Ispovest rediteljke "Lauša": Otkrila detalje saradnje sa Lauševićem i jednu divnu stvar koju je uradio za nju

Rediteljka Branka Bešević-Gajić, autorka dokumentarnog filma “Lauš” o Žarku Lauševiću, specijalno za Tanjug je izjavila da je iznenada preminuli glumac za nju bio i ostao pravi princ glume.

“Žarko, neka te gospod primi u naručje svoje! Pamtiću te po dostojantvu, dobri moj”, ovim rečima poznata rediteljka započinje ispovest samo za Tanjug, uz podsećanje na prijateljstvo sa velikim srpskim glumcem.

Autorka uspešnog dokumentarca “Lauš” iz 2014. godine došla je na ideju sa snimi dugometražni film o čuvenom glumcu znatno ranije od njegovog “povratka” u domaću javnost, odnosno pre nego što je Laušević objavio svoju prvu knjigu “Godina prođe, dan nikad” (2011).

Bio je to jedini dokumentarac o njemu, jedini kinematografski zapis o izuzetnom dramskom umetniku, kasnije i književniku, svestranom čoveku, sa više talenata, koji progovara o njegovoj ličnoj tragediji kao splet veoma nesrećnih okolnosti od pre 30 godina.

Kako je rekla Tanjugu, želja da ovekoveči to vreme tinjala je u njoj dugi niz godina pre nego što je snimila svoj prvi kadar sa antologijskim glumcem i drugim sagovornicima tog ostvarenja.

Foto: Lična arhiva rediteljke Branke Bešević-Gajić

Da li je teško bilo snimiti film o Žarku, pita se rediteljka Bešević – Gajić.

Prema njenim rečima i zamisli, film “Lauš” kroz prizmu tragičnog trenutka koji se odigrao 31. jula 1993. u Budvi, rasvetljava najmračnije tajne naše bliske prošlosti i tragedije jednog zlog vremena.

“Od momenta kad sam predstavila svoju ideju, nailazila sam na razne reakcije, osude, zatvorena vrata, surevnjivosti, pa čak i kod pojedinih naših kolega koji će se verovatno sada postideti. Komentari su bili od braniš, ne mogu tu reč ni da izgovorim, dakle branim čoveka koji je oduzeo živote, do kao "dobronamernih" saveta da se tom temom ne treba baviti”, otkrila je autorka.

Međutim, ona je radila po sopstvenoj intuiciji i nijednog trenutka nije odustajala od svojih umetničkih poriva.

“Moj fokus je bio umetnost, a ne propaganda i zbog toga sam ubedila Žarka da je film o njemu veoma važan dokument za sve nas u zemljama bivše Jugoslavije. Moj film o Žarku Lauševiću je priča zbog koje sam disala prethodnih godina. Njegova tragedija me je dirnula u srce i preživljavala sam je kao neko ko je odrastao u tom zlom vremenu koje je donelo dosta posledica i koje je uzrok mnogih nedaća koje su nas kao društvo zadesile”, istakla je rediteljka.

Onda je otkrila neke pojedinosti iza scene, okosnice samog snimanja, razvoja ideje filma.

“Žarko nije želeo film o sebi. Pokušao je da me ubedi da ne radim film o njemu, ali sam ipak ja njega ubedila da je ovaj film priča o jednom vremenu i da ga pre svega radim kao umetnik, i da neće biti jednostrana priča, niti hvalospev o njemu, već da je to poučan film i opomena svima nama. Kad mi nešto znači veoma sam uporna, posvećena i nadljudski napor ulažem. Laušević je jedva smogao snagu i dao pristanak da ispričam ne samo njegovu priču, već priču svih nas doslovno jednog zlog vremena”, otkrila je Bešević–Gajić.

Foto: Lična arhiva rediteljke Branke Bešević-Gajić

Autorka dr Branka Bešević Gajić je filmska i televizijska rediteljka, član Evropske filmske akademije u Berlinu (Nemačka), koja za sobom ima zapažene dokumentarne filmove.

Kako je naglasila, Žarko Laušević je za nju bio kao stariji brat, jer najvažnije odluke je donosila zahvaljujući savetima velikog glumca koji su veoma poučni i dobronamerni.

