Najveća je drama borba sa samim sobom: Hadži Aleksandar Đurović o filmu "Sveta Petka - Krst u pustinji"

Istinita priča o najvoljenijoj svetiteljki pravoslavlja i (sada već čuveni) roman "Petkana" Ljiljane Habjanović Đurović -  na velikom platnu oživeli su u filmu "Sveta Petka - Krst u pustinji", u režiji hadži Aleksandra Đurovića. Film zbog koga ćutke, u suzama ili u dubokom samoispistivanju publika napušta salu, koji je privukao ogromno interesovanje u našoj dijaspori, osvojio nagrade i postao prvo domaće ostvarenje snimljeno u pustinji, jedan je od najgledanijih u ovoj godini.

Kako za Telegraf.rs objašnjava njegov reditelj, hadži Aleksandar Đurović, tajna je u vanvremenskoj i suštinski ljudskoj priči koja privlači pripadnike svih konfesija, pa su reakcije hrišćanina, muslimana i ateiste slične.

Kako je uspeo da stvori to jedinstvo, iako mu se ono povremeno osporava, te kako da postigne to da se žena 21. veka lako poistoveti sa Svetom Petkom, objasnio je za naš portal.

• Ko je prvi izrazio želju da se „Petkana“ ekranizuje, Vi ili Vaša majka?

Ja sam tu želju izrazio prvi put 2008. godine, kada sam pročitao knjigu i u glavi donekle video film. Tada sam radio zvučnu knjigu po romanu, u formi radio drame, što mi je pomoglo da detaljno uđem u tekst, materiju i kroz zvuk "vizualizujem" ovu priču. Scenario je došao tek 8 godina kasnije, kada sam se osmelio da se vratim ovoj priči, sa ličnom i rediteljskom zrelošću, verujući da zaista mogu da snimim taj film i iznesem takav projekat.

• Koliko je izazovno režirati film o svetiteljki? Životi svetaca nisu obične dramske priče...

Ja mislim da su životi Svetaca veoma dramske priče. Posebno što se mnogo njih okončalo mučenički. Za mene je najveća drama pre svega borba sa samim sobom, potom lika sa ostalim ljudima, a potom i prirodom. To se sve dešavalo i našoj junakinji.

Ova priča je izazovna jer kada se prepriča u jednoj rečenici zaista na prvu loptu, nekome ko ne zna suštinu priče, može zvučati dosadno: Devojka živi 40 godina u pustinji i bori se protiv unutarnjih demona, iskušenja i grehova. Ali sva drama i fokus ovog filma jesu upravo u tome. To do sada niko nije prikazao na filmu na ovakav način i zato je bilo izazovno upustiti se u to, bez bilo kakvog primera ili repera. Pratio sam svoju viziju i unutarnji osećaj i po reakcijama publike, izgleda da nisam pogrešio.

• U poslednje vreme, ipak, vidimo da se filmovi sa ovom tematikom traže, naročito u pravoslavnom svetu. Prošle godine aktuelan je bio „Nektarije Eginski“, uskoro će stići „Čudotvorac tumanski“. Šta nam to govori?

Mislim da naši autori potcenjuju publiku. A da oni koji odlučuju o dodeli sredstava za filmove zanemaruju jedan veliki deo publike koji žudi za nečim drugačijim. To nam govori da je publika zaista želja nekih drugih priča i lepših poruka, da je prezasićena negativnim temama i da su im potrebni i neko svetlo i nada u ovim teškim vremenima. A moć, a po meni i zadatak umetnosti je upravo da ljude oplemeni, dotakne im duše i pomogne da nađu neke odgovore, za kojima svi mi tragamo.

Sve što se dešava Svetoj Petki pre 10 vekova u pustinji, dešava i sa nama danas u gradovima. Zato se ljudi prepoznaju u ovom filmu i osećaju njen lik bliskom. Ovo je jedan od najgledanijih umetničkih i autorskih filmova u poslednjih 20 godina, što takođe govori da ne mora komercijalno i gledano da bude samo žanrovski film, triler ili komedija, na šta smo navikli publiku i mnenje.

• Kolika je odgovornost za vernika kada uzme da radi ovakvu temu? Jeste li postavljali pitanje sebi „da li sam dostojan“ ili ste znali svoj put?

Ja sa ovom pričom živim već dve decenije. O njoj aktivno razmišljam godinama. Na filmu sam radio pet godina. Roman je dobio blagoslov, kao i naš film, te s toga nisam imao bojazan da li ću na dostojan način jedno žitije pretočiti na filmsko platno. Upravo ovakve teme i treba da rade ljudi koji zaista veruju, koji to osećaju i rade iz ljubavi, a ne kao neki prigodni, namenski projekat.

