Kako su žene javno sramoćene zbog razvoda: Serija "Vrlo britanski skandal" otvorila velika pitanja

Pre mesec dana BBC drama "Veoma britanski skandal" ponudila je novi pogled na jedan od najpoznatijih i najskandaloznijih razvoda u Evropi - raspad braka vojvode i vojvotkinje od Argila. Ijan Kembel, 11. vojvoda od Argila podneo je zahtev za razvod od svoje žene vojvotkinje Margaret na osnovu toga što ga je prevarila sa 88 muškaraca. Još šokantije je bilo to što je vojvoda tvrdi da ima fotografije koje dokazuju afere njegove žene sa barem jednim muškarcem.

Nakon što ju je muž označio kao nimfomanku, ugled harizmatične i prelepe vojvotkinje, bio je zauvek uništen. Sada je to prikazano u BBC seriji, u kojoj Margaret tumači Kler Foj, a njenog supruga Pol Betani.

Vojvoda je ukrao njenu eksplicitnu sliku na polaroidu i iskoristio je da razotkrije njeno neverstvo – učinio ju je jednom od prvih žrtava osvetničke pornografije.

Na slici je navodno prikazana Margaret koja nosi samo ogrlicu od bisera dok oralno zadovoljava neidentifikovanog muškarca. Nikada nije otkrila identitet svog partnera, koji se na fotografiji vidi od vrata nadole, a on je postao poznat kao ‘Čovek bez glave’ – dok je ona zauvek označena kao ‘perverzna vojvotkinja’.

Poslednja epizoda završava se tvrdnjom: "Ovo je bio prvi put da je jedna žena javno posramljena u mas medijima u Ujedinjenom kraljevstvu". I zaista, bilo je veoma retko da se fotografije ljudi koji imaju odnose prilažu kao dokaz u sudskom procesu tokom 1950-ih, ali kako drugi biografi pišu, ovo svakako nije bio prvi put da je jedna žena javno osramoćena kao nimfomanka u istoriji.

Nezasiti interes javnosti u privatni život bogatih i poznatih žena koje prkose patrijahlnim društvenim normama postojao je mnogo pre slučaja Argil. Ženam se vekovima sudilo drugačije nego muškarcima, a u slučajevima razvoda to se je bilo jasnije nego igde drugde. Istorijski glednao, ovi razvodi bili su skupi i komplikovani i zahtevali su veoma obimnu dokumentaciju i peticije, pa čak i posebne dozvole Parlamenta. Pre 1858, zabeleženo je manje od 320 razvoda u Engleskoj i Velsu.

Jedan od najglasnijih poziva da se ovaj proces promeni dala je spisateljica i dramaturškinja lejdi Kerolajn Norton. Godine 1836. njen suprug Džordž Norton optužio je tadašnjeg premijera lorda Melburna da ima aferu sa njegovom suprugom. U to vreme lejdi Norton nije mogla da ima svoj sopstveni pravni identitet, a samim tim ni pravo da se brani na sudu.

Mediji su proždirali priču, pokrivajući je iz svih uglova, pa čak i dodajući spekulacije oko očinstva njenog najmlađeg sina. Bivše sluge su potkupljene da svedoče kako su viđali lejdi Norton i lorda Melburna bez odeće. Nakon devet dana suđenja ipak je presuđeno da među njima nije bilo preljube. U svakom slučaju, reputacija lejdi Norton je bila uništena, a ona prisiljena da ostane u braku sa muškarcem koji joj je to uradio.

Odlučna lejdi Norton odlučila je da pokrene kampanju za reformu zakona koji su određivali prava udatih žena i starateljstva nad decom u slučaju razvoda. Uz pomoć jednog od članova Parlamenta, ser Tomasa Talforda, donet je novi zakon o starateljstvu koji je prvi put dao izvesna prava majkama nad njihovom decom.

Godine 1855. lejdi Norton napisala je otvoreno pismo kraljici Viktoriji u kojoj je istakla "grotesknu anomaliju koja nalaže da udate žene budu „nepostojeće“ u zemlji kojom upravlja žena Suveren“. Opštepoznati pravni slučaj Lejdi Norton i njena kasnija kampanja izazvali su značajan pritisak javnosti za reformu.

Novi zakon o razvodu donet je dve godine kasnije, ali ipak bio je pun nejednakosti između dve strane. Muž je samo trebalo da dokaže preljubu ako želi da se razvede, a žena preljubu i neke druge prestupe kao što su okritnost, bigamija, napuštanje, sodomija ili incest. Sudnica je pretvorena u arenu u kome bi strane koje žele da se rastanu morale da javno da optužuju jedni druge i brane se od optužbi.

Muškarci su i dalje imali mnogo veću moć. Godine 1869. ser Čarls Mordon podneo je zahtev za razvod od svoje žene Harijet zbog navodne preljube. Lejdi Mordon je malo pre toga rodila devojčicu, začetu u vreme kada je njen muž bio na putu.

Beba je rođena sa upalom oka, a majka, uplašena da je reč o sifilisu, priznala je preljubu i sa dvojicom plemića i (što je bio najveći šok), Bertijem, princom od Velsa. Lord Mordon je pronašao spisak pisama (koje je kasnije i objavio), a koje je princ pisao njegovoj ženi i tražio ga kao svedoka u postupku.

Princ se, pod pritiskom Bakingemske palate, pojavio na kraju i izjavio kako je lejdi Mordon verovatno mentalno obolela da ga optuži za tako nešto. Plašeći se dodatnog skandala, otac optužene žene je tražio od kraljevskog doktora da njegovu ćerku proglasi ludom. Ona je zatvorena u bolnicu za mentalno obolele, ali ostala udata za svog muža jer "ako je luda, njeno svedočenje nije validno".

Ser Mordon je uspeo da 1875. godine ipak dobije razvod i ponovo se oženi, dok je lejdi Mordon ostala zatvorena u različitim institucijama za mentalno obolele do kraja njenog života.

Margaret Kembel, Kerolajn Noroton i Harijet Mordon nisu bile jedine: postojale su hiljade žena poput njih kojima je sudio seksistički pravni sistem i sramotilo ih mizoginističko društvo. Političari, sudije, advokati i novinari koji su kreirali i održavali društvene norme bili su (i ostali) pretežno muškarci, i nisu se ustručavali da javno sramote i kazne žene koje se nisu tih normi pridržavale.

Novinari bi punili sudnice brakorazvodnih postupaka i vraćali se sa pričama koje su se širile u domaćim i međunarodnim novinama. Prema Zakonu o sudskim postupcima (regulacija izveštaja) iz 1926, novinari su mogli da izveštavaju samo o presudama u predmetima, ali u predmetu Argil protiv Argila, ovo je bilo dovoljno osuđujuće. Čitanje presude trajalo je više od tri sata i ona je uništila lik Margaret Кembel. Štampa je označila kao „perverznu vojvotkinju“, ovaj mizoginistički nadimak se i dalje koristi skoro 60 godina kasnije.

(Telegraf.rs/The Conversation)