Rastko Janković: Na "Filmskim susretima" se ne radi o hrani i vodi, već o filmovima i glumcima

Festival glumačkih ostvarenja Filmski susreti koji se po 57. put ovde godine održava, predstavlja jedinstven festival na kulturnoj mapi Srbije, posvećen glumcima i filmovima.

Ove godine priliku da bude novi član Saveta Filmskih susreta, dobio je glumac Rastko Janković. To za njega predstavlja veliku odgovornost. Osim toga, predsednik je Udruženja filmskih glumaca Srbije. Veoma je zadovoljan i navodi da je sve ozbiljna priča i njemu jako značajna. Bilo je nekada pokušaja da se nešto identično napravi u drugim gradovima, ali to nije opstalo.

Preporučujemo

Foto: ATA Images

- Ovo je grad koji živi za ovaj festival. Ja sam od 1996. godine ovde dolazio uz neke manje pauze. Uvek je ista priča da li padala kiša ili ne, nema veze, ljudi dođu. Poenta je bila da unapredimo festival koliko god možemo, što mislim da smo uspeli ove godine i pričao sam sa kolegama i kolegenicama, vidim da su svi prezadovoljni. Sada smo sve pojačali, imali smo otvaranje uživo, a takođe će zatvaranje biti uživo, a to se nikada nije desilo. Glumci su deo festivala, gostoprimstvo je važno, a ovde je uvek bilo prelepo. Ovde se ne radi o hrani i o vodi, već o filmovima. Jedino je ovaj festival opstao od 1968. godine, kao i Udruženje filmskih glumaca, ali to je već ozbiljna priča koju baštinimo. Trudimo se, tako će se nastaviti i niko to neće da remeti, nećemo dozvoliti. Bio je pokušaj u Sovjetskom savezu i Češkoj, međutim, jesu uspeli, ali kratko je to bilo.

Na 31. Filmskim susretima, Janković je dobio nagradu za najbolje debitantsko ostvarenje u filmu Rođeni sjutra i nagradu za glumca festivala. Sve mu je to veoma značajno kako kaže, a na ovogodišnjem festivalu se našao u jednoj od uloga u filmu Vučje bobice koji je ovim putem premijerno prikazan. Njegova tema je veoma važna zato što govori o porodici i o otuđenosti koja je sve prisutnija u savremenom dobu. Smatra da je porodica osnovna stvar i da sve iz nje potiče, piše Studentski dnevni list.

- Meni su Filmski susreti, Niš kao grad i publika koja je najvažnija, ostali u pozitivnom sećanju i ostaće. Uvek ću govoriti samo pozitivno. Film Vučje bobice je dečji, ali je namenjen i roditeljima, pametno je osmišljen. Porodica je suština, moramo da se vratimo porodici, a nadam se da će biti i serije nakon filma.

Glumac je rođen u Francuskoj i tamo je živeo do svoje desete godine. Nakon dolaska u Beograd krenuo je da korača glumačkom stazom, koja ga je kasnije odvela do Fakulteta dramskih umetnosti i učinila da, kako kaže, gluma postane njegov sastavni deo života i profesija.

- U dramskom studiju Radio-televizije Beograd Mike Aleksića sam počeo. Tu smo svi suštinski počeli. Hoću reći, veliki deo ili veći deo nas kao klinaca tada u tom trenutku je sa glumom krenulo u tom studiju. Počeli smo da snimamo 1984. ili 1985. godine seriju Soba 405, koja je izašla 1987. godine. Onda smo krenuli sa koprodukcijama kao klinci glumci, tako je bilo, da bi posle došla i akademija.

Sa snimanja ima brojne uspomene na starije kolege koje su njemu i ostalim mlađim glumcima izlazili u susret oko mnogobrojnih saveta. Atelje 212 pamti po svojim kolegama: Đuzi Stojiljkoviću, Petru Kralju, Gorici Popović, čiki Buletu od kojih je dosta učio. Međutim, serija Soba 405, osim velikana glumačke scene, veže ga za drugačije i prošlo vreme.

- Tu su igrali naši najbolji glumci, od Milene Dravić, do Gorana Sultanovića. Bilo je u seriji puno i starijih glumaca i srednjih generacija, kao i mi klinci. To mi je podsećanje na staru Jugoslaviju, odnosno, na to vreme kada su bila dva ili tri programa i na to kada igrate u seriji i onda vas svi vide i ocenjuju. No dobro, to su lepe uspomene i to je sastavni deo života.

Glumio je u nekoliko francuskih filmova. Ističe da tu nema velike razlike u odnosu na srpske. Sam mentalitet je jedno, a profesija drugo.

- Što se tiče profesije, mi smo na istom rangu. Ja mislim da se to nije menjalo nikad. Filmski radnici koji rade isto su ni bolji ni gori od naših. Možemo da govorimo o budžetima. Oni imaju veće budžete, ali to ne opravdava nas, mi se borimo. Poslednjih desetak godina je napredovala i tehnologija, ali i mi možemo da se poredimo sa ostalima po kvalitetu, osim kada se radi o Amerikancima, jer su kod njih enormni budžeti. Po školi i umeću smo apsolutno na istom rangu.

