Ni kad je bilo najgore, nije se odrekla partizanskih uloga. Bila je simbol, a nije sebe videla kao zvezdu

Tri godine je prošlo otkako nas je napustila legendarna Milena Dravić (1940-2018). Bila je simbola urbanog Beograda koji je prkosio svim dogmama 20. veka, i sramežljiva devojku iz komšiluka, i jedan od seks simbola nekadašnje Jugoslavije. Milena Dravić imala je lica koliko i uloga. Sama sebe jednostavno je definisala kao glumicu i Beograđanku, Dorćolku, nikada ne ističući klasnu ili nacionalnu pripadnost.

Stoga kada njeni rani radovi, filmovi sa jugoslovenskom i partizanskom tematikom više nisu bili toliko popularni, Milena ih se ni tada nije odrekla. Baš kao u filmu "Bure baruta" i čuvenoj sceni sa Sergejem Trifunovićem, ostala je slika i prilika građanstva u odnosu na rastući nacionalizma.

Preporučujemo

Pre tačno 30 godina diva domaće kinematografije je pričala o svojoj karijeri, gde je navela da se ne stidi partizanskih filmova u kojima je igrala, te da sebe nikada nije videla kao zvezdu jugoslovenskog filma.

- Jedino mogu da kažem da je, kada je reč o mojoj karijeri, malo toga bilo smišljeno. Gotovo ništa. Nikada nisam smišljala kako nekom da se dopadnem, koliki je broj ljudi potrebno da me voli i koliko će od toga zavisiti moja karijera. Jednostavno, nisam imala vremena da se takvim stvarima bavim. U ovom životu, u kojem sam u tranzitu, a smatram i svi ostali, želela sam da ono što radim, uradim što bolje mogu, da nikoga ne povredim. Kao saradnik, u brojnim filmskim ekipama i pozorištima, ni sa kim nisam imala konflikte. Ne zato što sam se plašila da se nekome ne zamerim, već zato što ne mogu da radim ako sam u konfliktu sa ljudima. Osim toga, dosta sam i strpljiva, mnogo mogu i da otrpim, što je sigurno stvar karaktera i vaspitanja. Ne znam da li je to pogrešno ili ne. Mada mislim da nije pogrešno, jer sigurno ne bih izdržala ovolike godine u ovom poslu daje bilo drukčije. Uostalom, trenutne okolnosti u našem glumištu najbolje pokazuju da ne postoje uslovi da budeš hirovit - rekla je Milena Dravić u intervjuu za časopis "Nada", a prenosi Yugopapir.

"A šta je za glumce sa jugoslovenskog tla ostalo. Razgovori, saradnje...?", glasilo je pitanje za Milenu.

- Ni to. Glumci jesu ostali u nekoj komunikaciji, osim onih koji su se okrenuli politici. Ali, svesni smo svi skupa, došao je momenat da se gotovo ništa ne radi, a što se tiče tzv. međurepubličke saradnje, na pamet mi pada jedino Karanovićeva "Virdžina" kao najnoviji i čini se poslednji proizvod te saradnje. Glumica sam koja je radila na čitavom jugoslovenskom prostoru i čini mi se da imam pravo da kažem da je trenutno takva komunikacija stala. Ali, isto tako, imam prava i da se nadam da ćemo se svi skupa dozvati pameti. Naravno, ukoliko sam život ne zahteva da na ovim prostorima svakih 40-50 godina treba da dođe do nekih temeljnih preokreta. A sa njima, ni umetnost, onda, više ne može da se nosi - rekla je pre 30 godina glumica.

Tokom razgovora pričala je i o susretu sa predsednikom i maršalom Jugoslavije Josipom Brozom Titom.

-  Nikada nisam učestvovala ni u kakvim zabavama i priredbama za Maršala. Doduše, dva puta sam ga srela. Jednom, 1968. godine, kada sam bila u delegaciji filmskih umetnika, a povodom najplodnije pulske selekcije, i drugi put, opet u Puli, ali se ne sećam godine. A, kada smo kod feljtona na koji, pretpostavljam, mislite, mogu samo da kažem da nisam znala da je postojao toliki broj ljudi koji ga je zabavljao - rekla je Milena.

Na pitanje kako u tome trenu, u vreme bujanja naknadnih pameti, gleda na filmove iz rata u kojima je igrala, glumica je rekla sledeće:

- Ne pada mi na pamet, iskreno da vam kažem, da se stidim i jedne uloge koju sam odigrala u ratnim filmovima. Jer, onda bih morala da poništim i to što sam se rodila u vremenu u kojem sam rodila, ljubav svojih roditelja koji su me stvorili. Kompletna moja generacija bi, u tom slučaju, trebalo da bude osuđena što je rođena. Mi smo živeli i radili u tom vremenu i imamo da ga podnesemo sa svim posledicama. Rođeni smo u strahu i, kako ide, izgleda da ćemo i završiti u strahu.

- Posle mojih prvih sedam filmova, koji su uglavnom bili komedije, došle su ponude i za ratne filmove koji su se tada radili. Uloge u "Kozari", "Neretvi" ili, kasnije, "Sutjesci" radila sam sa istim onim profesionalizmom sa kojim sam ranije radila "Diližansu snova", "Prekobrojnu" ili neke kasnije filmove.

- Jednostavno, imala sam glumački zadatak kojim sam se bavila. Sa ideologijama, ni pre ni posle, nisam imala posla. Nikada nisam pripadala partiji, pa sam, čini mi se, automatski imala i jednu distancu prema politici. Ne želim da ovo izgleda kao da se pravdam, ali mislim da je recimo, uloga u "Sutjesci" jedan od glumačkih zadataka koje volim - rekla je Milena Dravić.

Iako je prema svim merilima bila zvezda jugoslovenskog filma, nije želela da je tako posmatraju.

- Ne. Nikada. Kod nas su prave zvezde, u stvari, reditelji. To će vam potvrditi mnogi glumci. Većina naših reditelja se smatra ugroženim jakim glumačkim ličnostima. Naš reditelj je ljubomoran na dobrog glumca. Znam to iz ličnog a i iz iskustva mojih kolega.

Na pitanje,  da li su oni (reditelji), pored drugih razloga, omeli naše, svi kažu odlične glumce, u evropskim ili svetskim promocijama, glumica je dala jasan odgovor.

- Između ostalog. Ali, bez obzira na razloge, meni je, iz ovog iskustva, vrlo žao što ni ja, ni neke moje kolege koje su imale mogućnosti, nismo izmerili svoje snage u evropskom filmu. S druge strane, vrlo sam svesna činjenice - da sam napustila zemlju i pokušala da pravim neku evropsku, sigurna sam da paralelnu pozorišnu, filmsku i televizijsku karijeru ne bih nigde imala.

- Dakle, mojih trideset godina rada na sva tri medija ne bih mogla ničim da nadoknadim. To smo moje kolege i ja "platili" evropskom anonimnošću.

- Međutim, isto tako mislim da će to naše najmlađe kolege, a na umu imam Mirjanu Joković i Anicu Dobru, umeti da isprave. Na žalost, ni lepi počeci njihovih evropskih i vanevropskih karijera, ne zavise samo od njihovog talenta, već i od ovog silnog čuda koje se oko nas događa.

(Telegraf.rs/izvor: Duška Maksimović/Nada 1991. godine/Yugopapir)