Aleksandar Filimonović rame uz rame sa Šonom Penom i Džulijom Roberts u seriji "Gaslit": Otkrio nam je detalje

Glumac Aleksandar Filimonović krenuo je putem koji bi mogao da ga učini jednim od naših najuspešnijih glumaca van granica Srbije. Već godinama gradi karijeru u Holivudu, a uskoro, tačnije u aprilu ove godine, gledaćemo ga u popularmoj američkoj seriji "Gaslit", koja se bavi aferom Votergejt, a u kojoj još glume velika glumačka imena kao što su Džulija Roberts i Šon Pen.

U intervjuu za Telegraf.rs, gospodin Filimonović je govorio upravo o ostvarenju ("Gaslit"), u kojoj ima zapaženu ulogu. Takođe i o saradnji koju je imao sa holivudskim zvezdama, kao što su Džulija Roberts, Šon Pen, Edi Marfi.

Preporučujemo

Aleksandar nam je pričao o svom životu van granica Srbije, kako se posle studija informatike u Londonu našao u svetu glume, zašto mu je teže raditi u Srbiji nego u Holivudu, s kim bi voleo da sarađuje u budućnosti, a na kraju je dao i savet glumcima koji imaju želje da nastave karijeru u inostranstvu.

Ali, krenimo redom.

• U aprilu nas očekuje premijera serije "Gaslit", u kojem glumite pored Šona Pena i Džulije Roberts. Kako je došlo do toga da Vas angažuju za navedeni projekat?

Agent me je prijavio na audiciju na kojoj je više hiljada glumaca iz celog sveta konkurisalo za priliku da stanu rame uz rame sa čuvenim Oskarovcima. Snimio sam materijale koje su tražili i poslao. Reditelj Met (Ros) mi je spomenuo tokom snimanja da se nije dvoumio oko izbora, jer sam mu bio najprirodniji i pored mnogo viđenijih američkih glumaca koji su se utrkivali za priliku da dele kadar sa legendama. On priča, a ja malo-malo pogledam ka Džuliji i Šonu, čisto da proverim da li su i dalje tu, da ne sanjam... Jedan od naših najvećih glumaca mi je čestitao uz rečenicu: "Aco, vrata da mi ponude da joj otvorim, bila bi mi čast", a ja eto, nekoliko meseci idem u Universal Studios da radim sa njima. Bogu hvala!

• Recite nam malo više o Vašem liku Zoltonu, kojeg igrate seriji "Gaslit"?

Marta Mičel, koju tumači Džulija (Roberts) je veoma bitna ličnost u američkoj istoriji, usko vezana za čuvenu aferu Votergejt koja je srušila predsenika Niksona, a Zolton je bio njen prijatelj, vozač, asistent – čovek od poverenja. Akcenat serije je naravno na ključnim akterima te afere, ali je Robi Pikering (pisac), uspeo da baci svetlo i na ostale likove iz njenog najužeg okruženja.

• Da li možete da nam opišete saradnju koju ste imali sa Šonom Penom i Džulijom Roberts? Kakvi su oni tokom snimanja serije?

Vrhunski profesionalci i krajnje prijatni i ljubazni. Atmosfera na setu je bila veoma opuštena, jer je i cela produkcija sve pripremila kao pod konac, tako da smo mogli da se šalimo i razgovaramo između kadrova, a onda ozbiljno i predano da radimo pred objektivom.

Pogledajte trejler za seriju "Gaslit":

• Da li imate neku anegdotu sa njima? Da li ste imali priliku privatno da popričate sa njima?

Bilo je svakakvih situacija, Šona Pena, na primer, nisam prepoznao kada mi se javio, tako su mu dobru masku uradili – došao na set i seo preko puta mene, kulturno se pozdravimo i nastavim ja da pričam sa mlađom koleginicom Darbi Kemp i njenim roditeljima, kad posle dva minuta prođe mi misao kroz glavu – pa meni su poznate oči onog čoveka – i tada shvatim i okrenem se: "Pa ja te nisam prepoznao!”, a on se smeje i kaže da je jako zadovoljan kako su ga maskirali u šminkernici. Inače sam sa njim razgovarao i o pokojnoj rok zvezdi Tomu Petiju, za koga sam radio sve do njegove iznenadne smrti pre nekoliko godina, pre nego što mi je film "Dolemajt je moje ime” sa Edijem Marfijem otvorio vrata Holivuda. Oni su bili bliski prijatelji i Tomi je rekao da želi da nas upozna, pa smo Šon i ja prokomentarisali da je ipak odozgo ispunio obećanje. A što se Džulije tiče, jedna od zanimljivosti je bila tokom jedne scene kada je vozim i kaže mi asistent režije da moram brže kolima da izađem iz kadra, a ja mu kažem da već vozim prilično brzo, na šta mi on odgovori: "Ma samo ti izađi još brže”... "Ok", rekoh i kad se čulo "Akcija", ja nagazim na gas, gume baš glasno zaškripaše, sa sve dimom ispod točkova (što bi narodski rekli - potpišem auto) i izletimo iz kadra... On se umalo nije šlogirao, a Džulija se smeje i kaže: "Vau, neko je dobio instrukcije”. Takođe smo pričali i o Beogradu, pošto je bila naša gošća. Doneo sam im svima poklone iz Srbije na kraju snimanja, kao i Ediju Marfiju prošli put, oduševili su se...