Nisam sumnjao da je cela ekipa imala blagoslov Svetiteljke, i to mi se u mnogo situacija potvrdilo. Pored mnogih iskušenja na putu od ideje do premijere, nisam odustajao jer sam verovao da ćemo uspeti i tako je i bilo. Svakako, imao sam u glavi sve vreme to da pre svega moram da ispoštujem Svetiteljku i one koji je poštuju i vole, takođe i generacije čitalaca koji vole roman "Petkana", ali i svoje autorsko viđenje ove priče.

• Kažite nam nešto o iskustvu snimanja u pustinji? Je li u pitanju ista ona u kojoj se podvizavala Sveta Petka?

Ja sam institirao da se snima upravo u pustinji u kojoj je živela Sveta Petka, a svima koji su pogledali film je jasno zašto. To je prosto nezamenljiv ambient. Bio sam spreman da ne snimam film, ako nije bilo moguće da se snimi na tim lokacijama. Pustinja je za mene još jedan lik u filmu i zaista je mnogo doprinela ne samo estetskom utisku i egzotici u domaćoj kinematografiji, već i samim glumcima, da dožive upravo ono što su doživaljvali naši junaci.

Pustinja je surova, vrela i ledena, ali svakog čoveka smiri i svede na zrno peska, jer iz komfora 21. veka, ne shvatamo zapravo šta sve imamo, dok ne odemo na takvo mesto. Meni je najveći utisak u pustinji tišina. Probao sam da prenesem tu atmosferu publici, kroz dizajn zvuka i dramske pauze, i zaista, mnogi su mi nakon filma rekli da su se osećali kao da su tamo. Voleo bih da se još nekada u životu vratim na te lokacije, ako ne radi snimanja nekog novog filma, onda makar kao turista.

• Planirate li da ekranizujete još neki roman svoje majke? Šta je sledeće?

Nekoliko njenih romana mi je inspirativno. Na žalost, to su sve veoma skupi projekti i u našim uslovima je teško doći do njih. Zato je vrlo teško išta planirati. Sve je to na nivou želje i nekog cilja, ali videćemo. Snimiti film u Srbiji je veoma izazovno. Ne volim da pričam o planovima, već o onome što sam uradio. Zato bih najviše voleo da sa Vama o sledećem filmu pričam u nekom novom intervjuu kroz nekoliko godina.

• Kako ste se odlučili da glavnu ulogu date Mileni Predić?

Tri su bila presudna faktora za tu odluku. Prvi - da je sjajna glumica koji može da razume ovaj lik i iznese ga dostojanstveno. Drugi - da ima vanvremenu lepotu, da u liku nije premoderna i da može da iznese raspon od 40 godina Petkinog života. I poslednji - da nije "istrošeno" lice, koje u isto vreme igra u nekoliko serija i filmova, već da zajedno stvorimo lik koji će se pamtiti.

Nisam se dvoumio oko Milene, i zaista se nadam da će ova uloga ostati zapamćena kao možda jedna od kultinih ženskih u domaćoj kinematografiji.

• Sa Milicom Stefanović ste sarađivali na više projekata, je li ona bila prvi izbor za Kušatelja?

Nije. Prvo, zato što je u romanu lik Kušatelja u muškom rodu. U nekoj od verzija scenarija sam odlučio da to promenim i da taj lik bude žena, kao vrsta ogledala Svete Petke. Zatim sam mislio da tu, svojevrsnu pustinjakinju treba da igra starija glumica, po uzoru na lik Svete Marije Egipćanke, ali onda sam shvatio to treba da bude mlad lik koji nikad ne stari, dok paralelno imamo Petkanu koja stari tokom vremena.

Milica i ja smo se veoma dobro razumeli, baš kao i Milica i Milena. Mislim da je taj izbor na kraju bio odličan i da je uneo nešto potpuno drugačije u taj odnos. Kada bih snimao film ponovo, opet bih izabrao ovaj tandem. Milica je napravila sjajnu, veoma zapaženu ulogu i, baš kao i Mileni, želim joj da joj ova uloga otvori nove šanse.

• Kada sam izašla iz bioskopa, komentari ljudi oko mene bili su „da nisu znali ništa o svtoj Petki“ ili da „moraju ići u Jaši“, ili prosto suze. Koji su komentari na Vas ostavili najveći utisak? Je li patrijarh Porfirije podelio svoje utiske sa Vama i možete li da nam ih otkrijete?

