Mirjana Karanović iskreno o Draganu Maksimoviću: "On za mene nije umro, on je za mene još uvek živ"

Tragičan napad na glumca Dragana Maksimovića tog kobnog 18. novembra 2000. godine potresao je čitavu Srbiju. Tada su nepoznati huligani nasrnuli na Maksimovića i počeli su da ga šutiraju i udaraju naočigled svih prolaznika na Zelenom vencu. Nažalost, od posledica prebijanja, Maksa je preminuo nekoliko meseci kasnije u bolničkoj postelji.

O ovom tragičnom događaju, ali i o liku i delu Dragana Maksimovića, kao i ostalim temama razgovarali smo sa našom slavnom glumicom Mirjanom Karanović.

• Vi ste sa pokojnim Draganom Maksimovićem igrali u filmu "Petrijin venac". To je inače vaša prva filmska uloga. Recite nam kakav je Dragan bio ne samo kao glumac, već i kao kolega i čovek?

On i ja smo igrali u tri filma zajedno. Glumili smo u "Padu Italije" koji je bio odmah sledeće godine nakon "Petrijinog venca". I nekoliko godina kasnije, tačnije krajem osamdesetih, glumili smo u "Vreme čuda" Gorana Paskaljevića. Maksa je bio odabran da igra Misu pre nego što je bilo određeno ko će igrati Petriju. Bio je moj partner na tim probnim snimanjima. Tada sam ga zapravo i prvu put upoznala. Pre toga, ono što sam znala o njemu, jeste da je bio kod Pitera Bruka i da je sarađivao sa njim. To je bila velika stvar za njega, jer je Piter Bruk tada kao pozorišni reditelj značio mnogo za svet i za Evropu. Tako da je Maksa kao mlad glumac otišao, izabran da igra u njegovoj predstavi i igrao je Gorđijeva.

Družeći se sa njim, on je godinama nosio taj proces sa Piterom Brukom koji je bio veoma temeljan i istraživački. Tako da se Dragan Maksimović vratio u Beograd sa jednim bogatstvom uma i duha, i sa jednim velikim samopouzdanjem i sa jednom svešću da je on dobar glumac i da može mnogo toga da pruži publici. Maksa je u početku za mene bio glumačka veličina, iako su i ostali glumci u to vreme koji su glumili sa mnom u "Petrijinom vencu" bili poznatiji. Maksa je isijavao nekakvu duhovnost i on se upravo takvim vrednostima i bavio u svojim filmovima. Kada nismo imali nekoliko dana snimanja na filmu "Pad Italije", družili smo se i išli na plažu, čekajući da dođe red na nas. On je privatno bio zatvoren čovek, ali verujem i da je bio jako osetljiv. Tako da često da bi podneo tu neku stvarnost koja ga je okruživala, pio je alkohol.

Ja sam sa Maksom sarađivala u njegovim najboljim godinama, onda kada se vratio iz Engleske. Sećam se kada sam ja prvi put otišla van Jugoslavije kao glumica. Tada sam shvatila kakve su mere i vrednosti i da ono u čemu se mi razlikujemo od stranih glumaca nije kvalitet glume, već jednostavno - nacionalnost. Mi govorimo neki drugi jezik, imamo naš autentični akcenat, nismo rođeni tamo, nemamo mogućnosti da gradimo karijeru bilo gde i vezani smo za tlo na kome smo odrasli.

• Ono što je najstrašnije u tragičnoj sudbini Dragana Maksimovića jeste da je on bio brutalno pretučen bez ikakvog razloga, kao i da niko nikada nije odgovarao zbog njegove smrti. Kako ste se osećali tog trenutka kada ste saznali da je Dragan preminuo?

Ja kad sam čula da se to dogodilo, nisam mogla da verujem da će taj događaj ići ka tom tragičnom kraju. Bila sam sigurna da će se on oporaviti i da će biti sve u redu. Tako da, kada su javili da je umro, to je bilo neverovatno. Prosto, nisam mogla da verujem da je to moguće. Da jedan čovek kao što je bio Maksa, tek tako ode... Ali, on za mene nije umro.... On je za mene veoma živ. 