• Živeli ste u mnogim gradovima sveta, Beogradu, Moskvi, Londonu, Njujorku, sada u Los Anđelesu. Diplomirali ste informatiku na londonskom univerzitetu Rojal Holovej, a potom ste pohađali glumu na prestižnom Li Strazberg Institutu. Kako se jedan informatičar posle opredelio za glumački posao?

Porodično smo se selili po svetu od malena, jer je očev posao tako zahtevao, i dok sam morao nažalost često da napuštam i stičem nove prijatelje i učim nove jezike, kompjuter mi je bio konstantan drugar, od osme godine sam ga sklapao i rasklapao, čak mi je jednom i goreo u rukama, malo sam i programirao, ali sam najviše voleo da igram igrice, da "obilazim" razne fantastične svetove. Tako sam se i srodio s kompjuterom, pa posle, kada sam trenirao fudbal i maštao o sportskoj karijeri, najlakše mi je bilo da upišem i bez muke diplomiram informatiku, makar to bilo i na veoma ozbiljnom Londonskom univerzitetu. Nisam morao mnogo da učim, dosta toga sam znao ili brzo kapirao, pa sam mogao na terenu da provodim dosta vremena. Međutim, kako sam od malena voleo i filmove, bajke, muziku, pohađao glumačke škole, časove gitare, plesa, pevanja, itd... tako me i umetnost vukla pod svoje... Na kraju je i pobedila. Iako sam fudbal kasno počeo da treniram i kaskao za vršnjacima, puno sam radio i dogurao u jednom trenutku i do fakultetske stipendije i reprezentacije Londona, čak je i skaut Totenhema putovao 4 sata kolima da me gleda na utakmici. Međutim, nisam se nikad skroz pronašao u fudbalu, previše je tu danas biznisa, a premalo Spartanaca koji ginu jedan za drugog, ta filozofija mi je smetala i dovela i do promenljive forme i toga da na kraju odustanem. Onda sam aplicirao na čuveni institut Li Strazberg u Njujorku i tu sam se i pronašao....

• Glumili ste sa mnogim svetskim glumačkim imenima, kao što su Edi Marfi (u filmu "Dolemite Is My Name"), Markom Harmonom (u seriji "NCIS: Naval Criminal Investigative Service")... Da li ste s njima imali prilike privatno da pričate o Srbiji, da li ste ih naučili neku srpsku reč?

Marku i NCIS ekipi jesam nešto govorio na srpskom dok smo čitali scenario epizode, ali se ne sećam tačno šta, znam da sam nešto lupio pa smo se svi smejali, kada sam im objasnio na engleskom. A sa Edijem sam pričao o Srbiji i Beogradu i, kao što sam već pomenuo, doneo sam mu i poklone iz naše zemlje na kraju snimanja.

• Važite za sportskog i svestranog tipa. Trenirali ste Šotokan karate, snoubording, skijanje na vodi, klizanje, jahanje, padobranstvo, odbojku, tenis... Takođe, svirate gitaru, klavir, pevate, učili ste standardne i latino plesove... Koliko Vam ovo sve pomaže u poslu glumca?

Znači ljudima iz industrije kada me bolje upoznaju i shvate da to nisu puste lovačke priče koje glumci ovde obično ispredaju. Međutim, uz poneku ulogu za koju su mi do sad pomogle neke od tih veština, tek očekujem da neki reditelj na pravi način pred kamerama, do maksimuma iskoristi sve to što imam da ponudim.

• Da li ste nekad poželeli da se profesionalno bavite pevanjem, sportom?

Kako da ne, imam dosta pesama napisanih, uglavnom rok i rok-balada, ali muziku toliko cenim sa strahopoštovanjem, da se ne usuđujem da "pogrešno" uradim pesme, tako da čekam prvo veliku glumačku karijeru, a onda sa te visine i kontaktima da nas vratim u najlepše '80-e. A što se sporta tiče, 10 godina mi je trebalo da shvatim da profesionalni fudbal nije ono što bih voleo da jeste, a otac, iako je bio talentovan fudbaler i mladi reprezentativac stare, moćne Jugoslavije, mi je uvek pričao da je više od punih tribina voleo fudbal sa društvom u kraju... nisam to shvatao, ali sada razumem.

