Nebojša Dugalić za Telegraf.rs: O kabareu, Žarku Lauševiću, da li veruje u čuda, zajedničkim nastupom sa decom

Glumac Nebojša Dugalić i njegov kolega Boris Pingović će zajedno sa Ninom Ćosić, Borisom Savićem i gostima iznenađenja održati kabare pod nazivom "Da, to su bili dani". Ovaj događaj, kao što je poznato, biće upriličen 3. decembra na Velikoj sceni MTS dvorane.

U intervjuu za Telegraf.rs, Nebojša Dugalić je govorio o kabareu, ali i o svom glumačkom angažmanu. Otkrio nam šta misli o Žarko Lauševiću i da li priželjkuje internacijonalnu karijeru.

Preporučujemo

• Šta nam možete reći o Vašem kabareu "Da, to su bili dani", koji već traje 18 godina? Da li iz njega može nešto da se nauči? Koji muzički žanr najviše volite da interpretirate?

Taj kabare je jedna kolažna struktura muzike, poezije, anegdota, priča sa primesama tako nekog stand-upa, mada mi sve vreme sedimo. I tom smislu, sam taj program je jedna vrsta žanra i okvira koji omogućuje raznovrsnost glumačkog umeća, glumačkog izraza. I upravo nam i jeste bila namera da sebi obezbedimo jedan prostor raznovrsnosti i da istražujemo unutar te raznovrsnosti. I te različite žanrovske konstalacije muzičke, tako da imamo od popa, roka, imamo blokova izvornih, imamo fada, imamo Španije, imamo svašta po nešto, ali sve u nameri da oslušnemo te srodnosti svih onih najboljih glasova koji su propevali u muzici, poeziji i da od svega toga napravimo jednu svoju kolažnu celinu koja će biti povezana, raznovrsna, zanimljiva, iznenađujuća... Tako da, u stvari, namera je da podelimo i da pobudimo ljudima sećanje na to što nemaju prilike često da čuju, da ih vratimo u neka vremena, a da opet ponudimo i taj osećaj da ta vremena mogu i dalje da traju i da nisu prošla.

• Ljudi su govorili da su ranija vremena bila bolja neko današnja, da je bilo romantičnije. Da li Vi mislite da ta vremena mogu da se vrate ili ne?

To sve zavisi od nas. Vremena su uvek bila teška na određeni način. Bilo je možda nekih vremena koja su nam delovala bezbrižnije, ali zapravo nikad nije bilo sasvim tako bezbrižno. Uvek su postojale neke težine, neke turbulencije, neke nesigurnosti, neizvesnosti. Međutim, od nas zavisi koliko ćemo se izboriti za taj prostor lične ispunjenosti, ličnog nadahnuća, neke lične razmene i smisla. To je ono što zavisi od našeg truda, od toga koliko ćemo oko sebe sabrati neke ljude sa kojima ćemo da delimo sve to što mislimo da je nekada bilo bolje, a što možemo i sada da oživimo. Ali, naravno, potrebno je i vreme i trud.

Foto: Mateja Stanisavljević/ATAImages

• Što se tiče glume, dosta se angažovani u raznim projektima. Glumili ste u filmu "Vera", "Čudotvorac tumanski". Da li verujete u čuda? Ljudi koji doživeli čudo i koji su stvarno ozdravili, bili su na premijeri filma "Čudotvorac tumanski".

Čuda se dešavaju u svakom trenutku, samo nekada budu vidljivija, primetnija. Mislim, to što ovaj svet postoji je po sebi jedno čudo. I mnogo toga je čudesno na ovom svetu, ali nekada se dogode neka vanredna čuda koja budu čuda mimo svih naših očekivanja i mimo nekih prirodnog toka stvari. I ona se u stvari brojava jedne drastičnije božje intervencije u ovom svetu, kada Bog dokazuje i pokazuje nama svoje prisustvo upravo kroz tako neke gromadne, neverovatne događaje kao što je prikazano u filmu. Te tri priče, koje su u filmu prikazane su samo jedne od mnogih koju su se tamo dogodile, i sva sreća da postoje ljudi koji to mogu da posvedoče, jer su to čuda koja su se njima dogodila.

• Sarađivali ste sa Predragom Gagom Antonijevićem u ostvarenju "Državni službenik". Pojavila se vest da Gaga Antonijević pravi novu verziju filma "Boj na Kosovu". Da li Vas je kontaktirao za taj projekat?

