Graversen: Nikad nije kasno da promenite svoj život, suočite se sa svojim neuspesima i zatražite oproštaj

Reditelj Mihael Graversen na Festival dokumentarnog filma "7 veličanstvenih", koji se održava od 11. do 17. septembra u MTS dvorani, dolazi sa svojim filmom "Gospodin Graversen".

Naizgled jedna od uobičajenih precizno konstruisanih, privlačnih, duhovito-dramatičnih porodičnih priča, sa harizmatičnim ocem i divnom empatičnom majkom, ovo je ostvarenje koje se nosi i sa brojnim problemima i izazovima u životu svojih protagonista. Sa Graversenom smo razgovarali o ovoj kompleksnoj porodičnoj priči koja je na programu festivala u četvrtak 14. septembra u 20 časova.

Preporučujemo

Koliko je bilo teško pristupiti obradi ovako lične teme za vaš film?

To je za mene u isto vreme bilo nužno i izuzetno teško. Kamera je ponekad bila poput blagoslova, pružajući mi priliku da se sakrijem iza nje i postavljam teška pitanja. Ali bilo je i usamljeno, jer nisam mogao da razgovaram sa svojim roditeljima o procesu ili o tome kako se osećam. Proveo sam mnoge besane noći kod njih. Nakon što sam bio reditelj tokom dana, noću sam bio samo dečak koji brine.

Kada je film završen, bio sam veoma srećan što sam uspeo da prenesem porodičnu traumu u nešto kreativno - film - u kome su drugi ljudi mogli da se ogledaju i budu dirnuti. Ali, to nije bilo bez posledica. U godini nakon filma, osećao sam se iscrpljeno zbog svih stresova koje je izazvao, a moj opsesivno-kompulsivni poremećaj i anksioznost postali su mnogo gori. Ali sada sam na terapiji i oporavku. I ne bih voleo da budem bez filma i pratećeg porodičnog procesa.

Kako je tekao sam proces pripreme i realizacije filma?

Još od detinjstva, imao sam potrebu da kažem nešto svetu o svojoj bolesti i traumi koja je uticala na moju porodicu i mene. Pokušavao sam da se bavim ovom temom mnogo puta, i počeo sam da snimam pre 10 godina. Hteo sam da ispričam priču o tome kako rak u detinjstvu može da utiče na ceo život - priču koja traje nakon što se izlečite. Prvo, moj fokus je bio da pronađem druge preživele od raka u detinjstvu. Zatim sam pokušavao da napravim apstraktne vizualizacije sećanja. Potom sam puno snimao sa svojim sinom i na kraju sam se vratio da snimam svoje roditelje.

Na početku, fokusirao sam se na odnos sa majkom, ali takođe su me zanimale porodične priče koje su okruživale moju bolest. Tada sam uključio još jednog filmskog autora (Christian Einshøj) i kada sam mu ispričao neke od porodičnih priča, posebno o propadanju mog oca, usmerio me je ka njemu gde je video više drame i potencijala za priču. Mislim da je ključno imati par svežih očiju sa strane, kada se bavite takvim ličnim pričama. Zaglavio sam se u nekim problemima u mom odnosu sa majkom, koji su verovatno bili više odraz ličnog psihološkog interesa nego priča za druge ljude.

Kada sam razvijao priču sa Kristijanom, otac me je iznenada pozvao i rekao mi da je izašao iz poslednje teške terapije. Bio sam zaintrigiran i pomislio da bi to mogao biti početak filma, ne znajući gde bi mogao da završi. Zato sam se neočekivano vratio kući, kao što vidite u filmu. I počeo sam da snimam mnogo sa svojim ocem, koncentrišući se na izgubljeno carstvo garderobe. Pokušavao sam da pronađem način da govorim o težim temama i njegovom neuspehu kada sam se razboleo. I pokušao sam da iskoristim njegov otpor kao deo filma - na primer, tu je soba koju nije želeo da snimam.

Istovremeno me je privlačila udaljenost između mojih roditelja. Video sam da ona i dalje postoji iako se moj otac oporavio. Kristijan je sugerisao da bi bila dobra ideja da oni pričaju o tome šta se dogodilo kada sam bio bolestan, i ta ideja se kasnije razvijala. Imali smo isti ukus za komične elemente u karakteru i priči mog oca. Nakon jedne njihove rasprave o dugovima mog oca, gde je moja majka otkrila da mu nije oprostila, prvo sam otišao kod mame i snimio njene razmišljanja o toj temi, a potom kod oca. Sinulo mi je - da li joj se zapravo izvinio? Pitao sam ga, i odmah je prihvatio tu ideju, jer je mnogo puta razmišljao o tome.

Foto: Kadar iz filma

Mnogo puta sam ih forsirao, posebno oca. Da nisam, ne bi bilo napretka. Film i stvarnost su se polako razvijali, ali uglavnom kada sam bio prisutan. Imala sam ideju da ih odvedem nazad u bolnicu gde sam bio primljen, da vidim da li to može da razbije led. I izvinjenje mog oca osećalo se kao neka vrsta završetka. Osim njihove seobe, to je pružilo okvir za priču. Pokušao sam da napravim neki napredak i u priči o mojoj majci i terao je da se otarasi mojih starih stvari, simboličnog tereta prošlosti za koji sam osećao da je zaglavljena u njemu.

