Raša Andrić za Telegraf.rs: O Glogovcu, teškoćama na snimanju "Munja! 2" , da li će biti nastavak "Kengura"

Dugo očekivani film "Munje: Opet!", nastavak legendarnih "Munja!", počeo je da se prikazuje u bioskopima širom zemlje. U intervju za Telegraf.rs, reditelj ove komedije Radivoje Raša Andrić je pričao kako je došlo do toga da se snima drugi deo, o Nebojši Glogovcu, kako je Seka Sablić postala deo glumačke ekipe, koje poteškoće je imao na snimanju u Beču, koja mu je bila najteža scena.

Pitali smo ga i da li se očekuje nastavak čuvenog filma "Kad porastem, biću Kengur", kao i da li "Munje: Opet!" mogu da budu srpski kandidat za Oskara.

• Kako je došlo do ideje da napravite film "Munje: Opet!", posle 23 godine?

To samo tako sa strane izgleda da je to došlo do ideje, pa smo mi odlučili "hajde, sada ćemo da napravimo". To se "kuva" ko zna koliko godina, samo što ja dugo godina nisam uopšte mogao da se pomirim sa tim da treba da ponovo radimo "Munje!". Film, koji je igrom slučaja postao kultni i sada treba da nešto radiš i da imaš ogromnu odgovornost, da imaš nešto novo što se naslanja na neki kultni film i da ne izgrešiš mnogo, tako da ja uopšte nisam imao želju. To se "kuvalo" među glumcima, Srđanom Anđelićem, i taj scenario, neka prva verzija postoji nekih šest godina, možda i više, ne sećam se tačno. I to je tako polako išlo, pa sam ja snimao druge stvari, pa su glumci radili druge stvari. Jedan je postao političar, pa se vratio u glumce. Dešavalo se svašta što nas je sprečavalo da se time ozbiljno bavimo. I onda, u jednom trenutku, mi smo predavali taj scenario na konkurse. Nisam ja uvek bio reditelj na tim predavanjima. U jednom trenutku smo predali, kada sam ja bio potpisan i Filmski centar Srbije, odnosno komisija Filmskog centra Srbije je rekla "daćemo filmu pare". Tako smo dobili prve par i onda smo morali da snimimo film, jer smo dobili pare. Dobili smo malo para. Nadam se da smo se sa "product placement"-om (plasiranjem proizvoda, prim.aut) uspeli, pošto imamo 200 sponzora.

• Kako su glumci reagovali na ideju da se ponovo snimaju "Munje: Opet!"?

U tih šest ili osam godina, s vremena na vreme, rekli smo "idemo da snimamo". Onda su se verovatno radovali oni više puta. Ovo je bio jedan od tih puta kada se raduju, ali nisu znali da će ovo biti uspešno. Radovali su se, naravno.

• U filmu ima isto dosta novih likova, a jedan od njih igra Seka Sablić. Kako ste nju privukli da snimi film?

Ja Seku znam dugo. Više se i ne sećam kako smo se upoznali. U stvari se sećam. Ja sam dugo radio kao pomoćnik režije, a Seka je igrala u mnogim filmovima, pa smo se znali sa snimanja, ne sećam se tačno. Zvao sam je i rekao: "Znaš onaj film sa Sergejem, Borisem..." Ona je rekla: "Sergej, Boris? Hoću, bre, Rašo! Nema problema". Nikog nisam morao da molim da učestvuje u filmu. To je jedna stvar. Neki terminu glumački nisu se uklopili, tako da smo radili izmene, čak i tokom snimanja.

• Ima dosta mladih glumaca u filmu. Ko je, po Vama, otkrovenje u ostvarenju "Munje: Opet!"?