• Posle svih ovih godina, da li mislite da se kolege dovoljno sećaju Dragana Maksimovića?

Maksa nije bio tip glumca koji je jurio slavu i popularnost. Nikada nije ni radio na tome da bude popularan. Imate glumce slabijeg kvaliteta koji su mnogo, mnogo više popularni. Zbog toga što se daju ljudima i dozvoljavaju ljudima da uđu u njihov privatni život. Međutim, Maksa to nije davao i nije otvarao svoj život drugim ljudima. Možda izgleda da se ljudi njega ne sećaju.

Znate, on je jedno posebno biće koje, čini mi se, i u budućnosti neće postati ni manje, ni više poznat. Imam utisak, da će on nekako uvek biti tu. Mlađi glumci ne znaju mnogo toga o njemu, ali Maksino mesto će ostati tu i neće se izgubiti... u to sam sigurna. Jer ono što je on ostavio kao glumac iza sebe, to nikada neće izaći iz mode. Njegova igra i njegova gluma je vanvremenska.

• Koja vam je njegova uloga najdraža?

Misa mi je najdraža. On je rođen da bude Misa. Stvarno kad god pomislim i kad god izgovorim to ime, ja imam njegovu sliku pred očima. Tako da kada ja pričam o Misi, ja zapravo vidim Maksu.

• Ostvarili ste veliki broj uloga, imate sjajnu karijeru iza sebe. Da li nam možete reći da li trenutno radite na nekom novom filmskom projektu?

Znate, uradite nešto što najbolje možete, ali niste sigurni... kako će to ljudi da prihvate. Mi glumci u pozorištu, nekada volimo da se našalimo i kažemo kako bismo voleli da nikada ne bude premijera. Vi ulažete jedan deo života u određenu predstavu ili film. To radite zajedno sa nekim ljudima. Upoznajete se sa njima, ukoliko su nove kolege u pitanju. Sarađujete sa njima, raspravljate se, maštate zajedno... a onda dođe publika koja vas ili sahrani ili vas podigne, i to je kao neki ispit.

Mira Stupica je jedanput izgovorila: "U pozorištu svaki put kada izađeš na scenu, uvek moraš da osvajaš taj mrak ispred sebe". To uvek imam u glavi kada izađem na scenu. Osećam prostor u kome sede neki ljudi i onda ne znam da li oni čuju to što mi kao glumci govorimo. Sada i taj film koji sam završila i koji je u postprodukciji, imam toliko dilema, da li sada treba ići ovaj kadar, ili neki drugi... Tako neki put kada sedim sama u kući, mislim se: "Možda nije trebalo da izbacim onaj kadar". Tako da stalno preispitujete sebe.

• Da li postoji jasan putokaz ka sreći? Šta za vas predstavlja sreća?

Nisam sigurna da sada težim ka tome da budem srećna. Pre svega imam puno godina i znam da je sreća jako retka i jako kratka. Sreća je jako dragocena. Ponekada pomislim da je ona povratak u one trenutke u detinjstvu kada si se osećao potpuno voljeno i zaštićeno. Ako imate sreću da imate roditelje koji vas vole i koji vas žele. Ja sam imala tu sreću i ne znam kako je ljudima koji su imali drugačije roditelje. Šta je za njih sreća? Dok sam bila mlađa uvek sam tragala za tom srećom.

Međutim, sada mi je mnogo bitnije da nađem tu neku stabilnost. Da ne budem ni previše srećna, ni previše nesrećna. Svesna sam toga da je život uvek u oscilacijama. To govorim na nekom mentalnom planu. Ima dana kada jednostavno ne bi želeo da ustaneš iz kreveta, kada bi se sakrio i kada ti je teško da dišeš od raznih loših vesti, od raznih loših trenutaka. Ima tako mnogo ljudi koji su otišli.

Tako se prošetam ulicom i onda kažem: "Aha evo ovde je Gaga sedeo i pio kafu". Tako se setim raznih ljudi... Tako će nekada i neko mene da se seti: "Ona je prošla tu". Tako da se trudim da "pravilno dišem", da udahnem nešto što je lepo i da izdahnem ono što ne valja.

(Telegraf.rs)