Nije. Ništa nismo razgovarali. Prosto, svaka podela iziskuje... Specifičan je taj postupak pravljenja glumačke podele. Tu mora mnogo toga da se pomiri u toj podeli uloga, zato što treba likovi da likovi koji se dele, da korenspondiraju dobro jedan sa drugim, da se može napraviti neki prostor saglasno sadržaju liku koji je u tekstu napisan, da to negde odgovara senzibilitetu, nekoj energiji glumca, da on može svojom pojavom, svojim unutrašnjim sadržajem biti u skladu sa tim likom... Dakle, jako je teško tu naći dobar balans, napraviti dobru podelu. Raduje me da će se to raditi i da je to neka tema koja je ponovo doživela mogućnost da bude obrađena kroz ovaj film.

• Sa Borisom Pingovićem ste sarađivali na još jednom projektu, koji tek treba da bude prikazan, to je ostvarenje "Nemirni"? Možete nam o tome više reći?

To je serija koja je priča o nekom vremenu tako kako je postavljena, otprilike neki period devedesetih. Obuhvata taj period nekog tog kriminalnog miljea i bavi se tim pojedinačnim sudbinama i svim tim prepretima sudbina, kako se kroz te neke ambijente, kroz takav jedan milje generisalo jedno vreme, ceo jedan period, kako su se događaji iznedrili iz jednog duha vremena toga doba. To je prilično iznijansiran jedan dramaturški, scenaristički zahvat psihologije tih likova u taj neki prostor, a opet je sačuvana ta univerzalna neka ljudska botka. To je naprosto bio jedan period koji je iznedrio takva dešavanja i sada gledamo sa nekim uzvratim pogledom gledamo kroz šta smo sve prošli, preispitujemo svoje iskustvo.

Foto: Mateja Stanisavljević/ATAImages

• Koga igrate u seriji "Nemirni"?

Mislim, nije niko ko je prepoznatljiv. Ima sada nekih referenci na neke ljude iz tog vremena. Jednog od tih ljudi toga doba.

• Neki glumci vole da napišu knjigu, neku autobiografiju, poput Žarka Lauševića. Da li ste Vi razmišljali da napišete knjigu?

Pa nisam razmišljao. Kada bih pisao, ja bih pisao neke druge knjige, ne one koje su striktno biografske. I ako bih pisao nešto biografsko, trudio bih se da to spakujem u neku drugačiju formu. Da li formu priče ili romana, ili bi nekako ta lična iskustva razmestio u drugačiju vrstu literalne forme. Ali, to prosto zahteva jednu specifičnu koncentraciju i specifičnu slobodu, pre svega u količini vremena koji raspolažemo da se čovek tome posveti, jer pisanje je jako mukotrpna stvar u smislu da zahteva da to što napišemo mora i da "odleži", moramo ga proveriti sa nekom vremenskom distancom, mora se to brusiti. To sve jako dugo traje. I, eto, možda se jednog dana zgodi prilika, pa i to uradim.

• Kakav odnos imate sa Žarkom Lauševićem?

Jako dobar. Mislim, mi smo jako lepo sarađivali kao kolege i ovako baš imali prilike da razmenimo tako neke baš ozbiljne, duboke, intimne priče. I on je jedan od stvarno retkih ljudi kojeg je tako nekako zadesila tako grozna sudbina, tako jedan teško nosiv krst, ali taj trud sa kojim on nekako pokušava da nosi takvu svoju sudbinu i da na neki način smesti taj događaj u sebe. Na neki način, takvi događaji prinuđuju čoveka da ih iz dana u dan iznova preživljava, da ostane živ od njih. I to jedna strašna muka, a opet sačuvati u tome tu neku klicu ljudskosti, topline, i boriti se da zadrži to ljudsko u sebi je zaista jedan potresan trud.

• Da li ste razmišljali o internacionalnoj karijeri?

Nisam nikada razmišljao o karijeri, u principu. Ja sam se samo trudio da to što prihvatim kao neku obavezu da to primim kao neku službu neke odgovornosti kreativne i da dam najviše što mogu. A uvek sam se trudio da me pusti sam put da me odvede tamo gde je najbolje. Mislim, ako bi se desilo, može i tako, ali nije mi to nešto sada u odnosu na nešto što imam neke posebne ambicije.

• I Vaš sin je umetnik, Bogdan. Da li priželjkujete da imate zajednički nastup?

Pa ja se nadam da će se to desiti. Mi smo već imali neke zajedničke nastupe. On je bio gost baš na ovom kabareu. I on i kćerka starija, koja svira klavir. Oni su bili baš tada kada smo pre 2,3 godine izveli kabare na Velikoj sceni ovde, (MTS) dvorani. Nadam se da će još biti tako nekih prilika da napravimo nešto zajedno.

(Telegraf.rs)