Pismo srpske devojčice inspiracija za film "Mrak": "Ja sam kao list na vetru, oca nemam, ko da me štiti?"

Film "Mrak", ovogodišnji srpski kandidat za Oskara, premijerno je večeras emitovan na RTS-u, ostavivši snažan utisak na publiku. Priča koja se bazira na istinitim događajima prati Milicu, srpsku devojčicu koja posle Martovskog pogroma živi u usamljenom selu sa dedom i majkom, ne znajući gde su joj nestali otac i stric, a u stalnom strahu da će biti izbačeni čak i iz trošne dedine kuće.

Svaku noć porodica se povlači u zabarakadiranu kuću, prestravljeni terorom koji dolazi iz šume. Pitanje je da li je taj užas opkoljene kuće odjek nedavno završenog rata ili samo njihova mašta, kako ih opominju zvaničnici KFOR-a. Nema materijalnih dokaza da se nešto loše događa, ali svake naredne noći njihov strah raste.

Preporučujemo

I scenario, i režiju potpisuje Dušan Milić, a kako je ranije rekao, ideju je dobio iz pisma koje je devojčica sa Kosova i Metohije, čijem se ocu izgubio svaki trag, napisala tadašnjem predsedniku Borisu Tadiću.

- Ideja je došla od devojčice koje je napisala pismo tadašnjem predsedniku, a koja je tako pokušala da pronađe svog nestalog oca. To kratko pismo u meni je poremetilo emocije, izazvalo lavinu osećanja i strašan poriv da muka te devojčice mora da bude prikazana svetu u vidu filmske priče - rekao je Milić.

Ime te devojčice je Slobodanka Tasić, a ovo je njeno kratko pismo:

- Poštovani predsedniče, nakonsaznanja da ćete, pred Savetom bezbednosti, govoriti o situaciji na Kosovu i Metohiji, pišem Vam ovo pismo, u mrklom mraku, jer ponovo nema struje, i molim Vas da ga, ukoliko ste u mogućnosti, pročitate.

Dok Vam pišem, osećam se kao list na vetru koji ne zna na koje će strane vetar da ga ponese, jer nikakve zaštite nemam. A ko da me zaštiti?

Oca nemam. Nestao je 1999. godine.

Imam petnaest godina, rođena sam na Kosovu i Metohiji i još uvek živim na Kosovu, ali ne u kući u kojoj sam rođena, jer je ona do temelja porušena i spaljena.

Moje detinjstvo se razlikuje od detinjstva dece u slobodnim zemljama.

Sva deca na svetu imaju svoje drugove, a meni je strah postao nerazdvojni drug, strah od ranog jutra, strah od prvog sumraka.

I zato Vas, predsedniče, molim, zbog svih dečjih suza, zbog svih naših patnji, zbog rano otvorenih rana koje nikako da zarastu, prenesite svetu ovu moju poruku.

Oduzeto nam je pravo na bezbrižno detinjstvo, pravo na slobodu, pravo na sreću, oduzeta nam je toplina porodičnog života. Neka nam ne oduzmu i pravo da živimo makar i ovakav život, na svojoj zemlji.

U nadi da ćete ovo moje pismo pročitati, puno Vas pozdravlja i voli Vaše dete sa Kosova i Metohije, Slobodanka Tasić.

Kada su 2008. godine mediji poslednji put razgovarali sa Slobodankom, ona je živela u selu Bostane na KiM, imala je 15 godina i o svom ocu i dalje nije znala ništa.

(Telegraf.rs)