“Takođe, smatram da je od svih ljudi koje sam upoznala u životu bio najiskreniji i najpošteniji prijatelj. Žarko me nikada nije izdao, njegove pouke su ključ mog bitisanja i slediću ih do kraja života. Znam čak i jednu važnu tajnu koju mi je poverio, a koju je njemu rekao dragi profesor Minja Dedić, koju ne mogu nikome reći, jer to je nešto što ću čuvati duboko u sebi, ali i slediti do kraja svog života. To je bio Žarko”, napomenula je Branka i dodala da je za nju Laušević bio “pravi princ glume”.

Umetnica se vraća na taj težak period i okolnosti koje su prethodile toj mučnoj tragediji koja je zadesila Žarka Lauševića u Crnoj Gori.

“Kada neko danas gleda te scene devedesetih, prekid te predstave “Sveti Sava” i ultranacionalistički metež koji je pratio to izvođenje, sve te priče koje su bile aktuelne, rekao bi “Bože, oprosti im jer ne znaju šta rade”. Sećam se, bile su to veoma čudne godine”, priseća se Bešević-Gajić.

Filmska umetnica je rekla da je njen stariji brat upisao i završio Vojnu akademiju u Zagrebu, kao jedan od najboljih u svojoj generaciji, “išao je koracima časnih, da postane branitelj otadžbine, vojnik, oficir, a mogao je da izbegne, da se skriva”.

“U našoj kući su se poštovale tradicionalne vrednosti, ugled je veoma važan, cenilo se ako neko nešto ume, ako je u nečemu dobar. Uvažavala se umetnost. Tako sam znala i za Žarka Lauševića, kao za priznatog umetnika, ozbiljnog glumca”, navela je autorka.

Foto: Lična arhiva rediteljke Branke Bešević-Gajić

Od malena se divila Žarku i zbog njega kao sedmogodišnja devojčica otišla je u dramski studio. Kasnije su se stvari tako odvijale da Žarko definitivno obeležava njen profesionalni put.

Režiserka je upisala fakultet, i kada je trebalo da se preda tema za diplomski master rad na Fakultetu dramskih umetnosti, ona je žarko želela da njen prvi film bude baš o Lauševiću i tom tragičnom slučaju.

“Međutim, uz savete eminentnih profesora sa FDU-a odlučila sam da “Lauš” ipak bude moj prvi profesionalni film, a za master rad predložim drugu temu. Žarko je bio izuzetan profesionalac, besprekorno briljantan u svom poslu. Uvažio je moju istrajnost i upornost. Verovao mi je. Žarko je pripadao manjini koja je išla ispred vremena, talentovanim ljudima, raritetima, eliti duha. On je od onih koji su rođeni sa određenim božjim darom, harizmom, koja se ni za kakav novac ne može kupiti, koji su originalni, zrače i sa lakoćom realizuju urođene talente”, istakla je Branka svoje vidjenje o velikom glumcu koji nas je iznenada napustio zauvek 15. novembra nakon kraće i veoma teške bolesti.

Za junaka kultnih filmova “Šmeker”, “Oficir s ružom”, “Oktobarfest”, “Kaži zašto me ostavi”, “Nož”, ili “Bolje od bekstva”, Bešević-Gajić kaže da je obožavao Beograd, i voleo je da dolazi u prestonicu Srbije kad god se za to ukazala prilika.

“Pustite me, da malo ne pričamo, samo želim da gledam Beograd”, govorio je Laušević kada je počeo ponovo da dolazi u glavni grad, na razna snimanja, kao što je prvi film “Smrdljiva bajka” (2015) Miroslava Momčilovića, nakon duže pauze.

Akter TV serija “Sivi dom” i “Zaboravljeni” bio je rodjen 1960. godine u Crnoj Gori, na Cetinju, i rediteljka kaže da će ga pamtiti kao “Cetinjanina najlepšeg na svetu”.

Upravo tokom boravka u Crnoj Gori ove godine, Bešević-Gajić je saznala za Žarkovu bolest, koja je nažalost bila brza i uzela maha.

Televizijska i filmska rediteljka je otkrila Tanjugu da je sa Lauševićem snimila još jedan film o kome nije govorila, dokumentarac “Kumanica: Dom anđela” (2016), uz njegov angažman. Dokumentarno istraživački film se bavi fenomenom čuvenog Nemanjićkog manastira Kumanica u Polimlju, u kojem se traga za identitetom pronađenih moštiju.