Kristijan je napustio projekat tokom snimanja, i počeo sam montažu sa Rebekom Longvist. Imali smo različite narativne niti i teme u montaži: buđenje mog oca i ljubav prema odeći, soba u koju mi nije bilo dozvoljeno da uđem, distanciranost mojih roditelja, majčino držanje za prošlost, očev dug, itd. Takođe sam želeo da ispričam pozadinske priče o svojoj bolesti i kako je uticala na moj život nakon toga.

Polovinu godine smo proveli montirajući putem moje naracije, pokušavajući da napravimo koherentnu priču. Rebeka je takođe imala dobar osećaj za humor u scenama. Humor mi je bio veoma važan, i u neuspehu mog oca da se približi mojoj majci. Kada sam snimao, shvatio sam da pokušavam istu stvar kao kada sam bio dete, kada sam pokušavao da posredujem između svojih roditelja i da ih spojim. Sada sam to radio uz pomoć kamere.

Kao autor, kako se osećate u vezi sa distancom - ili odsustvom distance - od teme vaših filmova?

Ne mogu da ne uđem duboko u svoje filmove i teme. Da utičem. Ne mislim da bi dokumentarci trebalo da se tretiraju kao prikazivanje objektivne istine. Uvek će biti subjektivni, a ja idem korak dalje pokušavajući da promenim ili utičem na stvarnost koju vidim. Ne samo da napravim film, već i da pokušam da pomognem ljudima u svojim filmovima. Veoma se angažujem kada je film završen. Ali, kako sam već napomenuo, to ponekad može da košta. U godini nakon snimanja gospodina Graversena, osećao sam se iscrpljeno zbog svog stresa, a moj opsesivno- kompulzivni poremećaj i anksioznost postali su mnogo gori. Ali sada sam na tretmanu i oporavku.

Koliko su vaši roditelji bili spremni za film, i kako su reagovali na vašu ideju o dokumentarcu kada je sve počelo?

To je bio organski proces. Znali su da sam pokušavao da napravim film o traumi iz svoje mladosti i da sam ih snimao godinama unazad. Nisam znao od početka da će film biti samo o njima, ali se postepeno oblikovao tako. Moj otac bio je veoma motivisan, jer je to bio način da ponovo uspostavi kontakt sa mnom. Moja majka je ponekad bila malo nesigurna, ali istovremeno sam mogao da osetim da joj je zaista potrebno da govori o prošlosti, i kamera je postala mesto za ispovest. U jednom trenutku, pitali su me da li je film samo o njima, i rekao sam im da jeste. Saglasili su se da nastavim.

Ako ostavimo po strani ono što je za vas lično, kako vidite temu filma u širem smislu, u kontekstu nečega što cilja na “opštu” publiku?

U filmu se obrađuju različite teme. Većina ljudi će se susresti sa traumom u svom životu i u svojim porodicama. Ali kako se nositi sa porodičnom traumom? Film se bavi time koliko može biti teško govoriti o traumi i neuspehu, ali i koliko je to važno kako biste rasli i stigli do oproštaja ili prihvatanja.

Foto: Kadar iz filma

Mudra osoba je jednom rekla: "Kad se bavite traumom, to nije tunel kroz koji morate proći da biste stigli na drugu stranu. To je polje u kojem morate živeti s traumom." Još jedna poenta filma je da nikad nije kasno da promenite svoj život, suočite se sa svojim neuspesima i zatražite oproštaj. Čak i kad ste u jeseni svog života. Takođe je film o tome kako muškarci iz generacije mog oca teško izražavaju svoje emocije. Govori o odnosima i prošlim neuspesima, zloupotrebi alkohola, posledicama dečjeg raka, mentalnim bolestima, roditeljstvu, itd.

U psihološkom smislu, šta vam je film doneo vama i vašoj porodici? Da li je imao terapeutski efekat?

Ono što vidite u filmu takođe je odraz ličnog procesa kroz koji smo svi prošli. Ne znam da li će moja majka potpuno oprostiti mom ocu, ali nakon filma, oni se stvarno dobro slažu. Počeli su zajedno da rade mnoge stvari, i kao što moj otac kaže, "nikad nismo bili na boljem mestu."

Jedno izvinjenje i jedan film ne brišu prošlost, ali su mnogo doprineli da možemo živeti s njom. Nakon premijere u mom rodnom gradu, mogao sam da primetim da je težak teret skinut sa moje majke. Dugo se krila od komšija i porodice, plašeći se osude. Ali film joj je pružio suprotno.

Dobila je mnogo pohvala i bila je veoma ponosna. Moj otac je posebno srećan š je mogao da mi kaže da me voli i da se izvini mojoj majci. To mu je donelo duševni mir. Osećao sam kao da sam preuzeo kontrolu nad svojom ličnom pričom, i to mi je bilo korisno. Pomoglo mi je da odrastem.

Kao što je već pomenuto, kada je film završen, bio sam veoma zadovoljan što sam uspeo da prenesem porodičnu traumu u nešto kreativno - film - u kojem drugi ljudi mogu da se prepoznaju i budu dirnuti.

(Telegraf.rs)