Gordan Kičić: "V (Fau) efekat" je jedna od naših najuzbudljivijih serija

Glumac Gordan Kičić je ocenio da je nasušna potreba srpskih autora i producenata da naprave film koji korespondira sa publikom, čime stvaraju publiku koja redovno odlazi u bioskope.

Preporučujemo

Kičić je rekao Tanjugu da je potrebno stvarati navike kod mlađih ljudi da idu u bioskop, jer im je danas sve dostupno na striming platformama, dok se nekad čekao FEST da bi pogledali retrospektivu filmskih hitova i festivalskih pobednika.

"Međutim, danas je to potpuno besmisleno. Neko sad može da skine bilo koji film mesec dana posle premijere. Što je potpuno izgubilo smisao. A film je kolektivni čin, po meni. Za razliku od serije koja se intimno gleda u kući, u porodičnim uslovima", ocenio je Kičić.

Prema njegovim rečima, trenutak kolektivnog gledanja na velikom platnu u bioskopu ostaje kao čin u sećanju, i zato je važno da publika ide u bioskope.

One je svoj rediteljski prvenac "Realna priča" je opisao kao mejnstrim film, navodeći da kod nas mejnstrim film nije dovoljno izražen i nedostaje srpskoj kinematografiji, u kojoj imamo kao potpune krajnosti ultrakomercijalne i umetničke filmove.

"Ne postoji sredina, mejnstrim, da može da koketira sa jednim i sa drugim, i da gleda cela porodica", ocenio je glumac.

Kičić je dodao da imajući u vidu zemlju u kojoj živimo treba biti objektivan, i da su blokbasteri u smislu novca i izvođenja nedostižni da bi to izgledalo stvarno dobro.

Lično bi voleo da radi neku istorijsku dramu, ali da izgleda baš dobro, ali Kičić smatra da "nismo u toj situaciji".

Prema njegovim rečima, kod nas se u filmskoj industriji promašuje jer se ne sagledavaju okolnosti u kojima se nalazimo.

Kičić je dodao da kao glumac, reditelj, scenarista ili kreator serije ima potrebu da ispriča priču, ali u okvirima u kojima to može biti urađeno dobro.

Prema njegovim rečima, to je "drama, komedija, priča koja govori o savremenom čoveku, njegovim stremljenjima, dilemama, problemima, o porodici kao krhkoj stvari danas".

Foto: Tanjug/Marko Đoković

U seriji "Mama i tata se igraju rata" se o tim stvarima govori na duhovit, ali opet ozbiljan način, likovi prolaze "kroz najneverojatnije gluposti i najveće budalaštine", ali je sve utemeljeno u realnosti i sa laganim otklonom.

Kičiću se čini da je serija zato doprla do publike celog regiona.

"Na Sarajevo Film Festivalu smo bili nominovani u šest kategorija i dobili šest nagrada. To je meni potvrda da ipak radimo pravu stvar, jer su glasali filmski profesionalci od Vardara pa do Triglava. Preko 500-600 filmskih reditelja, pisaca, glumaca. Meni je puno srce i znam da je to dobro", naveo je glumac.

Kičić je najavio da će za oko mesec i po krenuti u snimanje treće sezone serije "Mama i tata se igraju rata", "koja će tek biti blesava i jako uzbudljiva", a naglasio je da je ponosan što imaju Radio-televiziju Srbije kao ozbiljnog partnera.

"Kada imate seriju na nacionalnoj televiziji, u večeri prikazivanja vas pogleda preko milion i nešto ljudi. I onda ima smisla, jer svi pravimo serije i filmove da budu viđeni", istakao je Kičić.

Počevši karijeru krajem devedesetih, u vreme bez privatnih glumačkih akademija, sa svega nekoliko televizija, ozbiljan dramski program je radio samo RTS.

Kičić je napomenuo da su prva serija zahvaljujuči kojoj je stekao širu popularnost bile "Lisice" (2001), sa kojom se pojavila generacija mladih glumaca.

S druge strane igranje u pozorištu dalo je Kičiću perspektivu da može sagledati stvari kasnije kao filmski i televizijski reditelj, jer je za taj posao "morate da imate širu sliku i način kako ćete ispričati tu priču, gde će se svi dobro osećati od glumaca, da će dati maksimum".

Kičić je naveo da nikad neće sebe režirati u pozorištu, jer glumac ne može reagovati na sebe u sceni, nema perspektivu sebe, dok na snimanju uvek pogleda duboko kadar i vidi da li je dobro.

"U pozorištu, koje je kadar koji traje sat i po ili dva, nemate prekid, ne možete da izađete iz toga. Ne možete da napravite otklon da bi sad pogledao sebe", naglasio je glumac.

Foto: Nikola Tomić

Na snimanju Kičić kao reditelj gleda da bude jako dobra atmosfera, jer veruje da se iz nje dešavaju odlične stvari.