Taj njen film je višestruko nagrađivano ostvarenje, nastalo kao diplomski-master rad na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu pod mentorstvom profesora Gorana Pekovića, a koje se prepoznalo kao antologijsko delo Branke Bešević-Gajić.

Foto: Lična arhiva rediteljke Branke Bešević-Gajić

Gran Pri, Bdenje Jakova Orfelina, Priznanje SANU, Nagrada za predstavljanje važnih istorijskih činjenica za SPC, Priznanje za režiju, Nagrada od Mostar Film festivala, Nagrada u Rusiji ѕa režiju, neke su od osvojenih nagrada za film koji je realizovan uz pomoć Žarka Lauševića.

Branka je takodje otkrila da je Laušević bio tako veliki čovek i prijatelj da joj je dao, tačnije napisao Preporuku kada je htela da upiše doktorske studije.

“Nažalost s obzirom da mi je majka preminula, odustala sam te godine i kasnije nakon godinu dana upisala sam interdesciplinarne studije Univerziteta umetnosti u Beogradu gde sam i doktorirala 2021. na filmskoj režiji u digitalnom mediju”, rekla je rediteljka filma “Lauš”.

“Najiskrenije preporučujem gospođu Branku Bešević-Gajić za njeno dalje usavršavanje u vidu doktorskih studija u dramskim i audio-vizuelnim umetnostima na cenjenom Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Iako sam u početku smatrao da je možda neprimereno da ja kao subjekt interesovanja u njenom profesionalnom prvencu filmu “Lauš” pišem ovakvu vrstu preporuke, nalazim upravo obrnuto, odnosno da se eto po prvi put čuje i moj glas na temu njenog dela, i zašto da ne, baš na ovaj način, upravo obraćanjem poštovanoj instituciji kojoj i sam dugujem svoje obrazovanje”, zapisao je Laušević u toj Preporuci za rediteljku.

Laušević je zapisao da je rediteljka uspela da ovim filmom o njemu svojom upornošću i visokom profesionalizmu, kao i osvedočenim talentom, kroz prizmu jednog tragičnog trenutka, vrlo objektivno osvetli ceo jedan izgubljeni deo mnogih mladosti, promašenih ideja i da rasvetli deo kolektivne tragedije i rasula devedesetih godina.

“Uplašen od bilo kakvih mitomanskih konotacija, koje su ovim filmom mogle da mi se pripišu, ne želeći ičim da utičem na njeno viđenje samog dogadjaja i vreme dešavanja, uporno sam odbio da na bilo koji način učestvujem u njenom projektu. Svestan sam da sam je time stavljao u još neugodniju poziciju, što je na sreću nije omelo da gotovo bez ikakvih sredstava sa velikim uspehom, realizuje ovaj projekat”, reči su Žarka Lauševića u Preporuci za nastavak studiranja.

“Iako i danas pokušavam da sa ozbiljnom ličnom distancom gledam na njen film, bio bih nepošten ako ne bih rekao da je uradila zaista značajan projekat, koji će jednog dana biti, uveren sam, vrlo relevantno svedočanstvo i ozbiljan doprinos raskrinkavanju jednog od najmračnijih delova naše novije istorije”, pisao je Laušević.

On je dalje zapisao da svojim drugim dokumentarnim filmom “Dom anđela”, gospođa Bešević-Gajić je, baveći se jednom viševekovnom i samo šapatom prenošenom legendom, pokrenula pravu lavinu interesovanja i “verujem da će doprineti da se brojni dogmatski krugovi našeg društva zamisle i možda otvore i za drugačiji i ozbiljniji pristup našoj istoriji”.

“Uveren sam da bi gospođa Branka Bešević-Gajić kroz doktorske studije na našem fakultetu nastavila svoj kreativan put čiji su počeci više nego izuzetni. S poštovanjem, Žarko Laušević”, zaključak je te Preporuke.

“Pamtiću mog Žareta kao nekoga ko je briljantnim talentom obeležio moje odrastanje, uticao na moj profesionalni odabir, kao i po ponosu koji je imao. Uprkos teškom bremenu on je svoj krst izneo dostojanstveno do kraja”, zaključila je za Tanjug Branka Bešević-Gajić.

(Telegraf.rs/Tanjug/Ivan Makragić)