Sada ću da dam politički odgovor, pošto kada bih izdvojio jednog glumca, a u filmu glume 63 glumca. Onda bi ovih 62 rekli: "Kakav si to čovek?" Tako da ću da izaberem, jer sam se stvarno smejao, Smoke Mardeljano, reper u ulozi jednog od bodigarda (telohranitelja,prim.aut) njihovog neprijatelja Mikija Gasa (glumi ga Dragan Marinković Maca, prim.aut). Film je smešan kada smo radili neke probe. Na snimanju mi je bio baš smešan. Kada te glumac iznenadi, to nije iznenađenje. Kada te iznenadi neko ko nije glumac, toliko dobrom igrom, onda sam srećan.

• A Miloš Milaković? On nije školovan glumac, ali ima iskustva u "Dnevnjaku"...

Njega smo gledali na Jutjubu, tako mi je i neko skrenuo pažnju. On čovek ima neko iskustvo. Bio je odličan, ali nije bio iznenađenje. Gledao sam ga već u videu, a Smoke-a nisam gledao.

• Koliko se film oslanjao na stare replike u odnosu na nov scenario Srđana Anđelića?

Mi smo znali da će ljudi očekivati da se u filmu pojave posvete tom prvom delu. To je i normalno. I moj zadatak je bio sa tim da ne preteram. Zato kada to uradiš odmereno, onda to bude slatko ili smešno. A ako kreneš da gaziš po tome, onda to proizvede kod ljudi osećaj "oni recikliraju, ne znaju šta će, pa ponavljaju". To sam hteo da izbegnem i trudio sam se da to izbegnem. Da li sam uspeo, ko zna...

• Snimali ste u Beču, generalno, 70 odsto filma...

To mi je drago da se vidi. Mi smo u Beču snimali od 41 ili 42 dana snimanja samo 3 dana. Sve ostalo smo lagali da je Beč i očigledno smo to uspeli da uradimo dobro.

• Da li ste imali nekih poteškoća tokom snimanja u Beču?

Jedino saobraćaj. Pošto saobraćaj, kao i u svim velikim gradovima, je katastrofalan. I onda smo mi krenuli da snimamo za 3 dana 17 scena na primer, zato što je to scena kako se njih dvojica (glavni junaci "Munja!" Pop i Mare, prim.aut) muvaju po Beču. To znači ne možeš da snimiš na jednoj raskrsnici, nego moraš da trčiš tamo, da trčiš tamo... To smo morali da uradimo za dan ipo. To je bilo komplikovano. Mi smo tamo imali podršku Bečke filmske komisije, koji su nam, stvarno divni ljudi, došli na snimanje, doneli nam kačkete, vodu... To je baš bilo divno. I imali smo tamo svoje koproducente. To su naši ljudi iz Beča. Imali smo i deo ekipe koji su nam radili organizaciju koji su filmadžije, koji su Austrijanci, Bečlije. Tako da samo prilično dobro uradili. Smešno je bilo ono, kao kada smo radili "Munje!" 1, da su nam se desile demonstracije u Beču. To je prekinulo kolonu filmskih vozila na pola, jer je policija zatvorila neke ulice i nisu mogli da prođu. Onda je taj heroj iz organizacije, Bečlija, zaboravio sam ime, je stupio u kontakt s policijom i onda nas je policija nekim kombijem, ja sam bio u njemu, sprovela, pod pratnjom, da zaobiđemo demonstrante, da bismo stigli na mesto da snimamo.

• U filmu ima nekoliko posveta za Nebojšu Glogovca. Je l' ste došli do neke zajedničke ideje da mu posvetite nekoliko kadrova?

Nismo ni došli do te ideje. Ta ideja je postojala. Potpuno je neupitno, kao u jednom trenutku rada na tom scenariju, kada je Glogi otišao, rekli smo: "Pa dobro, sada ne vredi da snimamo. Šta ćemo da snimamo bez Glogija...." A onda vremenom, hajde ovako ćemo, hajde onako ćemo... On nam je bio sve vreme u mislima. U jednom trenutku nismo hteli ni da snimamo. I onda smo, naravno, mislili na njega, pa smo to uneli u film.

• Da li se sećate neke anegdote sa Glogijem iz prvog dela "Munja!"?