"Mislim da stvar leži u dobroj pripremi, u dobrom promišljanju linije likova, u dobrom vođenju svih tih uloga. Mislim da je to to. Naravno, nikad ne znaš sve, ali moraš da imaš ideju šta hoćeš", naveo je Kičić.

Ocenivši da je u glumi bitni radost igre, Kičić je dodao da je i etika rada jako bitna u svakoj umetnosti i poslu, i da se glumci pojave u pravom svetlu tek posle 25-30 godina permanentnog posla.

Kičić je rekao da je vrlo ponosan na seriju "V (Fau) efekat" koji je režirao sa Đorđem Markoviće, po scenariju Đorđa Milosavljevića i Maje Todorović.

"Mislim da je to jedna od najuzbudljivijih serija koja se trenutno emituje na našim televizijama. U pitanju je triler, misterija. Koristili smo sve zakonitosti žanra, od muzike, kadriranja, pokreta kamere, mizanscena, tenzije, zločina koji se dešavaju", objasnio je Kičić.

Navevši da su likovi ozbiljni, a da je serija vrlo duhovita, Kičić je rekao da su u "V (Fau) efekat" našli svoju nišu smestivši je u svet pozorišta, imajući u vidu da ima već puno ekranizacija detektivskih romana Agate Kristi, a pojavili su se i filmovi "Nož u leđa".

"Ovo nije čista realnost kao u filmu 'Realna priča' ili nekim drugim serijama. Postoje stilizacija vezana za celu stvar. Vladan Pavić je to slikao fantastično, glumci su bili stvarno fantastični", naveo je Kičić.

U ansambl seriji, sa preko 20 uloga, Kičić je svoj lik likvidirao u prvom nastavku da bi mogao da radi kao reditelj dalje, i "V (Fau) efekat" opisuje kao "stvarno jako lepo iskustvo" pričanja priče koja ima svoje zakonitosti.

"U trileru morate da ispratite tenziju, sumnju svih likova, ko bi to mogao da bude. A sve gledate kroz oči policajca. Tako da je to stvarno zahvalan žanr za praviti", naveo je Kičić.

Foto: Tanjug/Rade Prelić

Prema njegovim rečima, osnovni cilj serije "V(Fau) efekat" kao trilera i misterije je da zabavi gledaoca.

Kičić je priznao da izbegava da gleda svoje stare uloge, kao i stvari koje je režirao i producirao, znajući da bi kasnije nešto popravio ili drugačije izmontirao, iako zna da je u datom trenutku dat maksimum.

"Pozorište je maksimum ovog posla. Ne postoji ništa bolje i uzbudljivije od pozorišta. Mislim da bi to trebalo da bude najplaćenija stvar koju možete da zamislite. Zato što imate glumca, predstavu koju upravo gledate i to je najekskluzivnija stvar, a pogotovo ako mjuzikl u pitanju", ocenio je Kičić.

Prema njegovim rečima, potrebno je investirati u pozorište, pošto trenutna hiperprodukcija snimanja igranog sadržaja neće potrajati, jer je "nenormalno da imamo 47 serija godišnje" i ljudi će se zasititi.

"Mladi glumci treba da gledaju pozorište, da razumeju šta je naš posao i onda će stvari ići nekako lako", naveo je Kičić.

Predstava "Ljubavno pismo" će 25. marta u Ateljeu 212 obeležiti 30 godina igranja, a Kičić je ocenio da je to "pozorišni fenomen".

Prema njegovim rečima, "Ljubavno pismo" je nastalo u njihovoj porodičnoj kući nakon što je njegov otac reditelj Branko Kičić angažovao mlade dramaturge Zorana Bačića i Zlaju Fazlagića, a predstava je nastala pošto prvobitna ideja za televizijsku seriju nije prošla.

"Imao sam tada 14, 15 godina, bio sam kod kuće i razne su neke gluposti koje sam pravio ubacivali u predstavu, a i njihove gluposti, jer su oni fenomenalni, jedni od duhovitijih ljudi koja znam", prisetio se Kičić.

Kada je završio gimnaziju u Rusiji, vratio se i pogledao predstavu, koja se već igrala, Kičić je znao tekst i bio mu je izuzetno duhovit, a kada je Boris Milivojević odlučio da više ne igra, ukazala se prilika da uskoči u podelu.

"Otac nije želeo da igram, iako sam znao sve replike, iako sam bio na trećoj godini glume. Govorio je da je to nepotizam. Međutim (reditelj Ljubomir) Muci Draškić (1937-2004) je rekao: 'Vidi, čovek zna sve, ne pitaš se ti. Sine, igraš'. I evo, i dalje igramo, predstave su pune ", rekao je Kičić.

(Telegraf.rs/Tanjug)