Rastkovu gumačku karijeru obeležile su raznovrsne uloge. Smatra da ga ljudi najviše pamte po filmu Lajanje na zvezde. Ipak, film koji se ističe jeste Enklava, ne zbog njegove uloge koju tu tumači, već zbog radnje i težine filma. Kako kaže, taj film je suština, jer on obrađuje temu života naroda u enklavama na Kosovu i Metohiji.

- Film Enklava je 2015. godine prikazan, a mi smo ga 2013. snimali. To je Moskov film festival gde smo bili kada se prvi put emitovao. Nikita Mihalkov nas je prvi put dočekao na crvenom tepihu što je velika čast. Film Enklava ima odličan scenario i glumce. To je ozbiljan film s važnom porukom. Miislim da je preko 30 nagrada dobio. Taj film je važan da bi se poslala poruka, da bi ljudi shvatili kako je ljudima koji žive na Kosovu i Metohiji. To su neke dobre poruke od nas za ceo svet. Denis Murić, koji je glumio u Enklavi i u filmu Zlatni dečko, završio je Akademiju i ozbiljan je glumac postao.

Smatra da se mnogo anegdota provuče kroz karijeru glumaca. To su, prema njegovim rečima, uglavnom priče o događajima koji se čuju od starijih kolega, pa se kasnije i mlađima dogode. Uvek je bilo nešto, jer se dosta putovalo po zemljama i gradovima Evrope, ali na njega je najjači utisak ostavila situacija u Moskvi nakon projekcije filma Enklava.

- Bili su klinci sa nama i bila je novinarska projekcija. Novinari su odgledali film, pa je išla konferencija za štampu, a pre toga su nameštali šta treba oko mikrofona. Mi smo stajali ispred, izlazili su novinari. Mnogo njih je izašlo i krenulo da plače. Filip Šubarić koji igra glavnu ulogu je bio pored. Krenuli su da ga grle i to je toliko dirljivo bilo, najiskrenije emocije su bile. Puno mi je srce bilo i baš mi je drago bilo da su shvatlili poentu. To je bilo baš specifično.

Osim glume, devedesetih godina se bavio i muzikom. Objavio je album sa 11 pesama pod nazivom To su geni 1996. godine. Međutim, najavljuje kako će uskoro izaći i nešto novo nakon dužeg perioda i da njegova ljubav prema muzici i dalje traje.

- Bile su sankcije, počeli smo da radimo u pozorištu, malo da snimamo i onda je muzika bila sastavni deo. Mi imamo i tehniku glasa. Puno glumaca i glumica umeju da pevaju i talentovani su. Ja sam tad snimio album za Komunu i to je bilo profesionalno bavljenje. Sad snimam novu pesmu posle dugo godina. Pre devet godina smo se svi čuli i popričali, da bismo posle skoro cele decenije snimili pesmu.

Nagrade i priznanja predstavljaju nešto posebno u životu glumaca. Rastko je 2008. godine postao počasni građanin Zemuna, a iste godine Kulturno-prosvetna zajednica Srbije mu je dodelila Zlatnu značku, a nekoliko godina kasnije i Zlatni beočug, što je godišnja nagrada za trajni doprinos kulturi Beograda.

- Nagrade su bitne iz jednog ugla, s druge strane ima ih toliko da ih svi dobijamo, a ne bavimo se time. Deo sam Zemuna i baš kada je kultura u pitanju, govorim uvek o Zemunu. Tu živim i predstavljam to. Zlatni beočug je ozbiljna nagrada. Važno je da uradimo nešto bolje, nagrade dolaze i prolaze.

Svet glume i muzike nisu bili jedini Jankovićevi pozivi. Uprava za saradnju sa dijasporom i Srbima u regionu je mesto koje mu je omogućilo da pomogne širenju srpske kulture među svojim sunarodnicima u regionu. Empatiji i razumevanju prema njima posebno doprinosi njegovo detinjstvo provedeno u Francuskoj i iskustvo tamošnjeg načina života. Smatra da je kultura jako značajna i da je ona život.

- Ja sam rođen tamo, živeo sam dosta godina i otac mi je tamo i dan-danas, pa odem u Francusku. Moja majka je radila u Srpskom kulturnom centru i onda sam ja odrastao uz te neke ljude. Mi imamo od glumaca, vajara, slikara, pisaca, mnogo važne ljude kada govorimo o periodu od sedamdesetih do devedesetih godina prošlog veka. Tu sam bio i sam deo toga, posle sam došao ovde. Što se tiče uprave, to je povezivanje s našim ljudima, to su naša udruženja i folklor, to je isto važno. Imate filmske festivale u Čikagu, u Torontu, bio je i u Parizu septembra, ali odavno ga više nema. Te ustanove postoje da se kultura i jezik očuvaju, da zna ko god da tamo živi odakle potiče, ko su mu preci, koji mu je jezik, koja mu je kultura, da zna nešto o sebi i o porodici. Tu smo puno uradili. Čak smo i u svim bibliotekama u dijaspori i regionu dopunili fond. Bilo je puno toga.

(Telegraf.rs)