ona bi večerala s porodicom—i rekao bih joj, ’Slušaj Meri, kad budemo radili ovu scenu...’, onda bi ona rekla, ’Kristijane, Oliver Stoun ga režira, Dikaprio igra tvoju ulogu.’ Ja joj onda kažem, ’Da, ali sama kažeš, moju ulogu, u redu? Vratiće se, tako da hajde da pričamo o tome, jer će nam se vratiti.’ Onda bi ona rekla, ’Kristijane, možeš li me ostaviti na miru?’”

Posle devet meseci odbijanja drugih uloga, čekajući da mu se vrati „Američki psiho”, preuzimajući ogroman rizik koji je mogao da mu zaista uništi karijeru — Bejtman mu se vratio.

8. Dobili su budžet od svega 10 miliona dolara.

Kristijan Bejl, Ris Viderspun, Džastin Teru, Samanta Matis i Met Ros na snimanju filma „Američki psiho” (2000). Foto: Am Psycho productions / Edward R / AFP / Profimedia

To je bio jedan od dva glavna uslova da Heron i Bejl rade film; drugi — da poznata lica budu u sporednim ulogama, pa otuda Vilem Dafo, Džared Leto, Kloi Sevinji (udatu od pre neku godinu za Hrvata ili Srbina iz Hrvatske, niko ne zna, dok je Bejl igrom slučaja oženjen Srpkinjom), Ris Viderspun, Džoš Lukas, Met Ros, Džastin Teru...

9. Bejl je tri sata dnevno, šest dana nedeljno, vežbao sa trenerom u teretani.

Bilo je to neophodno da bi se spremio za ovu ulogu, a takođe i početak njegovih sumanutih fizičkih transformacija: za „Mašinistu” je četiri godine kasnije izgubio 28 kg, da bi se onda odmah ugojio i „nabacio” još više mišića zbog „Betmen počinje”.

10. Bejl je modelovao Patrika Bejtmena po Tomu Kruzu.

11. Radnja filma se odigrava dve godine ranije nego radnja romana: 1987. umesto 1989.

To može da se zaključi na osnovu „Zagata” koji Bejtman čita (njujorški restoranski vodič) i po govoru koji Ronald Regan drži na televiziji krajem filma.

12. „Roleks” je odbio da bude spomenut.

Foto: Am Psycho productions / Edward R / AFP / Profimedia

U romanu, Bejtman izgovara rečenicu: „Ne diraj roleks”, međutim, zbog prirode filma, producenti su imali problem da obezbede kompanijske dozvole za brendove koje su želeli, pa je Bejtman morao da kaže: „Ne diraj sat”. Kompanija je pristala da likovi nose njihove satove — ali ne Bejtman.

13. Heron je uklonila 18 sekundi Bejtmanovog seksa sa prostitutkama.

Uradila je to ne bi li film dobio rangiranje „R”, umesto najnižeg „NC-17”, čime bi bio potpuno zabranjem mlađima od 17 godina („R” znači da mogu da ga gledaju ali u prisustvu roditelja — teoretski).

14. Glorija Stajnem se borila protiv knjige i protiv filma.

Kao jednoj od liderki drugog talasa feminizma koji je zapljusnuo Ameriku šezdesetih i sedamdesetih, nije joj se sviđalo nasilje prema ženama tu prikazano, a pričalo se da je čak nagovarala Dikaprija da odustane od te role. Ironično, manje od pet meseci nakon izlaska filma, udala se za Dejvida Bejla, Kristijanovog oca.

15. Elis je smatrao da je roman bolji, i da zapravo nije moguće snimiti film po tom romanu (što je često slučaj).

Razlog? Jednostavan. Elis je potpuno u pravu. Roman je napisan iz prvog lica, a narator je potpuno nepouzdan. Mi ne znamo ni da li se ubistva uopšte dešavaju ili je sve to u njegovoj glavi. Ni Elis to ne zna, ni on nije siguran. Ali u filmu znamo, što figurativno ubija misteriju koja obaviju priču.

(Telegraf.rs)