Veoma sam srećan što potpuno različiti ljudi reaguju na film vrlo slično. Ne samo pravoslavci, hrišćani, već i muslimani, budisti, pa i ateisti. Svakoga na neki način dotakne. Film prevazilazi podele koje nam nameću, etiketu samo pravoslavnom filma i komunicira sa publikom direktno, na ljudskom nivou i emociji, a to je za jedno umetničko delo i autora najvažnije. Drago mi je i da ova priča ljude podstakne na razmišljanje i u njima stvori želju da pročitaju knjigu, ili nešto više saznaju u ovakvim podvizima.

Sa puno projekcija smo dobili izveštaje da su ljudi nakon filma ostali nemi, da su u tišini ostajali na sedištima i tokom špice. Mnogo ljudi nam je preko društvenih mreža poslalo divne poruke o tome kako su doživeli film i šta je on u njima probudio. Naravno, mnogo nam znače i utisci monaha i monahinja, koji su možda najpribližniji onome što je bio Petkin podvig, ali posebno nam je drago što je Njegova Svetost bio na premijeri filma, održao divnu besedu i što mu se film dopao i što smatra da je ovaj film važan za ljude. To mi je drago i kao autoru ali i kao verniku.

• Je li sova u Vašem filmu, koja se pojavljuje i u romanu, CGI ili prava životinja?

U filmu se pojavljuje puno životinja. Svaka sobom nosi neku simboliku i sova je takođe veoma važan lik u filmu. Ona je kombinacija animacije i prave sove. U svim krupnim kadrovima, ona je prava, a u kadrovima kada leti je animirana. To je bilo jedino rešenje obzriom da se one vrlo teško dresiraju i da su noćne ptice, a da smo mi sve scene sa sovom snimali danju.

Bilo mi je važno da sve što može bude pravo i stvarno, jer se čak i u visokobudžetnim holivudskim produkcijama vide animirane životinje i nisu hiperrealistične, a to bi u uslovima domaće produkcije bilo neizvodljivo. Svaka loša animacija sove bi srušila estetiku filma. Zato sam tražio pravu sovu, koja se pokazala kao odličan saradnik i sjajna glumica.

• Hoće li se film emitovati na televiziji, mislim da sam negde pročitala da neće? Planirate li da ga postavite na neki striming servis?

Na žalost, u ekpsaniziji domaće proizvodnje i hiperprodukciji serija i filmova, kao i hibrida ova dva formata, publika je naviknuta da se film nakon dva ili tri meseca posle premijere nađe na televiziji i mislim da je to strašno opasno za opstanak domaćeg filma. Mene su čak pitali da li će film biti na televiziji za Praznik Svete Petke, što mi je potuno nejasno s obzirom da je film i dalje u bioskopima. To je posebno pogubno za filmove koji su pravljeni za bioskopsko iskustvo i nisu namenjeni gledanju na telefonima, laptopovima ili televizorima. Film je zvučno-vizuelni doživljaj, pogotovo umetnični film u kome je poetika slike i zvuka veoma važna.

Takođe, ne mogu se predeli jordanske pustinje doživeti na malom ekranu, baš kao ni krupni kadrovi glavnih junakinja. Zato smo mi kao producenti usagalasili stav da film pre svega ima svoj bioskopski život. Sada je teško pričati o daljim planovima distribucije. Nama je svakako stalo da film dođe do što više ljudi koji žele da ga vide. Dobijamo upite iz raznih zemalja i pokušavamo da organizujemo što više projekcija. Film je još uvek u bioskopima. Do sada ga je videlo preko 76.000 gledalaca i zaista se nadamo da će ga videti još puno ljudi.

Naš distributer organizuje i projekcije po manjim mestima gde nema bioskopa uz pomoć mobilnog bioskopa. Očekuju nas distribucije po dijaspori, kao i festivali. A svoj festivalski život će film okončati sledeće godine na domaćim festivalima, gde će oni koji nisu videli film moći da ga vide po prvi put, a i oni koji jesu, a žele ponovo, takođe. Čeka nas distribucija i u Rumuniji, Kanadi, Americi, Jordanu i Bliskom Istoku, Grčkoj i u još zemalja gde bude zainteresovanih za film.

Ako bude nekih ponuda za distribuciju i preko nekog od velikih servisa, poput Netflixa, HBO-a ili Amazona, to bi bila sjajna prilika da film vidi i šira publika, ali to je veoma teško, jer je i kod njih prezasićenost sadržajem veoma prisutna i teško se probija. Meni kao autoru znači da film živi i posle bioskopskog prikazivanja, i mnogi su nam rekli da misle da je ovo film za večnost, vanvremni i da će i za nekoliko decenija ljudi koju budu gledali imati isti utisak, a da će moći da bude poput onih klasika koji se svake godine repriziraju za praznike. Bilo bi mi drago da bude tako i da se nove generacije gledalaca vraćaju filmu.

(Telegraf.rs)