Ne. Ja se sećam samo anegdote iz filmova koje nisam režirao, kada sam bio pomoćnik ili asistent režije, jer tada imaš vremena da gledaš šta se dešava sa strane. Kada si reditelj, ti si toliko usmeren na glumce, kameru, pokret kamere... Da ti se u novom kadru dešavaju nove stvari, da statisti dobro rade... Nema šanse da vidiš anegdote. Jedna je bila lepa stvar. Čekali smo, nešto se pokvarilo, ne sećam se šta, da se namesti svetlo, i Sergej je negde dohvatio gitaru... Kada se Sergej dohvati gitare, uvek mora da padne pesma. I onda je pala pesma Đavola, i to je bilo divno. Svi statisti, cela ekipa... I to traje, pokvarilo se, popravlja se, popravlja... I pevamo, i pevamo. Svi snimaju telefonima. To je kao baš bilo divno.

• Koja Vam je bila najteža scena na snimanju novih "Munja!"? Ili najduhovitija?

Ne znam. Ja sam se trudio... Ti ne možeš da znaš koja će scena biti najduhovitija... Glumci moraju da znaju šta rade, odakle su došli, da ide svih sedam pitanja koji glumci postavljaju liku pred svaki kadar. Baza, kada na tu bazu dodaš nadgradnju, i kada se oni opuste i kada krene da izbija iz nas, koji smo iza kamere, i iz njih, onda se desi smešno, tako da ti očekuješ da će biti najsmešnije... Najteža scena je kada se radi sa mnogo glumaca. Mislim, fizički je teško. Kada radiš sa dva glumca, kažeš jednom, kažeš drugom, sve nekako ide brzo. U kadru smo nekada imali 9, nekad 13 glumaca... Imao sam pomoć, na svu sreću, od svojih asistenata, specijalno od Nikole Todorovića Packeta, koji mi je bio zadužen za glumce. Mi smo unapred znali, filmadžije, da ćemo imati unapred problem između dublova. Pošto smo znali da će to biti problem i da mi ne možemo za 12 sati deo komunikacije devetorice glumaca i da prate sve te glumce gde se dešava kadar, onda smo se Todorović i ja podelili, ti gledaš jednu polovinu, ja drugu, ti gledaš starije, ja mlađe glumce. Svako se rastrči i kaže svojima šta ima da kaže. To je bilo teško, kada je puno ljudi prostoriji. Ne mora da bude snimanje kada je puno ljudi u jednoj prostoriji, a nije, ono, žurka.

• Koliko je bilo improvizacije u samom filmu?

Bilo je puno. Morali smo mnogo brzo, iako pisanje verzija tog scenarija trajalo godinama... Bilo je svašta u prethodnim scenarijama, nije bilo uopšte ova priča... Kada smo se zakačili na ovu (poslednju, prim.aut) verziju, onda, u stvari, nismo imali dovoljno vremena da radimo na njoj. Priprema mog filma "Leto kada sam naučila da letim" sam radio 3 godine, a za ovaj ("Munje: Opet!", prim.aut), manje od 6 meseci. To je ogromna razlika. I onda nismo stigli sve da uradimo. I onda smo rešili da improvizujemo.

• Da li postoji šansa da se napravi i treći nastavak "Munja!"?

Polako... Ne znam, da budemo živi i zdravi, i u snazi.

• Da li postoji šansa da "Munje: Opet!" budu srpski kandidat za Oskara?

Ne znam... Ne zato što sam lažno skroman, ovo je ipak lokalni film koji se oslanja na prvi deo, koji je isto lokalni film. Kada kažem lokalni, ne mislim beogradski, sprski. Gledali su Bugari, Hrvati, Slovenci, Makedonci... Mislim da to ne može da prođe. Osim toga, ove godine sam gledao dva filma, koja još nisu izašla, a koji su odlični. Tako da, konkurencija je jaka.

• Da li postoji šansa za nastavak filma "Kad porastem, biću Kengur"?

Ne znam, ne znam... Sumnjam. Mića Momčilović nešto mulja. Da li će uspeti, ne znam...

(Telegraf.rs)