• Takođe, gradite uspešno karijeru i u Srbiji. Gledali smo Vas u "Montevideu", "Belim lavovima","Ubicama mog oca", "Selo gori, a baba se češlja", "Ravnoj Gori" i drugim ostvarenjima. Gde je teže raditi, u inostranstvu ili Srbiji?

Eto ironije, ali je meni teže raditi u mojoj Srbiji, nego otvoriti vrata dalekog Holivuda. Nažalost, kod nas se skoro nikada ne prave otvorene audicije za glavne uloge, uglavnom se to dodeljuje po sistemu – znam ja ovog sa klase od onog mog, itd. Sve je to lepo - školovani, provereni, talentovani... ali ograničavanjem izbora sami ubijamo svoje projekte i krnjimo im potencijal, a samim tim i umetnost - sigurno je lakše prodati nešto što već ima podršku i leđa, marketing, ustaljenu rutinu i putanju, nego rizikovati neki novi put. Ali onda dolazimo do pitanja, da li nam je bitna uhodana mašinerija, ili da u svaki svoj projekat umetnemo pošteno svoju dušu... Teško se živi, ljudi rade kako misle da moraju, neki misle i da preskakanjem audicija čuvaju esnaf, ali ostaje istina da samo najveći heroji čine najveća dela. Pa sad da biramo hoćemo li na siguricu i dalje, ili junački pa šta bude... Nema potrebe da uz toliko talenata, naše projekte gledaju samo ljudi sa našeg podneblja, bilo kod nas ili u rasejanju... Ali je potrebno više transparentnosti, otvorenosti i hrabrosti. Uostalom, ako jedan Holivud sa 160.000 profesionalnih (SAG) glumaca (i milionima neregistrovanih) i dalje otvara vrata i traži nove talente po celom svetu, zašto mi mislimo da znamo bolje o filmu i televiziji?

Aleksandar Filimonović Foto: ATA images

• Koja uloga Vam je omiljena koju ste odigrali u domaćim ostvarenjima?

Krcun u serijalu "Ravna Gora". Taj nedovršeni projekat je mogao da pomogne našem narodu da se izleči od đavoljih otrova – mržnje i zavisti. Da se iz ljudske perspektive sagledaju oba naša antifašistička pokreta sa svim

svojim manama i vrlinama. I da ljudi nauče da nisu poraženi onda kada se druga strana ne slaže, već kada dozvole sebi da postanu neljudi zbog neslaganja i izgube dodir sa Bogom, ljubavlju i ljudskošću.

• U kojim još domaćim filmovima, serijama možemo da Vas očekujemo u budućnosti?

Trenutno sam skoncentrisan na holivudsku karijeru, ali bih za dobar projekat rado došao, taman da obiđem porodicu, prijatelje i budem s našim ljudima.

• S kim biste najviše voleli da sarađujete, a s kim niste do sada? I kojim žanrovima? Bilo da je u pitanju Srbija, bilo da je inostranstvo?

Kod nas bi mi bilo veliko zadovoljstvo da radim sa Nikolom Kojom i Mikijem Manojlovićem, a što se Amerike tiče, Tomom Kruzom, Alom Paćinom, Harisonom Fordom, Meril Strip... Šuška se da ću možda uskoro raditi sa još jednom mega-zvezdom, ali tako je to u ovom poslu, dok se ne desi se samo šuška... o tom potom...

Aleksandar Filimonović i legendarni Dip Roj, Joda iz "Ratova zvezda", u Beogradu Foto: Teodor Milošević

• Budući da ste dugo u inostranstvu i već imate zapažene uloge van granica Srbije, koji savet biste dali srpskim glumcima koji planiraju da grade karijeru, na primer, u Americi?

Prvo da se pogledaju u ogledalo i iskreno zapitaju koliko veruju u sebe, jer moraju imati snagu da obiđu bezbroj nevernih Toma, koji svojim "brižnim" savetima deprimiraju, govoreći da nije moguće uspeti. A potom, što se tehničkih stvari tiče, da vežbaju engleske dijalekte, kao i da redovno osvežavaju svaku veštinu koju poseduju, ne bi li bili spremni da je demonstriraju, ako se ta čarobna vrata "Prilike" otvore na trenutak na nekoj audiciji, ili nekim poznanstvom. I budite dobri ljudi, previše je kretena, kukavica, foliranata, a svakom normalnom reditelju i producentu će biti drago ako upozna nasmejanog, dostojanstvenog čoveka, koji poštuje druge i ume da misli svojom glavom.

• Koji su Vaši budući planovi? U kojim inostranim ostvarenjima možemo da Vas očekujemo?

Kovid je malo usporio neke projekte, ali bi trebalo da bude uskoro još nekoliko serija i filmova, a i radim na produkciji jedne crtane serije i u budućnosti jednog dugometražnog srednjovekovnog filma, koji će se Srbima posebno dopasti...

(Telegraf.rs)